Nešto smo pisali o purenjacima i krompiru u gaćama...Pa se setih ove priče
Tamara
“Neverovatno kako je lep i topao dan za kraj marta”, pomisli Maša ulazeći u brod. Počeo je radni dan s nagomilavanjem obaveza, u brzini je završavao jedan posao za drugim. Kada bi ga čovek pogledao sa strane, pomislio bi da se ovaj poslovni čovek satire od posla pošto neće stići sve da završi, ali Maša je to danas radio samo da bi skratio vreme do viđanja s njom… ustvari vreme najsporije prolazi kada sediš i čekaš, tako da je stari čekač vešto i iskusno izbegao tu zamku. I pored svega stigao je na brod već u jedanaest sati, odnosno tri sata ranije nego što je trebalo.
Nema veze, rekao je sam sebi, taman da malo sredim i operem brod, popijem kafu, pa dok se odvežem i doplovim do splava-restorana gde smo dogovorili da se vidimo…taman imam vremena za sve.
Ali umesto svega što je hteo da uradi, nasuo je sebi čašu lozovače i seo za astal na krmi broda. Ustvari lažna nervoza i stres koji je sebi jutros izazvao manijačkom dinamikom na poslu, bili su samozavaravanje, da stari lisac ne prizna koliko se uzbudio oko viđanja s njom, prvom ljubavi...
“Bože!”, pomisli. “Da li je ovo moguće, posle toliko godina, mislio sam da sam prevazišao takva osećanja. Godine iskustva i osvajanja trebale su da naprave neprobojni oklop optočen patinom uspona i padova, kroz koji slabost, nesigurnost i emocije ne prolaze ni u jednom pravcu.
Nasuo je još jednu lozovaču, pošto je prvu ispio na dušak, stresavši se više radi reda i otvorio malu flašicu obične vode.
Često bi se sećao kako se s prvim odlaskom u inostranstvo susreo s kupovnom-flaširanom vodom, što je za njega tada bilo nepojmljivo! Kupovati najobičniju vodu u flaši? Još nije ni gazirana!? “Svašta!”, rekao je tada.Tako da je posle višegodišnjeg skitanja po raznim zemljama, po povratku kuci, prvo otišao u bakino dvorište, pustio mlaz vode na česmi da dobro odtoči, pa je nasuo punu litarsku kriglu hladne vode, seo na klupu i u slast je ispio, a stomak mu se toliko napunio tom vodom, da je bućkao i na najmanji pokret narednih sat vremena.
“Neverovatno je da posle svih ocenjenih delikatnih bukea vina koje sam probao u životu, jedino što ću zaista pamtiti, jeste slatkoća ove vode sa česme iz bakinog dvorišta”, pomisli Maša .
Vreme je da se krene. Odvezao se sam s marine i pokrenuo brod.
Ko ne plovi ili ne šeta pored reke, ni ne zna koliko je reka lepa u jesen, zimu ili rano proleće. Tada je možda i najlepša, pošto se silnici raziđu, ispare svi mirisi oktana, mešavina dvotaktola, roštilja, krema za sunčanje…i ostaje samo devičanski čista reka sa svojim mirisom i vazduhom koji može da se pije, a koji kada se udahne duboko na nos, zatvorenih očiju, ne ide u pluća, nego direktno u dušu…
Sada je Maša udisao taj vazduh, potpomognut malo s dve lozovače osetio je takav užitak plovidbe i prelepe, mirne reke po kojoj je plivalo samo lišće nošeno maticom, da su mu se vratili sigurnost i smirenost, a iz grudi mu nestade tremor.
Pristao je uz splav-restoran , pomalo praveći se važan veštinom pristajanja pred retkim gostima, koje je ovaj topli proletnji dan izmamio na reku.
Nije bio bahat, ni skorojević, čak su ga nervirali vlasnici snažnih glisera, koji plove samo vikendom, kada temperature pređe trideset stepeni, nemareći za druge I da li nekome smetaju ili ga dovode u opasnost glisiranjem, ali kako su mu samo prijali pogledi na brod, na koji je bio toliko ponosan! Auto je mogao da ima svako, za to i nije potreban neki poseban unutrašnji sadržaj…ustvari obrnuto, on se često i kupuje za dokazivanje…ali brod…on ili ona u njegovom slučaju, pokazuje se kao član porodice s kojim se dičiš i provodiš najlepše trenutke.
Konobar mu je pomogao da se priveže, izašao je s broda i seo za najbliži sto.
Nije još stigla!
