Ovo o čemu pišete - da li treba ili ne treba da uz svaku uvoznu robu kupac dobije uputstvo na srpskom, regulisano je zakonom.
U poslu kojim se ja bavim, propisano je da prilikom uvoza i transporta svaki proiizvod mora u pratećoj dokumentaciji da ima i bezbednosni list na srpskom jeziku.
Tačno je da mnogi inopartneri izbegavaju da urade prevode iz prostog razloga što naša verzija srpskog jezika nije uključena u one automate za prevodjenje. Kad pogledate sve one višejezične prevodioce koje možete da pronadjete na interentu, naći ćete tamo mnogo jezika, medju njima i hrvatski i bosanski ali uglavnom nećete naći srpski - mi ne postojimo za njih ni kao narod, ni kao država, a naš jezik koji je osnova jezika svih bivših jugoslovenskih republika (osim slovenačkog i makedonskog) ne postoji!
Ja sam mojim poslovnim partnerima izričito naglasio da uz bezbednosni list na engleskom moraju da dostave i isti na srpskom (ali ne na hrvatskom ili bosanskom, a neću dozvoliti ni kada budu pokušali da ga jednog dana urade na crnogorskom). Ukoliko nisu u stanju da to obezbede, ja uradim prevod na srpski i tek tada proizvod može da se prodaje u Srbiji.
Overeni stručni prevod kod nas može da košta od 10-15 evra po strani i za jedan bezbednosni list od 5-nekad i više od 10 strana to znači trošak od nekoliko desetina evra što je zanemarljivo u odnosu na vrednost uvezene i prodate robe.
I to je nešto što bi svaki uvoznik mogao da uradi i da to kupac praktično i ne oseti u ceni onoga što kupi.
Ali - tu nastaje problem.
U zemlji u kojoj se stvari dešavaju u "bekstejdžu" u kojoj je sve "kul", u kojoj se i za mnoge druge stvari koriste u ovom ili onom obliku, često vrlo nepravilno i često potpuno neopravdano, strani izrazi umesto naših, inspekcijski organi ne rade svoj posao i ne insistiraju na tome da uz svaki uredjaj, predmet ili bilo šta što je uvezeno mora da postoji dokumentacija na našem jeziku.
A poštovane inopartnere koji žele da prodaju svoje proizvode na našem tržištu treba pritisnuti, pa neka odluče, da li stvarno žele da prodaju na našem tržištu ili ne.
Oni kojima potencijal našeg tržišta nije dovoljan da bi investirali da fabrički prilagode svoj uredjaj korišćenju u našoj zemlji to verovatno i ne bi bio veliki gubitak, a naši ljudi, koji bi baš posebno želeli takav uredjaj, snašli bi se već nekako (kao i do sada) da do takvog uredjaja dodju.
Ali za sve to potrebno je da mi kao ljudi počnemo da poštujemo sebe, svoj narod i svoju državu, a organi države trebalo bi da konačno shvate da su na čelu jedne države i jednog naroda i da počnu da rade svoj posao za koji ih plaćamo.
