Evo priče koja nije još objavljivana i deo je nove knjige u pripremi. Nije lektorisana, tako da se izvinjavam na eventualnim greškama.
Živeli mi kolege i hvala na čitanju.
Kapetan i Ane
Prolećno aprilsko jutranje sunce, najavljivalo je svojom toplinom početak nove letnje sezone i dolazak prvih turista.
Sumorna su ta mala primorska mesta zimi, kada se ledena bura uvlači u kosti, a zubato sunce i vedro nebo rashlađuju more i kuće...Ili pak jugo, koji donosi dosadnu kišu i depresiju...Isti ljudi, iste priče, beskonačna pučina...
Ali sada je i ovoj zimi došao kraj! Sezona je mogla da počne!
Kapetan je sedeo za svojim stolom, na svom stalnom mestu, ispijajući ritualno svoju prvu kafu i prvi orahovac.Ta mala konoba nalazila se u prizemlju stare kamene kuće, na samom kraju uske ulice koja je vodila na glavnu na rivu, gde su se nalazili preskupi restorani za turiste i krmom privezane luksuzne jahte.
Jedno veoma zgodno mesto za mirno sedenje, sa tri mala okrugla stola napolju, i istim brojem drvenih stolova sa klupama unutra. Zbog starinski kamenih zidova, u konobi je i po najvećoj letnjoj jari, bilo prijatno hladnjikavo za sedenje bez modernih klimauređaja, a senka uske ulice je dozvoljavala gostima da malim pomeranjem stolice biraju da li hoće da sede na suncu ili u hladu. Kapetan Marko, imao je već godinama svoje mesto, tik uz ulaz u konobu, da ne mora da viče i doziva konobara za novi jutarnji orahovac (liker od oraha) ili bocun crnjaka popodne, posle ručka. Konobar Ivan bio je ujedno i gazda konobe, kapetanov drug i ispisnik, koji je bdio nad njim i ugađao mu uhodano i rutinom , naviknut šta kapetan voli i kada poručuje.
Tu se za razliku od izvikanih restorana na glavnoj rivi, zaista mogla pojesti sveža, tek ulovljena riba na gradele, ili brodet...Pečene lignje, ulovljene na udicu, spremale su se cele, bez čišćenja tek sa malo maslinovog ulja i morske soli, hobotnice su se sušile na štriku za rublje u dvorištu, a crveni barbuni i plave sardele sa gradela lepile su se za prste kao lepak, a riba kupala „lešo“ u loncu okačenom o verige za koje je gazda Ivan govorio da su stare preko sto godina...
Nije bilo jelovnika, nego šta ulovi i donese taj dan ribar Vinko, koji je često menjao sa gazda Ivanom dnevni ulov za rakiju travaricu ili vino uz narezani pršut i sir na drvenoj dasci.
Desilo se, da je zalutajući slučajno, jedan stranac, inače očigledno gastronomski stručnjak, tražio od gazda Ivana jelovnik, a potom i da mu se uskladi vino sa ribom i salatom, na šta mu ovaj odgovori da imaju samo jedno vino- crno domaće, a jelovnik nemaju.
-Koje je sorte vino?- upita stranac.
-Plavac mali!- odgovori gazda Ivan.
-Ali znate, uz belu ribu ne ide crveno vino, nego belo! Uz ovu „grdobinu lešo“ treba služiti Sauvignon Blanc...
-Vidite gospodine- pokaza već uzrujan gazda Ivan rukom- tamo dole vam je more odakle su riba i so, gore levo vam je maslinjak, desno vinograd, gore sunce..Tamo u bašti smokve, ako volite da vam ih naberem za dezert! I šta tu ima da se ne slaže! Slaže se! Ne bi raslo i živelo zajedno da se ne slaže!
Gastronomski stručnjak se osmehnuo, popio na iskap čašu crnjaka, po čijim se ivicama slivalo kao ulje crno, teško vino prepuno tanina.
Naučio je, od ovog jednostavnog čoveka, najvažniju lekciju iz gastronomije! To veče se napio „kao zemlja“, ljubio i grlio meštane, zapisivao reči pesama i na kraju i sam pevao „ribar pliti mrižu...“ sve dok ga na nisu Ivan i Marko na ramenima odneli u njegov apartman.
Za nedelju dana, na adresu konobe, stigao je sa plaćenom poštarinom prestižni engleski časopis o gastronomiji, u kome se na dve strane nalazio članak o gazda Ivanovoj konobi. Dve stranice prepune hvale i preporuka, koje nisu dobili ni najprestižniji svetski restorani sa nekoliko mišlenovih zvezdica.
Gazda Ivan je pogledao slike, a kada je video da ne može da pročita ni reči teksta na engleskom, iscepao je te dve strane, stavio u koverat i poslao sinu za Ameriku, nadajući se da će on to pročitati i vratiti mu se kući, da nastavi njegov čestiti posao. Liznuo je kovertu, pomolio se Gospi Sinjskoj za sina i poljubio krišom pismo, suzdržavajući suze , skriven u polumraku konobe....