“Ako nastavim s lozovačom napiću se.”, pomisli i reši da čitavu stvar preseče malim pivom, setivši se jednog sastanka iz mladosti, kada se čekajući lepu pratilju za to veče, toliko napio spontano razbijajući tremu tadašnjim pelinkovcem, da je dočekao mladu damu ispod stola, a od čitave večeri zapamtio je samo kakve su joj bile cipele – bele, s malim štiklicama i crnim tufnama!
“Neću da gledam ni na sat, to je još jedna zamka čekanja, pijuckam pivo i uživam u reci , pa kada dođe…uostalom pitanje kako se snalazi po Beogradu posle toliko vremena...i valjda je dobro rekla taksisti gde da je doveze.” pomisli.
Iz zamišljenosti ga prenu glas. “Maašooo!”
Okrenuo je glavu i ugledao je!
“Tamara!”osmehnu se pomalo dozirajući ushićenje!
“Isti si!”, ne mogu da verujem. “Haha, samo gde ti je kosa…ma šalim se, nekako se nisi mnogo promenio u licu, ali vidi koliki si…my Good, gde je onaj sitni, mršavi dečak?!”, reče Tamara.
“Tu je negde, samo se sakrio, možda u stomaku.” odgovori Maša kroz smeh. “Nego hoćeš li da poručimo klopu, pa da nosimo na brod, možemo negde da bacimo sidro i jedemo na miru.”
“Važi”, reče Tamara, “ja bih roštilj ako ima i naravno kajmak, ‘o men’ ugojila sam se od kako sam ovde...ma samo jedem! Gde god da odem samo me hrane i nude, pa kako da odbijem takav ‘hospitality’, a hrana je ukusna, ma zaista nema takve nigde na Svetu!”
Maša pozva konobara i naruči mešano meso za dve osobe, predhodno napravivši par izmena, pošto se raspitao šta je najbolje i najsvežije od mesa.
Plovili su!
“Koliko ima da se nismo videli?”, setno upita Tamara.
“Dvadesetjednu godinu, tri meseca i dva dana…sati, (pogledavši na sat)…sedam sati.”. odgovori Maša.
“Eh ti…”, reče i pogleda ga svojim krupnim zelenim očima tako da se Maša na moment ponovo zaljubi u nju.
“Te oči…one su prvo što sam video na tebi, ustvari prvo što sam video bio je kontejner.”
“What!?”
“Pa vidiš, nekoliko dana pre tebe i tvoje porodice, ispred naše zgrade ostavljen je kontejner s prekookeanskog brada, s vašim stvarima iz Amerike.
Tako nešto niko nije do tada video, pa smo mi deca, a i odrasli obilazili oko tog metalnog sanduka, nevešto čitajuci razne nalepnice i natpise, kao da je reč o svemirskom brodu. Taj kontejner je ulivao takvo nepoverenje, da je bio bockan mnogim penzionerskim štapovima, kuckano je po njemu, a jedan komšija je otišao s komlet porodicom kod rodbine na selo i rekao da se ne vraća sve dok se to čudo odatle ne makne.
To ti je burazeru CIA, mrmljali su na uvo lokalni potkazivači i doušnici policije, komšijama koje su do juče cinkarili, značajno i konspiraciji, kao da ih je ta metalna kutija zbližila.
Posle par dana si došla ti, s mamom i tatom. Imala si kariranu laganu košulju, boje pastelne roze i zelene , bele pantalonice “pumparice” i šminkersku frizuru ala grupa “Duran Duran “ koja je u to vreme bila jako popularna. Tada gledajuci tvoju frizuru, ugledao sam tvoje oči…
Rekao sam ti “ćao” kao je tada bilo moderno, a ti meni “zdrrravo” s najslađim kotrljajućim “r” na Svetu. Ja sam Tamarrra i prižila si mi ruku. Ma preslaka si bila!”
“Ti se sališ, stvarno se toga sećaš?”, upita iznenađeno Tamara.
“Kako da ne! Pa kada ste izašli iz kola, kao da je neko pojačao boju na televizoru, nekako su naše stvari izgledale bledo naspram vaših…videlo se da ste iz inostranstva, pošto su tada samo najsrećniji imali po jednu-dve stvari “u boji” kao što su bile sve vaše, i to obično kupljene u Trstu!
Tata ti je izgledao potpuno drugačije od naših očeva… čekaj on je nešto radio pri ambasadi?”
“Yes, ataše za kulturu!”, odgovori Tamara.
“Uvek je bio nekako uredan i obrijan, čak i nedeljom! Neverovatno, sećam se da je uvek bio nasmejan, nekako dobro raspoložen…znaš kod nas je i dan-danas nepristojno biti takav, pošto ozbiljni ljudi moraju da imaju i ozbiljan, pomalo zabrinut izraz lica, čelični pogled, zagledan u ne tako svetlu budućnost. A mislim i da mu je brojno stanje savršenog niza belih zuba, prelazilo ukupan zbir svih zuba njegovih vršnjaka u zgradi.
