Nautika opšta... > Iskustva sa vode

Brod od papira (priče iz knjige)

<< < (12/25) > >>

srsa:
Odlično Marko, odlično. ok  clap clap clap 114

mesechar:
Ja uopste ne mogu da ocenim da li je ovo kvalitetno stivo ali eto igre slucaja kao da mi se sa mislima poigravas i to sve u istinitu pricu o bas meni pretaces.....

LSI:

--- Citat: mesechar  11, 12, 2020, 13:47:16 posle podne ---Ja uopste ne mogu da ocenim da li je ovo kvalitetno stivo ali eto igre slucaja kao da mi se sa mislima poigravas i to sve u istinitu pricu o bas meni pretaces.....

--- Kraj citata ---

Оног момента кад читалац осети у себи нешто, кад прича учини да нешто заигра у души и човек у причи препозна себе, онда се више не поставља питање да ли је штиво квалитетно или није - сигурно јесте.

Ово је једна веома лепа прича.

calypso2:
Hvala kolege  114 114 114

calypso2:
Evo jedne priče za snežni dan

PRVI SNEG

„Dokle će da pada ova kiša  nije mi jasno?“
„Pa šta bi ti da pada, keve ti, početkom decembra!?“, odgovori Tanja svom  dečku Vladi, koji ju je vozio kroz grad.
„Šta god, samo da ova kiša prestane! Neka padaju što se mene tiče i žabe s neba, ali ovo počinje da mi utiče na raspoloženje! I kako su nam ulice tako prljave? Jebo te, sećaš se prošle godine u Austriji! Auto nam je stajao deset dana na parkingu, padala je kiša, duvao vetar, sijalo sunce...i kada smo došli po njega jedva da je bio prljav! A pazi sad apsurda,  mi jedini na planeti peremo ulice pijaćom vodom iz Gradskog vodovoda!? A ulice nam nikad prljavije! Pa da, kod nas sve mora da bude apsurdno! Definitivno onaj fazon, ako nisi poludeo  –  onda nisi normalan! Pazi, od ovoga jedino može da bude gora ona bljuzgavica, znaš ono kada dan-dva pada sneg i onda se bljuzga po ulicama narednih deset dana.“
„Tada su mi kola najprljavija!“
„I uostalom hoćeš li mi reći gde te vozim i zašto?“
„Skreni ovde ka Bulevaru i idi pravo do vrha, pa kod Đerma skreni levo!“, reče mu Tanja umesto odgovora.
„Evo stani ovde... ispred ovog bifea i čekaj me u kolima. Brzo ću ja...“
„Čekaj, da nećeš možda da ideš u ovu rupu od kafane?“, upita je Vlada. „O čemu se ovde radi?“
„Zar će lepa Tanja, odnegovano, vaspitano gradsko dete, mlada glumica  u usponu da se vuče po ćumezima, a sa mnom nećeš na utakmicu!?“
„Obećao si da ćeš da me voziš i čekaš,  zato molim te ćuti i nemoj da mi  komplikuješ...Važi?“, reče Tanja namignuvši mu s oba oka, namreškavši svoj lepi nosić.
Ušla je u kafanu. To je bila jedna stara beogradska kafana, onaj tip  malih kafana koje su gotovo iščezle iz grada, a mogu se naći još jedino po periferijama i provincijskim gradićima. Mali izlog ka ulici pored ulaznih vrata, za kojim se nalazio  improvizovani pult za sedenje s barskim stolicama presvučenim bordo skajem. Za taj pult obično seda neko ko svrati samo na „po jednu“ - onako, maltene s` nogu. Četri okrugla stola sa stolicama i kariranim stolnjacima progorelim od cigareta, ali čistim, šank od inoksa i lamperije, na kome se nalazio već odavno zaboravljeni telefon, u koji,  kada nekoga zovete ubacite žeton, prethodno kupljen od konobara, a kada dobijete veza, obavezno pritisnete dugme, a novčić „propadne“. Na taj telefon nekada su zvane i stalne maliganske mušterije od strane večito brižnih im supruga, mada je konobar odavno znao sve cake kako da izbegne odavanje drugara...
