Како оно рече наш Његош - Чашу меда још нико не попи, док је чашом жучи...?
Надао сам се да ћу у суботу ујутро да допловим до Белегишке аде и да видим и испратим "колеге" на њихов пут уживања Дунавом и Савом. Ипак, није ми се дало. Пријатељ којег је требало да сачекам, мало је закаснио, тако да пловидба до Белегишке аде више није имала смисла јер док бих ја тамо стигао, регаташи би већ били негде у висини Земуна.
Зато сам одлучио да урадим нешто друго.
Са супругом и унуком, Душаном, запловио сам узводно, ка Крчедину.
По лепом, сунчаном времену, праћен ветром осредње јачине у крму, брзином која је била нешто изнад седам километара на сат (мерено Гарминовим уређајем за навигацију), само на тренутке нешто изнад девет, до далековода смо стигли за мало више од сат времена.
Ту нас је, у чамцу свог пријатеља рибара из Крчедина, сачекао на води наш пријатељ (иначе и сам валсник једног малог глисера) и уследила је операција прекрцавања.
Окренуо сам чамац и, с увећаном посадом, кренули смо натраг, у правцу Сланкамена.
Изненадио сам се видећи на инструменту брзину којом смо се кретали. Уређај је показивао изнад тринаест километара на сат! При истом гасу којим смо возили и узводно и при ветру исте јачине, који нам је сада ударао у прамац!
За нешто више од пола сата већ смо пред собом угледали сланкаменачке сплавове ресторане и марину.
Е сад, зашто сам овај текст почео цитатом Његошевих речи?
При поласку догодила нам се незгода коју сам приписао свом невештом руковању и управљању чамцема.
Приликом испловљавања, крмом сам кренуо да се одвојим од понтона и требало је изманеврисати у, за мене веома скученом простору, због суженог тока услед ниског водостаја.
Цимнем лево, цимнем десно, додам гас, одузмем гас... бам!
Деловало ми је као гром иако нисам баш тако јако лупио о два суседна чамаца јер сам се кретао заиста малом брзином. Љутио сам се на самог себе али видећи да нисам начинио ником никакву штету, наставио сам вожњу и испловио из нашег рукавца и кренуо пут Крчедина.
Е, када смо се вратили и кад је требало упловити и пристати уз понтон, било је потребно опет мало маневрисања и тада се догодило опет оно исто: "Цимнем лево, цимнем десно, додам гас, одузмем гас... бам!"
Нисам успео да поравном чамац са својим понтоном, него је чамац наставио кретање и прамцем се зарио у један од суседних привезаних чамаца...
Шта се догодило? Тек тада сам схватио да, поред мог неискуства, у свему томе има и нешто друго "труло у држави Данској".
Из мени непознатог разлога, приликом пребацивања ручице команде из положаја за вожњу унапред у положај за вожњу уназад, мотор није примио гас и чак се и угасио!
Наравно, чим сам избацио из брзине, мотор је на притисак тастера стартовао и наставио мирно да ради али није примао команду за вожњу уназад...
И ето мени сада једа за сутра!
Шта се догодило?
Зашто мењач не ради?
Кога сад да позовем да то погледа?
Па зар сад, кад сам коначно решио и ја да се провозам?
Ох, колико питања ми је пролетело кроз главу док сам привезивао чамац.
Ипак, срећан сам што ни у повратку нисам оштетио ничији чамац и нисам дозволио да ми ова непријатност поквари уживање и расположење. Лепо је било пловити, па макар и на тако краткој релацији. Призор осмеха у очима мог унука, док ми је седео у крилу и рукама држао волан, док смо нешто мало удесно од пловног пута пловили ка Сланкамену, вреднији је од било чега што човек може да замисли.
А ову команду... "Средиће тебе Били!"
Само још да ми неко од вас каже, шта би то могло бити и шта да урадим?
