Jedan vic kojem sam se mnogo smejao pre nego što sam postao deda u potpunosti sam razumeo tek kada sam prvi put postao deda i ja. A kad sam postao deda drugi put, onda više niko nije mogao da me uveri da to nije najnormalnija stvar na svetu.
Evo vica:
Ulazi čovek u vagon, staje na vrata kupea i pita ima li mesta.
Odgovore mu da ima, a on pita: - Ima li neko od vas unuke?
Kad mu je jedna žena potvrdno odgovorila, čovek se zahvali i nastavi do sledećeg kupea.
Opet ista pitanja: - Ima li mesta? Ima li neko unuke?
I opet potvrdni odgovori i čovek opet ode do sledećeg kupea.
I tako nekoliko kupea, sve do jednog u kojem je bilo mesta ali niko od putnika nije imao unuke.
Čovek sa olakšanjem udje u kupe i reče: - Eh, sad mi je lakše. Sad mogu samo ja da pričam o svojim unucima.
Dragi naš Zortere, želim ti da dugo pričaš o svojoj unučici i unučićima kojih će možda još biti. To je jedino što je lepše nego kad se priča o čamcima.
Srećno!