Sećam se da ti je tata stalno išao na kej da trči i to u nekom belom kratkom šorciću, a sećam se i kada smo ga videli na rolšuama, e pokidali smo se od smeha! Ma valjala se cela ulica od smeha! “
“Balkan primitivs”, progunđa Tamara sebi u bradu.
“A znam i da ti je tata u Beograd poslat po kazni. Zaista, biti američki diplomata za vreme “hladnog rata” a ćerka ti ima tipično rusko ime Tamara, suprugin tata Srbin, a majka Ruskinja, oslobodioci Beograda i naravno komunisti…Sigurno je morao mnogo više da radi i da bude veći američki patriota nego što je to bilo potrebno drugima, lošijim od njega…”, reče Maša da malo ublaži onu šalu o rolšuama.
Ugasili su motore, usidrili se, a Maša je servirao hranu i otvorio flašu najboljeg vina koje je imao na brodu! Potezima profesionalnog šankera, izvukao je krpom nestvarni sjaj iz dve čaše za vino, pa su izgledale kao dve opne od sapunice, koje lebde između ovo dvoje ljudi…dok ih Amorova strela ne probuši.
“Opet sam se prejela…koliko ću samo morati da vežbam dok ovo skinem po povratku u New York. Serbian food terror! A i ja ne znam kada je dosta i da kazem ne!” reče dvosmisleno Tamara i nasmeši se.
Nije mu se dopala ova dvosmislena opaska!
Oduvek je voleo i cenio više nego drugi, na neki poseban način, a ona se trudila da to, tako retko lepo mišljenje o njoj, ne pokvari, pa se s njim pravila mnogo čednija i bolja nego što je zaista bila.
“Najbolji sport za skidanje težine ti je pecanje…sećaš se?”, upita je Maša.
Tamari zasijaše oči. “Da! pa koliko smo samo pešačili ili vozili bicikle do onog “našeg mesta” da bi zabacili štapove! Kako je bilo divnooo! Da li je onaj nasukani šlep još uvek tamo?”
“Verovala ili ne, jeste!”, reče Maša, a u stomaku mu se stvori osećaj kao da ga je neko udario pesnicom u pleksus i zaokrenuo je….
“Hoću da idemo tamo, hoću da pecam, molim te, vodi me tamo, plizzzzz!”, reče umiljato i priđe mu poljubivši ga u obraz.
“Važi idemo, imam štapove u brodu, a za mamce ćemo baciti sačmu za kedere sa šlepa…jedino nisi baš adekvatno obučena za pentranje po zarđalom šlepu…”
Prilazili su tom starom šlepu njihove mladosti, koga je Maša, prebledeo u licu, gledao kao utvaru.
Godinama je zaobilazio to mesto kao “kugu”!
Primeti to na njemu i Tamara, pa ga upita dali je
: “Nešto si mi – little pail – u licu.”
“Dobro sam, valjda sam se i ja prejeo! Nego, hoćemo još jedno vino?”, povrati se Maša.
Pristali su, vezali se , a Maša je sklopio štapove i postavio ih na ogradu šlepa. Izneo je i dve stolice na rasklapanje, a od parčeta lima napravio je improvizovani astal, na koga je stavio novu flašu vina i papirne ubruse. “Lepotice, sedi i uživaj.”, ponudi je Maša, primaknuvši prethodno stolicu dami, kao da su u najotmenijem restoranu!
“Well …real gentleman-womanizer… dosta si ti toga naučio za ove godine!”, koketno mu reče Tamara.
Nije joj ništa odgovorio, samo se zagonetno nasmejao…
Tamara je sela i podigla noge na ogradu, a iz grudi joj se ote duboki uzdah “uhhhh that’s life” , a Maša je otišao na drugu stranu šlepa, ka obali, da nahvata kedere.
“Izgleda da su kockice složene tako, da se baš u Tamarinom društvu, posle toliko godina sretnem s demonima moje prošlosti…neko gore izgleda ima sjajan osećaj za sarkazam i ironiju!”, pomisli Maša prilazeći otvorenoj kabini šlepa bez stakla na prozorima, dok ga je prolazila jeza niz kičmu.
