Јутро у четвртак било је тихо и сунчано, готово без дашка ветра.
Поучен искуством од претходног дана, скинуо сам пластичну цираду. Мало сам се двоумио око бимини тенде али ипак сам је оставио расклопљену како бих имао заклон од сунца.
Из Мола смо кренули око девет по реци која је мирно текла пут Дунава. Међутим, већ после десетак минута, почела је кошава. Прво као лагани ветрић, који је тек намрешкао површину воде, да би из минута у минут, таласи постајали све већи. Негде око Сенте, на око сат времена од поласка, ветар је постао јак, а код Бачког Петровог Села, дувао је свом силином. Показало се да је било добро што сам скинуо цираду, а на моменте помислио сам да би било добро да смотам и бимини.
Приметио сам да у низводној пловидби, упркос ветру и таласима, при истим обртајима, чамац плови за око три километра на сат брже.
Кад би, повремено, ветар стао и вода се смирила, додавао бих гас и чамац би се пропео изнад таласа и појурио - 14, 17, 20, 25, 30... Даље није могло јер би се опет јавио ветар.
И тако, возећи у цик-цак, против ветра који је постајао све јачи, нешто после једанаест, стигли су први бродови, а међу њима и мој чамац до одредишта у Бечеју.
Ветар је постао толико јак да је маневрисање постало заиста тешко.
Испред мене празан, каменом озидани бедем, иза мене бродови који пристижу и који, као и ја, тешко маневришу. У тренутку одлучујем и усмеравам чамац ка једном делу каменог насипа уз саму ивицу дела обраслог палацкама. Помислио сам, ако ме ветар занесе, палацке ће успорити чамац и ублажити удар о обалу.
Чакљом сам задржао чамац да не удари о камени бедем и искочио на обалу. С канапом у руци, погледао сам око себе. Тачно пред собом угледао сам алку убетонирану у насип. Баш то ми је требало.
Другу алку угледао сам пар метара више, при врху насипа.
Испоставило се да су то биле две једине алке на читавом том делу насипа! Баш сам имао среће.
Пристижу и остали регаташи, ја им помажем при пристајању, а онда, око дванаест, небо се зацрнило, вртар се још појачао и пале су прве капи кише.
На брзину сам поново поставио цираду али чамац је већ био мокар. Извукао сам и обукао кишну кабаницу али пар минута касније, ветар је однео црне облаке на банатску страну и поново је грануло сунце.
Сунђер у руке и прање палубе били су прво што је уследило. Тек после тога, мало сам се обазрео око себе.
Већина регаташа дотле је стигла и пристала. Везали су своје лађе за кочеве које су позабијали у насип. А на насипу нигде чесме, нигде тоалета... Помислим, биће ово занимљив бивак.
Нешто мало касније, стиже ми рођак који живи у Бечеју, пар стотина метара далеко од нашег пристана. Одлазимо да докупимо 15 литара бензина - толико сам потрошио од нашег поласка из Кањиже. С овим што сам докупио, требало би да имам горива довољно до Сланкамена.
Жао ми је али снимака од јуче готово да и нема. Снимио сам полазак из Мола, а онда је почела борба с ветром и таласима, па онда олуја код пристајања.
Sent from my Redmi Note 4 using Tapatalk