Taj mali bistro-konoba, zaklonjen senkom zidina, na samoj periferiji zbivanja bio je sjajno mesto da ne primećeni pijuckate, sedite i gledate leti promenadu šarenila, sujete, potrošnje,blazirane dosade, nervoze i neurotičnog jurenja za razmaženom decom, za suknjama, ukradene na kratko slobode tajnih ljubavnika pobeglih iz svojih gradova koji naivno misle da mogu konačno da se drže javno za ruke (dok neko od njih dvoje ne naiđe slučajno na prve komšije iz zgrade), prejedanja i povraćanja od teškog vina, serviranja davno zamrznute ribe dok u vitrinama restorana na ledu stoje lakirani preparati...ili vađenja zaleđenih skuša iz mreže i mora, kao da su malopre uhvaćene baš tu na glavnoj rivi...U prljavoj vodi između vezanih brodica...
Bila je to zaista jedna velika pozornica života!
Kapetan je ritualno pročitao novine, popio treći orahovac, prošetao rivom (niko ga nikada nije video da leži na plaži ili da se kupa u moru) i vratio se za svoj stalni sto da ruča. Znao je da kaže : „Mornar se okupa samo kada padne sa broda u more!“.
Lepo prolećno popodne, ulazilo je u svoju drugu polovinu, kada uličicom prođe Ane, nekada jedna od najlepših meštanki, koja je tu došla sa juga Italije još kao mala. Celo mesto je bilo zaljubljeno u nju, ali niko nije mogao da je ima. Znali su da je ona za njih preskupa igračka i da nemaju šta da joj ponude. Vremenom je postala živa atrakcija malog mesta, a u sezoni, jedna jedina diskoteka plaćala je njenoj majci da Ane bude njihova gošća svako veče, da igra na podijumu i privlači turiste.
Jedno leto pojavio se i on! Antonio, bogati italijanski filmski producent,sa debelim tompusom, u svom belom odelu sa „panama“ šeširom u novom kabriolet Maseratiju.
Podbuo od poroka, sa crnim kesama ispod očiju, u već odmaklim godinama, opijumski zavisnik i tajni homoseksualac...Odveo je Ane tog davnog leta u svoj dvorac u Italiji , a do malog mesta su samo dolazile vesti o njenom glamuroznom životu, filmskim zvezdama, bogatstvu i raskoši...
Ali ubrzo počele su da stižu vesti o potucanju i propasti...
Antonia je ubio hitcem iz pištolja mlađi ljubavnik, gotovo dečak, pogodivši ga prvo u muškost, a zatim drugim pucnjem direktno u srce.
Filmskom studiju i banci je pripao dvorac već prezaduženog Antonia, a Ane je prešla iz obećavane filmske industrije u filmove za odrasle, lokalni bordel, a kasnije i na ulicu gde je prodavala telo.
Vratila se u svoje malo mesto, tek posle majčine smrti (nije mogla da je pogleda u oči), a žene su iz pakosti, a muškarci iz zavisti što je nikada nisu imali, za njom su na ulici vikali „Kurva, kurva...“ krijući se u masi.
Jedino je kapetan bio prema njoj učtiv i odnosio se sa poštovanjem.
-Sedi Ane!- predloži joj kapetan, pošto mu se Ane ljubazno javi i poželi dobar dan.
-Nemam ti kad kapetane, valja spremiti kuću i večeru!
-Ma neće kuća pobeći Ane, nego sedi da popiješ čašu vina!- reče kapetan i odmaknu joj rukom stolicu da sedne do njega..
-Ajde kapetane, ali samo po jednu!- reče Ane i sede spustivši ceger pored nogu.
Sedeli su jedno vreme ćutke, gledali ka rivi i moru, pili vino, mezeteći tek po neku maslinu, smokvu i tvrdi koziji sir zlatne boje.
-Kako živiš moja dobra i lepa Ane?
-A, kako? Kako moram moj kapetane! Vidiš, jedino me ti zoveš Ane! Još mi kažeš da sam lepa i dobra. A znaš li šta viču za mnom, iako se ne bavim tim zanatom već dvadeset i nešto godina? Viču „Kurva!“...
- Neka moja lepa Ane, neka! Neka viču!- reče kapetan blagonaklono osmhujući se, i kucnuvši svojom čašom o njenu, ispi vino.
-Kako neka kapetane? Kako neka? Pa ne radim to više!
-E moja Ane, ni ja ti ne navigam brodom već više od trideset godina, a još uvek me svi zovu „Kapetane“!
Sunce je već zašlo i kapetan poruči još jedan bocun vina. Pogledao je Ane kao prvi put, kada je ugledao na rivi pre mnogo godina... Blaga senka koja joj je padala na lice, učini Ane lepšom nego ikada!
Znaš Ane, bolja si Ti i lepša nego što iko to više može da vidi...
Marko Korica
Calypso