Kabina je bila gotovo ista, kao pre dvadeset i jednu godinu, verovatno je neko ovde spavao…čak je bila koliko-toliko sređena. Pogledao je kroz prozor na obalu i setio se kako je tu dovodio Tamaru, otkrivajući joj potpuno novi “tomsojerovski” svet, koji ona nije do tada videla i doživela među zgradama New Yorka…
Seli bi na bicikle i posle nepunog sata vožnje nasipom uz reku, našli bi se se u pravoj divljini. Verali bi se i hodali po palom drveću, kačili se za lijane i urlikali kao Tarzan i Džejn.
Naučio ju je kako se hvata riba u kanalu kada se povuče voda. Našli bi neko parče isečenog bureta ili košaru bez dna, koja je ostala na obali od lanjskog ribolova, pa bi skinuvši patike zagazili u žitko rečno blato.
Prvo dobro zamutivši vodu, spuštali bi brzo košaru i rukama iz nje vadili zarobljenu ribu. Kakvo ushićenje i smeh! Vratili bi se kući blatnjavi , tri-četri sata kasnije nego što im je bilo dozvoljeno za izlazak. Ne bi se videli par dana pošto bi Tamara bila u kazni, a to je iščekivanje još više podgrevalo Mašinu ljubav prema njoj, iako je već bio zaljubljen “do ušiju”.
Za jelo su imali ringlove, žute divlje šljive s drveta, a išli su i da kradu kukuruze “purenjake”, a posebnu draž tom poduhvatu davala je priča da je čuvar njiva naoružan puškom i da je na neke dečake i pucao.
Po “purenjake “ su išli samo najhrabriji dečaci, a Tamara bi ga čekala na nasipu, dok se ne bi sav važan pojavio s majicom rastegnutom od plena. Potom bi kukuruze nabijali na štap i pekli na vatri koju su predhodno zapalili.
Toliko su voleli da provode vreme na reci, da je mesto na obali gde su sedeli, počelo da liči na mali kamp. Napravili su kolibu od granja i lišća, klupu i astal, a ložiste gde su palili vatru ogradili su kamenjem. Uz obalu se nalazio taj napušteni stari šlep, s koga se moglo uzeti mnoštvo korisnih sitnica.
Sa šlepa su i pecali, a postojala je i već spomenuta kabina da se sklone od kiše, ili da malo odmore. Mnogo puta mu se pružila šansa da proba s Tamarom “ono” o čemu su dečaci naveliko pričali u školi. Nikada to nije pokušao…voleo je i plašio se da nešto ne pokvari. Smatrao je da je ovo prava ljubav, čista, predivna, da ima vremena…Mada je i Tamara očekovala od njega da nešto preduzme, ma samo što mu nije nacrtala šta hoće, pošto su i devojčice o tome pričale, a Tamara nije imala šta da kaže. Želela je da i Maša navaljuje kao ostali dečaci, da ona bude ta koja će da postavlja granice dokle sme da ide…da ga uhvati za ruku i zabije mu nokte u nju, kada krene rukom dole, pa da popusti posle malo ubeđivanja!
To je htela! A posebno joj je smetalo što je videla i osetila pod rukom koliko je uzbuđen dok se ljube, a to je krio od nje kao da ga je sramota.
Povremeno su bežali iz škole, da bi odlazili na njihovo specijalno mesto!
Ko nikada nije pobegao s posla ili iz škole da bi otišao na reku, nikada neće znati kako se ceni svaki tako proveden minut i kako se u njemu iz sve snage uživa. Ma to je uživanje “vikenda” pomnoženo s deset!!
Počeli su i ostali iz kraja da dolaze kod njih, što Maši uopšte nije smetalo, sve do jednog dana kada su došla tri momka, starija od Maše i Tamare tri godine, što je u tom uzrastu bila velika razlika.
Miki, Darko i njihov predvodnik Caca! Došli su s dva bicikla, a Caca je imao motor – tada nedostižni Tomos automatic!
Pravi mali mangaši, koji su tukli druge iz zadovoljstva, a specijalitet im je bio ne toliko da povrede žrtvu, koliko da je ponize pred drugima. Mašu su jednom držali na zemlji i Darko mu je prdnuo na glavu. Cela škola mu se smejala. Kako se gadio tog ulagivačkog smeha mase silnicima! Ustao je s zemlje, uzeo kamen i Darka udario po oku, arkadi koja puče i iz nje poce da lipti krv. Mislio je da ga je ubio, ali nije! Pobegao je kući, a sutra ispred škole su ga prebili tako, da su mu formirali oblik i ožiljak na nosu za ceo život. Prvi su počeli da puše, obijali su komšijama šupe, školski kabinet tehničkog obrazovanja – uzeli gramofon i alat, i ulazili kroz krov u obdanište, samo da bi ga polupali.
Sada su došli kod Maše i Tamare.
