Kapetane, pokušaću da prokomentarišem na najkraći mogući način ona duži post sa hronologijom ubijanja ličnosti, jer te stvari koje su radili Vama, a radili su ih i mnogima od nas, kako kome i kako na koji način.
Prvo, 1989. godina i to vreme, nešto pre i nešto posle, postojao je matematički izraz koji je izgledao ovako:
natprosečan = nepodoban!
I mene su 1980. zbog visine i posedovanja vozačke dozvole hteli da ubace u tenk i pored fakulteta i položene klase radioamatera, pa se nisam dao. Otišao nešto kasnije u Kumbor i tamo proveo šest meseci, a na Prevalaci ostatak, u neprekidnoj borbi protiv "uvlakača" i dupelizaca.
1999. ja sam imao sreće - kada sam se odazvao na poziv i kada sam posle zaduživanja uniforme obavio razgovore sa nekolicinom starešina, nekom je iz donjeg dela tela došlo do onoga što im je preostalo u onom gornjem, pa su me razdužili jer sam stvarno bio korisniji u civilu nego u uniformi. Umesto da sedim iza nekog žbuna i gledam u nebo da li lete avioni, ja sam u to vreme, uvozio sirovine za proizvodnju lekova i još neke strateške stvari.
Ono što ste opisali za 2006. i 2007. a važi i za ostale godine posle revolucije i početka reformi, ni po čemu se ne razlikuje od onoga sa čime i ja živim.
I ne samo ja, već i gotovo svi ostali normalni ljudi.
I ovde ću da stanem.
Upravo sve ove paralele koje sam podvukao ukazuju na to da smo mi samo obični ljudi i da se država ponaša jednako prema većini od nas.
Ali sve to nije razlog da mi ne poštujemo svoju državu.
Možemo se ne slagati sa svim tim što smo nabrojali i što nismo pomenuli, a moglo bi u isti koš. Možemo biti i ljuti zbog onoga što nam rade svaki dan.
Ali to je naša država i to nam rade upravo oni koji su izabrani na izborima.
Pa zato svako od nas treba da stavi prst na čelo pre nego što zaokruži broj ispred nečijeg imena na sledećim izborima.
A dotle, moramo se boriti pameću, kulturom i dobrotom protiv svega što nam se ne dopada.
I neka mi opet kažu da sam naivan, ali ja ću i dalje verovati da u radiju žive mali ljudi i da svet jeste lepo mesto za življenje - potrebno je samo da se svi malo više potrudimo oko toga da nam bude lepo.
Hrišćanski je opraštati i ukazivati na vrline i slediti dobre primere u životu.
Samo sopstvenim primerima vaspitavaćemo našu decu.
Svojim ponašanjem moramo naterati sve te iskvarene i pogubljene birokrate da se postide svog ponašanja.
Kada nas bude mnogo koji se ponašamo kako treba i država će funkcionisati drugačije i bolje, a ne ovako kao sada kada država malo šta radi dobro, a mnogo nas pokušava da obezvredi i to malo što država uradi kako treba, dok većina samo gleda kako da u ime neke svoje osvete i inata napakosti državi.
Moramo zaista da se setimo nekih osnovnih normi ljudskosti i pristojnosti.
Jedna od njih je i poštovanje koje ukazujemo našim kolegama i koleginicama na poslu i kroz način na koji se oblačimo.
Svaka garderoba ima svoje vreme i mesto i priliku. Na nama je da to sami procenimo, a svaka firma, a posebno državne, imaju pravo, pa i obavezu, da propišu neke smernice, pa čak i granice koje će obezbediti da se svi osećamo dobro.
To što naša država mnogo toga radi napola i nedorečeno, nije opravdanje za naše ponašanje.
I meni se okreće u stomaku kad na televiziji vidim postrojenu gardu i crveni tepih ispred ulaza u skupštinu na početku sednica u čast poslanika. Da je sreće i da su to sve časni i čestiti ljudi koji svojim ponašanjem i istupima pokazuju da u tu skupštinu ulaze da bi nama bilo bolje, nikom ni kordon, ni crveni tepih, ni tonovi himne ne bi smetali. Naprotiv, bio bi to praznik i za nas i za strance koji posete naš grad i koji bi sve to posmatrali baš kao što i mi gledamo ceremonijalnu smenu straže ispred Kremlja ili Vestminstera.
Ali ja baš zbog toga hoću da ukažem na renovirane zgrade nekih gradskih opština, na zgradu Agencije za privredne registre i neke slične institucije.
Zar nije lepo kad tamo udjete u klimatizirane prostorije, sačeka vas ljubazni službenik kod ulaza i objasni kako da koristite automat koji vam daje broj sa kojim ćete otići na prvi slobodan šalter? Pa zar nije to ono o čemu pričamo kad govorimo o tome kako je u inostranstvu?
Dolaze i kod nas bolja vremena ali ne ide lako i ne ide brzinom koju mi želimo.
Eto, ja opet odužio. Nemam ništa protiv ni ako administratori ovo iseku ili izbrišu ali eto, da se zna šta mislim po ovom pitanju.
Ne znam da li će od toga što sam napisao neko imati koristi ali sam siguran da niko neće imati štete, pa zato ne zamerite ali svakako razmislite dobro pre nego što sledeći put uradite ovako nešto kao što je uradio Kapetan.
A vi, Kapetane, nemojte se ljutiti - nije ovo zlonamerna kritika.
Zaista me je nasmejao postupak ali ja ga vidim kao rezultat mnogo nakupljene žuči zbog svih onih stvari o kojima smo obojica pisali.
Mislim da je mnogo lakše i lepše živeti sa pozitivnim mislima i osećanjima, pa čak ako nekada i ne postoji realan osnov za tako nešto. Zato sve ovo moje pisanije i jeste u stvari jedan dobronamerni predlog i prijateljska ruka na ramenu koja kaže: Neka. Biće bolje...
