E, da i ja lanem koju...iskreno hvala za postavljanje slika našega brodića, zaboravio sam ga kako izgleda ovde u tuđini. Baš ste me obradovali. Evo gledam u slike i sećanja naviru...
Sav nekako sjeban, nešto me davilo...otvorim jednog dana "Halo oglase", i pažnju mi privuče oglas u kojem dva vlasnika prodaju nezavršen brod. Reči kojima su opisali brod, neobično nekako, lepo...me povuku da okrenem telefon...Brod je u Obrenovcu, opisuje mi nepoznat glas kako da dođem do odredišta... Pomislim, kuda sad u popodne, nikada u Obrenovac nisam išao, ne znam ni kako iz Beograda do tamo, kakav brod da gledam...jbt, pa ni na kraj pameti mi nije da ga kupim, šta da ga gledam. Ali rečeno-učinjeno, sedam u kola i žurim da uhvatim dnevnog svetla da ga vidim. Pronađem adresu nekako,jedva, nesretan me vlasnik sačekivao na putu motorom... (stvarno je ovaj GPS danas lepota, odvede te do pred vrata). Pogledam brod, ni nalik linijama koje sam ja do tada viđao na brodovima iz samogradnje. Drugačiji. Svideo mi se nekako izgled pramačnog dela, oštrina koju sam do tada viđao samo na onim skupim morornim jahtama. Vlasnici su spremni da ga prodaju, i to za novac koji mi nije bio problem, ali ja sam hteo da znam koliko para tu još treba uložiti da se taj brod dovede u završno plovno stanje... Odem uz dogovor da mi vlasnik do sutra ujutro javi okvirnu cenu završnih radova. Radost se neka uselila u mene, sve brige zaboravih mislim samo na brod. Nekako prelomih, ma šta god da kaže, kupiću ga sutra.
Sutradan-podne, niko se ne javlja. Okrenem onaj telefon, 'alo šta bi? Brod je prodat, kaže. Kako prodat, ja sam onaj od juče uveče... Prodat kaže. Doš'o čovek, izvadio pare...
Završim razgovor kao popišan. Muka mi, kao da mi je neko ukrao nešto moje. Ali ideja se već uselila u mene, već sam se video u brodu, kasno je sada za nazad.
Setim se jučerašnjeg razgovora, pričao je prodavac, pominjao nekoga Duleta Divljaka iz Obrenovca koji je brod napravio. Pomislim, ma naći ću ga taman da je na mesecu. Raspitujem se, al' me sramota, kako da objasnim koga tražim sa "divljak".
Nije bilo teško da dođem do adrese. Duleta je znao svako ko se iole promotavao oko obrenovačkih voda, od Zabrana do Breske.
Sećam se, bio je neki dan po Uskrsu kada sam prvi put ušao u kuću Duleta Divljaka. Neobičan mi čovek. Visok, brada...žive oči... Pričamo o stotinu pitanja koja mi naviru u glavu. Pitam za materijal, cene, rokove...sve beležim. Za stolom sedimo Dule, Ljilja, Ivana i ja. Reč po reč, udaramo po rakiji i uskršnjim jajima. Toplina doma...priča se razvukla do kasno uveče.
U sledećih nekoliko dana sam obišao sve do kojih sam mogao doćia bavili su se gradnjom metalnih čamaca. Svakakvih priča čuo, ali sve ono što sam video nije me ni malo privlačilo. Kako izgledom, tako ni kvalitetom radova. Imalo je tu, sećam se, i ozbiljnih radionica, ali ono što sam se sa Duletom dogovorio, bilo je daleko, daleko, najpovoljnije. Možda upola jeftinije nego kod drugih za sličan posao.
Kako su radovi odmicali, ja sam dolazio gotovo svakodnevno, posmatrao šta se radi, i kako, i slikao svaku fazu koja je nastajala.
Brod smo pravili prema ideji iz glave. Nešto od osnovne ideje je poteklo iz broda kojeg sam prvobitno hteo da kupim, a mnogo drugog je nastajalo merkanjem sa suprotne strane ulice, posmatranjem stotine drugih brodova, slika...
Brod je rastao, u atmosferi sloge, druženja, razumevanja. Ni jednom nisam osetio kod Duleta onu majstorsku bahatost, (čak ni kada se hvatao za glavu od moje ideje da stepenice okrenem na drugu stranu, i sl.) od koje mi se diže kosa na glavi. Sve što smo se dogovorili je ispunio, čak i više od toga.
Ono što sam shvatio ja kroz ovo svoje iskustvo pravljenja broda je, da ima hiljadu načina da vas nepošten čovek prevari ili da vas zakine za nešto uvećavajući svoju korist time. I ima samo jedan način da se stvari urade kako treba...
Dule je jednostavno pošten čovek. Ono što dogovoriš da ti radi, uradi ti to pošteno, i svestan si toga. Tu nema dileme.
Kroz sve te dane koje sam provodio u Obrenovcu, počeli smo da se družimo, i provodimo i slobodno vreme zajedno. Često smo znali da na njegovom splavu na Breski gledamo u Savu, i uz plamen vatre sedimo do duboko u noć uz malo reči...on je znao za moje teške trenutke, a ja za njegove... Postao mi je porodica, blizak i drag.
I sada kada su kocke tako pale da sam otišao na drugi kraj sveta, greje me pomisao na dan kada ćemo završiti ostale radove, okupiti našu malu ekipu i ploviti.
Gospodinu SLALICU sa ovog foruma dule iz Obrenovca je pravio broj sa gornjih slika....
Link sa kojeg su preuzete slike : slike
[imghttp://img82.imageshack.us/img82/4441/final2hm2.jpg[/img]http://
