Moja Lađa

sajt u test verziji!

Fri11242017

Last update06:30:53 PM

MESTO SPRETNIH I IZDRŽLJIVIH SPLAVARA Lađari na "zvornikušama" i "burinkama" plovili Drinom

Sviđa Vam se vest ? Objavite je na nekim od servisa ispod...

Zvorničani su poznati kao spretni i izdržljivi splavari. O njima su i pesme pevane, ali se malo zna o čamdžijama, lađarima na "zvornikušama" i "burinkama", koji su svoja plovila uzvodno vukli kao što su to nekada činili burlaci na Volgi.

Još od Rimljana Zvornik bio značajano strateško i vojno naselje, on je istovremeno bio i poznat trgovački centar u Podrinju, pa nije ni čudo što ka ovom gradu i sada vodi prava ruža puteva iz svih pravaca. U tome posebno mesto pripada reci Drini, nekada u ovom kraju poznatoj i po imenu Zelenika. Ona je, po svemu sudeći, za Zvornik bila najvažnija saobraćajnica – plavi, široki, krivudavi drum.

Drinom Zelenikom prvo su plovili splavovi iz njenog gornjeg i srednjeg toka, a kada oni više nisu mogli zadovoljiti potrebe zvorničkih trgovaca, naročito za prevoz robe niz Drinu do Loznice, Bijeljine, Rače, Sremske Mitrovice, Šapca i Beograda, ponekada i do Brčkog, a onda od tih mesta uzvodno do Zvornika, pravljeni su specifički čamci “zvornikuše” i “burinke”.

Zbog toga je Zvornik pred Drugi svetski rat imao svoju vlastitu flotu čamaca, malih lađa. Hroničari su zabeležili da ih je bilo tridesetak na vezu pod gradom ili na Diviču, mestu poznatom po najspretnijim splavarima na reci Drini.

Ova plovila, prema zapisima upokojenog novinara i hroničara ovoga kraja Milana Jovanovića, iz Zvornika su vozila šljive, vunu, jabuke, orahe, drvenu građu, sirove kože, luč, katran i druge plodove ovoga kraja, a u zvorničke magaze dovozili su industrijsku robu, tekstil i sve ono što je bilo potrebno trgovcima.

Ženske papuče

- U „zvornikuše“ i „burinke“ moglo je stati čak trideset tona tereta. Ove plovila zvali su još i papučarama, jer su izgledom ličile na ogromne ženske papuče.

Ove lađe nizvodno su se kretale uz pomoć vesala i išle su mnogo brže, jer je plovidbu olakšavala brza matica reke Drine, ali kada se od Rače vraćalo uzvodno, nastajale su prave muke za čamdžije – morali su lađe vući konpcima, kao burlaci na Volgi, pisao je Milan o tome.

Lađe su bile duge dvadeset metara, a na sredini široke tri metra. Kada su natovarene imale su gaz dubok šezdeset centimetara, što je za plovidbu Drinom čije je korito prepuno stijena i kamenja, bila veliki izazov.

„Zvornikuše“ su ime dobile po gradu u kojem su napravljene, a sastojale su se od tri dela. Prednji se zvao burin, po kome su dobile i drugo ime „burinke“, srednji je tovarena roba, a treći, zadnji deo lađe, zvao se koliba, u kojoj je spavala posada. Ispred kolibe bila je daska za krmara, starješinu lađe.

Prema kazivanju savremenog ѕvorničkog hroničara, istrajnog i marljivog istraživača, istoričara Zorana Ivanovića, posadu su činila četvrorica lađara. Koliba je bila najomiljenio deo lađe za njenu posadu, jer ih je ona štitila od nepogoda, vetrova, sunca i kiše.

U njoj je bilo i ognjište za spremanje hrane i grejanje, jer su one najčešće plovile u jesen, kada je bilo najviše poljoprivrednih proizvoda i kada su robom za duge zimske dane snabdevani zvornički dućani. Moralo se voditi računa i po plahovitosti Drine, o njenim povodnjima i visokim vodama.

Tokom tih plovidbi nastala je i anegdota o zvorničkim lađarima. Naime, posada jedne «burinke» usidri se kod Janje da prenoći. Kada su se spremali da se otisnu od obale zaustavi ih policija, jer su bili optuženi da su tokom noći ukrali petla nekom Janjarcu. Policija je pretražila lađu, ali petla nije bilo, pa ih puste da nastave put.

Kada su bili na sredini reke, nedostupni policiji, petao zakukurika sa plovila – bio je sakriven u širokim pantalonama jednog od lađara.

Lađe su bile mnogo brže i sigurnije od splavova, ali je povratak lađara u Zvornik bio težan i opasan, jer su tri člana posade, kao burlaci, išla obalom i vukla «zvornikušu» konomcem vezanim za njenu katarku. Starešina je dugom motkom, šticom, otiskivao lađu od obale.

Momci su se naprezali svom snagom kako bi vukli lađu, povijajuđi se skoro do zemlje – ličili su na vlati visoke trave povijene vetrom. Za razliku od njih, splavari su se u Zvornik vraćali pešice, jer su splavove ostavljali na vezu pilana za koje su dovozili balvane.

- Lađari su išli sporo, stopu po stopu, sa omčama na ramenima, vukuđi plovilo uz bukove, virove, strme obale i sprudove. Konopac kojim su vukli lađu bio je dug i do dvesta metara, pa je zato u zvorničkom kraju, ali i kuda su prolazili ovi drinski burlaci, nastala i kletva - „Dabogda vukao lađu“, pripovedao je nekada o njima Milan jovanović.

„Zvornikuše“ ili „burinke“ ili „papučare“ ponekada su robu uzvodnu prevozile i do Bratunca, Skelana i Bajine Bašte. Kako je tek na tom delu toka Drine bilo Burlacima? To su samo oni znali, a priču sa sobom poodavno odneli u grob. Sada se samo pripovijeda o tome.

Ovih lađa na Drini više nema

Flotu su potopili nemački avioni u drugom svetskom ratu. Posle toga više nikada nisu pravljene, a roba se u Zvornik sada dovozi kamionima i željeznicom.

Stilo je drugo vreme – naše, moderno doba sa širokim asfaltnim putevima. Zvornik je i sada na ruži puteva, ali su ostale priče o njegovim lađama i povijenim lađarima, koji su brzinom puža, pognuti teglili lađe do sidrišta gde se sada nalazi gradska plaža, piše BN televizija.

Umesto njih u naše vreme Drinom Zelenikom jezde čamci, oni najsilniji i najbrži po Zvorničkom jezeru, a gumeni i svi drugi, tokom leta, što bi kremanski Tarabići za to rekli – „Serbez i zadovoljstva radi“. Moćna najsavremenija plovila sredinom leta zakrile rijeku i jezero, a na njihovim obalama okupi se mnoštvo sveta.

Još jedino je isto, i u vrijeme drinskih splavara i lađara a i u naše vreme – Drina Zelenika često povileni, pa besno uddara o obale, lomi ih i kida, nosi drvlje i kamenje. Nadođe od brega do brega, a kada se istutnji i splasne, uparadi se kao stara dama, pa polago poteče ka ušću u Rači – zagrgolji do novog povodnja.

Zeleniku su vile gonile početkom decembra 2010. i maja 2014. godine u vreme katastrofalnih poplava, samo neznatno opasnijim i razornijim od onoga koji se dogodio početkom zime 1896. godine, o kome je pisao i Ivo Andrić u svom romanu „Na Drini ćuprija“.

Joomla! Debug Console

Session

Profile Information

Memory Usage

Database Queries