No, da se vratim temi, nedelja je uprkos svim prognozama osvanula sunčana... Budim se kao i obično prvi... Društvo mi prave glavobolja i sećanja na lep provod sinoć. Malo sam proprao zube, pa sam izašao da plivam i tako se izlečim. Voda na tikvari je prelepa, mirna, i topla za jutarnje plivanje.
Kako su se prognoze promenile, vidimo velike oluje na radaru, ali negde iza Zagreba, lenjo se povlačimo od broda do broda, doručkujemo... Mislim negde oko 11 Vepar kreće, a Kiki i ja ostajemo još malo... Mislim da smo krenuli iza 12... Usput u više navrata gasimo brodove i spuštamo se plutajući na oko 100 metara jedan od drugog... Plivamo od broda do broda... Baš smo uživali.
Vepar je našao lepo mesto na jednom ostrvu kod Futoga, pa nas tu čeka da pristanemo i napravimo roštilj. Stigli smo, prelepo mesto, prelep pesak. Uskoro se nebo smračuje, što znači da nam se i najavljeno nevreme bliži. Na radaru se vidi da je veliko, i da nas sigurno neće promašiti. Vepar zato kreće, a mi se nešto nismo previše obazirali na to - ove godine smo više takvih prošli na Dunavu, kiša pljušti, grmi na sve strane, malo dune vetar i nikom ništa...
Posle nekog vremena crnilo se povećava, ali ono što je bilo značajnije je da se ispred odvaja niski front koji uvek najavljuje salauku i jak vetar. I toga smo preživeli dosta, ali ipak odlučujemo da se odvežemo i dočekamo je na vodi - bez rizika da nas talasi na nezaklonjenom ostrvu lupaju o obalu.
U trenutku kada smo se odvojili od obale, udara nas takav vetar da su momentalno sve stvari sa krova odlete u vodu 20 metara dalje. Čak je i na terasi, koja je prednjim staklima koliko toliko zaklonjena sve sletelo na pod, radio stanica, knjige, telefoni. Dok još ima vremena, okrećem brod uzvodno - pramcem u vetar i talase. Kiki je uspeo da vidi da ja idem uzvodno, pa je sa obzirom da ima veći i otporniji brod, sa radarom, odlučio da ide nizvodno da se ne bi u oluji sudarili.
U roku od pola minuta vidljivost je pala na 5 metara, nisam više video ni pramac proda, jer je jak vetar podizao sa vode kapljice, kao magla. Uskoro kreće led, na prednjim prozorima se nakupilo toliko leda da crkava i brisač pošto nije mogao da ga skloni. Ne vidi se ništa, vodim Marissu po OpenCpn-u (hvala mu, da nije njega verovatno bi zveknuli u neki špor ili obalu, pošto nikakva orijentacija nije bila moguća) prema suprotnoj obali, jer je ona čista, a uz ovu ima dosta šporova i ostrva. U roku od nekoliko minuta Dunav se ispunio oborenim stablima (ne granama, kompletna stabla su plutala, i to dosta njih). Jasna briše zamagljene prozore kako bi ih primetio i izbegao. Marissa na ovakvim udarima vetra toliko podrhtava, ali me odlično sluša i u svakom momentu sam imao kontrolu. Naravno, motor radi daleko iznad ustaljenog brod obrtaja, a brzina nam je uz vetar i Dunav jedva 2-3 km/h. Definitivno ne bih voleo da se na ovom zateknem sa vanbrodskim motorom, ili sa 10-ak KS snage....
Posle 10-ak minuta borbe oluja kao da se malo smanjuje, uspevamo da vidimo da smo na 50 metara od obale, i dalje izbegavamo stabla, ali smo svesni da je najgore prošlo. Za divno čudo, nisam se ni malo uplašio, i pored svega sam imao u svakom trenutku koliko toliku kontrolu, i bio aspolutno svestan šta treba da radim. Bilo mi ne malo frka što je porodica samnom, da nisu oni bili tu, čak bih bio bezbrižan tokom cele situacije.
Uskoro se vetar smanjuje toliko da možemo bezbedno ploviti, čujemo se sa ostalima - svi su dobro, Vepra je ipak stiglo neposredno pre veza, ali su i oni
prošli.
Uz kišu koja ne staje, lagano se spuštamo ka kući gledajući obale, a tamo izlomljeno drveće, vikendice bez krovova, potopljeni brodići. Nestvarna slika. Ogromne topole prepolovile vikendice. Shvatamo (a to sam ustvari shvatio u prvih 15 sekundi) da ovo nije bila klasnična salauka kojih smo mnogo preživeli i prebrodili - ipak je bilo malo jače.
I dobro je prošlo. I biće ih još. I opet ćemo dobro proći.
(naravno, slika i snimaka iz oluje nemamo iz razumljivih razloga)