Bila je jedina devojka u kafani. Starija žena neodređenih godina, izblajhane i natapirane kose, s previše loše i jeftine šminke na licu, odmeri je od glave do pete.I zgleda neka stara noćna ptica...
„E ovakva sam ti ja bila kada sam počela da šljakam u Maži... kao ruža...“, reče sa setom i hvalom noćna ptica svom pratiocu i sasu čašu vinjaka na eks, potom otpivši i mali gutljaj piva ’da ugasi vinjak’. „Bato, donesi mi još jedan!“, viknula je konobaru, pokazujući iznad glave praznu, malu čašu. „A posle me je Mika-kocoš odveo za Pariz! E to je bio život! On se kartao noću, a preko dana škljocao praznim aparatom  naivne strendžere na Jelisejskim poljima, a ja se kao gospođa probijala na filmu. Ej, pa Alen Delon, lepi Miša, pa Stevica Marković... Posle me je zajebao, mamicu mu jebem, uzeo mi sve stvari  i pare što sam uštedela i otišao ...najebala sam ti bila k’o ’žuta’!“ Jedno dugačko, parisko ’uuuhhhh’ ote se noćnoj ptici iz grudi...
Tanja je odlučila da sedne za pult kod izloga, za kojim je već sedeo postariji muškarac...
„Jeli slobodno?“,upitala je.
„Kada bih rekao onu fucnutu foru ’slobodno je još od četrdesetpete’ ne bi valjalo....zbog svih skorašnjih ratova vaše generacije...“, našali se čovek. Ustao je i manirima koje niko ne bi očekivao na ovakvom  mestu i od nekog od gostiju ovog bircuza, pridržao Tanji kaput i primakao šank-stolicu da sedne.
Odmah je došao i konobar, zainteresovan zatečenom situacijom i ulaskom ove lepe, mlade devojke.
„Šta biste?“, upitao je Tanju.
„Može jedan kapućino.“
„Kapućino ne trošimo, može nešto drugo?“, odgovori konobar bez ijedne grimase, očigledno naviknut na svašta...
„Šta gospodin pije?“, pogleda Tanja. „E to ću i ja, može jedna čaša belog vina!“
„Donesi joj lepu čašu s nožicom, nemoj ovu ’stolovaču’  ili ’špricerušu’ majke ti!“, doviknu  gospodin konobaru... „Zar  vaša generacija pije belo vino? Ja sam mislio da pijete samo pivo i koka-kolu....i kapućino...i kako beše...da... i eksere...Ono što je nama bilo hipi i trava, vama je rejv...“
„Izgleda da ja idem ispred svog vremena! Na koga li sam samo...?“, odgovori  kroz smešak Tanja.
Očigledno je bio stalni gost u ovoj kafani! Izgledao je kao intelektualac, sklon umetnosti, koji je definitivno pamtio i bolje dane. Preko diskretno karirane košulje nosio je crni džemper, pa zelenu vijetnamku, farmerke i cipele koje su bile u potpunom neskladu s njegovim pomalo pohabanim izgledom, kafanom  i gradom... savršeno blistave, lakovane, salonske cipele.
Iako se videlo da dosta pije i puši, poprilično je dobro izgledao. Jedva naglašen, niski stomačić, na vitkom telu, malo duža seda kosa padala mu je u pramenovima na kragnu vijetnamke. Za muškarca poprilično lepo i skladno lice...
„Oči sveznajuće stare kornjače! Čega se taj sve nije nagledao i šta je sve proživeo!“, zaključi Tanja, onako za sebe. Izgleda da joj je ovaj gospodin bio jako zanimljiv, pošto ga je gotovo netremice gledala!
„Hoćete još jednu turu?“, upitala je Tanja .
„Zašto mi persiraš? Reci mi Ti, molim te.“