“Doneli smo pivo i da pečemo kobasice jebeš purenjake, nabi to negde drugde,a ne na štap!”
Na Mašino iznenadjenje, Tamara se nasmeja prostakluku i uze ponuđeno pivo od Cace!?
Hteo je da zaštiti Tamarin delikatni duh od ovih prostaka, ali plašio se da ga ne ponize pred njom.U tome su bili stručnjaci! Imali su toliko devojaka, znao je da su sve naveliko radili, a posebno što su već pušili, što je bio neoboriv dokaz da su “skinuli mrak”. Dan je prolazio kao u agoniji! Ali izgleda samo njemu!? Tamara, kao da se dobro provodila, ali to nije bila “njegova” Tamara, ova je imala grč na licu razvučen u osmeh. Smejala se glupostima , a najviše ga je povređivalo što je pogled zelenih očiju, koji je bio rezervisan isključivo za njega, jer on ga je i otkrio, sada upućivala Caci!
Rešio je da je kazni i nije se s njom čuo, ni video, deset dana.
Deset dana teške bolesti, patnje, nespavanja i pitanja, po pet puta dnevno – da li ga je neko tražio, pošto se tada ili zvalo na fiksni telefon koji se obavezno nalazio u predsoblju, ili dolazilo na vrata stana…
Nije više mogao da izdrži…ako ona hoće takvu ljubav – dobiće je! Može on da bude sto puta gori od onih džibera! Nazvao je telefonom! Javila joj se mama pa je spustio slušalicu. Nazvao je ponovo!
“Izvinite nešto se prekinula veza, da li je Tamara kod kuće?”
“Eee Mašo, nije, mislim da je otišla tamo na onaj šlep, na ono “vaše mesto”, e deco kako ste mi slatki, pa ne javljaš joj se deset dana, nemoj da mi ćerki slomiš srce ti mangupe jedan!”, reče mu Tamarina mama kroz smeh.
“Ipak me voli!”, pomisli Maša.
“Pa naravno da me voli, volim i ja nju, uspeo sam! Sigurno je odlazila na šlep svih deset dana i patila za mnom, čekajući da se pojavim. Nije smela onako da se ponaša s onim džiberima. Mada mu u momentu, uprkos likovanju nad uspehom, bi žao što je njegova prva i iskrena ljubav patila zbog njega!
To mora da prestane odmah, biće kao što je bilo do sada…ma biće bolje, vodiće ljubav s njom i nikome o tome neće pričati ništa, neće se hvaliti kao onaj čopor oznojenih petlića punih tetsosterona i sperme u svlačionici fiskulturne sale, kada se hvališu uspesima i pubičnim dlakama! Gadili su mu se! On ima pravu ljubav!
A u budućnosti ko zna! Rećiću joj da je volim, da ću je voleti čitavog života, da ću je oženiti jednog dana i da ćemo voditi decu na “naše mesto”!
Vozio je bicikl kao bez duše nasipom i ponavljao u sebi : “Tamara, volim te, volim te, volim te!”
Sitgao je do šlepa, popeo se na njega i najednom čuo Tamarino jecanje iz kabine!
“Mora da plače moja ljubav, ali tome je došao kraj – tu sam sada i zauvek!”
Prišao je kabini i imao je šta da vidi!
Tamarine skinute gaćice koje su joj visile oko članka gde počinju bele soknice, zalepljene bičeve kose od znoja na njenom čelu i Cacu koji je probadao kao kopljem kroz ružičastu bedeviju!
“Ne to se ne dešava!”, rekao je sebi! Otrčao je na obalu i nastavio da trči niz reku kroz blato!
Trčao je i trčao, ko zna koliko dugo, dok ga nije savladao umor i dok nije pao u blato.
Plakao je! Urlao da to nije istina, da to nije ona!
Onda je pao mrak! Ovako blatnjav nije ni mogao ni hteo kući!
Otišao je do šlepa da proveri još jednom da li je to ona, ali tamo u kabini više nije bilo nikoga! Seo je na krevet kao blatnjavi zavežljaj svih ljubavnih propasti sveta i tuge.
Ni sam ne zna kada je i kako zaspao i koliko je dugo spavao.
Kada se probudio, izašao je iz kabine. Tamara više nije bila tu! Nisu tu bili ni ostaci predhodnog dana, ni flaša vina, ni štapovi…samo njegov brod koji je toliko voleo. Upalio je motore i isplovio, a iz jutarnje magle pored njega prođoše dva bela labuda s labudićima koji su ih pratili.
Podesio je na ručnom časovniku datum i vreme koje je stalo.
Pa, srećan mi rođendan!
Marko Korica