„Zato što me je mama vaspitala da nepoznatim čikama obavezno persiram.“
„Pa valjda je i tata učestvovao u vaspitavanju, a tate bi  trebalo da nauče sinove i ćerke da  kada sednu s nekim u kafanu da piju automatski pređu na Ti!
„Tata na žalost nije stigao da me vaspitava!“, reče odsečno Tanja.
„Pa, znaš ono, kada te neko grdi, uvek kaže ’kako te je to majka vaspitala’, pa maternji jezik, pa majka domovina... vidiš majke imaju važniju ulogu od pomalo blesavih očeva...“
„Moj otac nije bio blesav, pa me nije vaspitavao – naprotiv! Bio je izuzetno obrazovan i učtiv, naročito za druge!“, odgovori pomalo oštro Tanja.
„Zašto pričaš o ocu u prošlom vremenu?“ upita gospodin.
„Zato što je mrtav! Umro je kada sam imala dvanaest godina.“
„Kako je umro?“, začudi se gospodin.
„ Kako je umro??? Hmmmm pa umro-umro! Kako bi se to inače umiralo!?“, odgovori Tanja.
„Vidi, pričaš s profesionalcem u toj oblasti, gledao sam smrti u lice više puta u životu, a tri puta sam zaista i umro. Čak mi je i religija, zbog svega toga dovedena u pitanje, ali znam sigurno da nikada neću biti budista! Pitaš se zašto... E pa kakve sam sreće, verovatno bi se po kazni reinkarnirao ponovo – u samog sebe! Hahaha!“,  nasmeja se gospodin gromoglasno. „Čini mi se da mi je vera u Dionisa sve primerenija...“
„Ne vidim ništa smešno u tome što pričate i kako je moguće da ste već tri puta umrli, a sedite sada živi pored mene!?“
„Pa tako što čovek ne umire samo fizički! Znaš, fizička  smrt je i najlakša, ni ne boli....samo odjednom ništa... mrak i tišina... najteže je kada nestaješ kao čovek, kao ličnost...evo ja sam nestao pre mesec dana po treći put! Oduzeli su mi katedru na Akademiji! Samo pssssttt... to ovde niko ne zna!“, reče gospodin tiho Tanji. „Dionis je tu opet umešao prste, izgleda da predavanja i on ne idu zajedno! Između ostalog, zamerili su mi i to da držim ista predavanja po dva-tri puta za redom, ali kako studenti drugačije da utvrde gradivo! Hahaha...“
Zagledala se u njega... osetila je odjednom neku žalost prema gospodinu, a kad je videla iskrzanu kragnu na njegovoj besprekorno čistoj kariranoj košulji, umalo se nije rasplakala.
„Izgleda da te čudi kako se pored svega i svojih godina, ovako dobro držim  –  za čašu...?“
„Ma bitno je da čovek ima za nešto da se drži u životu! Najgore je kada nemaš ništa, a ja to najbolje znam! Kada te ostave najvoljeniji, onda kada su ti najpotrebniji!“ reče Tanja kao da prebacuje nešto. Nije se znalo, da li se obraća gospodinu direktno ili muškarcima uopšte. „Teško je živeti s mržnjom!“
„Jeste teško, ali onaj ko sada mrzi, znači da je nekada voleo! Između ljubavi i mržnje je veoma tanka linija. Vidiš, ekvivalent ljubavi je mržnja! A mržnja vremenom prođe, pa posle budeš kivna na samu sebe, zato što si gubila vreme na mržnju prema nekom ko više nije  tu! Uvek mislimo da će biti vremena za njega ili nju, ali život to tako uredi da ga nikada ne bude! Ustvari šta je... treba živeti i voleti odmah! E tu je hrišćanstvo pogodilo u centar... znaš... treba praštati, bezrezervno! I to najviše zbog sebe! Opraštaš  i opraštaš  i opraštaš... dok te voljeni povređuju... i šta dobiješ? Dobiješ samog sebe i voljene oko sebe! Sebe čistog i srećnog, nekog ko voli... a ko voli bude i voljen!“
„ To su samo teorije... a izgleda da ste dobri u tome! Sudeći po Vašem umiranju po nekoliko puta, deca su vam  jedinstveni trostuki siročići.“, zaključi Tanja otpivši gutljaj vina. Htela je da pokaže gospodinu, da može da mu parira u razgovoru i teoretisanju.
„Za sve siročiće ovoga sveta!“, podiže gospodin čašu i nazdravi. „Bato donesi još jednu turu vina! Ali pola litre... nego znaš li kako se napija? Prvo se poručuje po litar, pa pola litre, pa po dva deci u čaši...e od tih dva deci se napije!“
Razgovor se nastavljao i postajao sve intimniji i dublji...
Primetili su i drugi gosti začuđujuću bliskost ovo dvoje slučajnih poznanika.
Kao da je neka nevidljiva aura lebdela oko njih dvoje, povezujući ih u čudan skup  –  starijeg prosedog gospodina i prelepu mladu devojku duge svilene kose...
„Gledaj ga samo, matori keša! Šta li sada laže ono jadno dete?“, reče ljubomorno noćna ptica.
„Ma i ona, vidi za koga se zakačila! Dok se poeni dobijaju na jezik... tu  ti je profa na svom terenu, pa je možda i upeca, ali kada curica vidi da on nema ni cvonjka u džepu... ooodeeee!“, reče pratilac noćne ptice, mahnuvši rukom, kao da tera nekoga...
„Sramota, može bre otac da joj bude!“, dodade konobar za šankom.
„Ma znam ja njega...“, nastavi noćna ptica. „Švalerčina ti je to stara...Dok je bilo love živeo je kao car, znaš kakvu je ženu imao, ona glumica iz Narodnog pozorišta... kako li se zove... stade mi mozak... nije ni važno, ali pobeže žena na vreme od njega... Običan teoretičar, pijandura i kurvar, pa da je profesor na toj Akademiji još sto puta!  Ne vredi ti on ništa...folirant  jedan, pije samo belo vino...znala sam ja malo veću gospodu od njega, pa su pili i rakiju i pivo i vinjak i...“
Sedeli su ćutke i gledali kroz prozor. Izgleda da su sve reči bile potrošene...
Uhvatila ga je odjednom za ruku i stegla je.
Gospodin je spustio glavu, a niz obraz su mu se slile dve krupne suze... „Izvini za sve ... Nemoj...“, prošaptao je jedva zadržavajući suze. „Ne treba ti sada ovakvo razočarenje kao što sam ja...“
Tanja je zgrabila kaput  i istrčala iz kafane samo u džemperu. Okrenula se shvativši da je zaboravila šal, ali ga je gospodin već držao u rukama, prislovivši ga na lice i usta... jecao je u njega...
Ušla je kod Vlade u kola i počela da plače... to nije ni bio plač, nego ropac...
„Šta se desilo?“ upita je Vlada, vidno uzrujan.“Govori šta se desilo!?“
„Je li te dirao onaj matori? Ako te je pipnuo  –  odvaliću ga! Šta si radila unutra, zašto si sedela s njim u onom ćumezu?“
Tanja se primirila. Obrisala je suze i zapalila cigaretu...“Ajde vozi!“,  rekla je gotovo smireno.
„Neću da vozim dok ne dobijem neke odgovore i ne saznam šta se dešava!“
„Ko je onaj matori i šta ti imaš s njim? Zašto si onako izletela i zašto si plakala? Je li me varaš s ofucanim matoranom... ma ko ti je on!?“
„Budalo jedna... to mi je otac... moj tata“, odgovori Tanja.
Konačno je prestala kiša. Pretvorila se u prelepi, devičansko beli sneg, velikih krupnih pahulja...


Marko Korica
Calypso2

Navigacija

[0] Indeks poruka

[#] Sledeća strana

[*] Prethodna strana