Nautika opšta... > Iskustva sa vode

Brod od papira (priče iz knjige)

<< < (11/25) > >>

LSI:
Леп увод, лепа прва прича али топлина друге угрејала ме је у ово хладно јутро последњег новембарског дана.

Као да нам је свима, негде дубоко у нама, остала сачувана једна празнина коју никад нисамо сасвим попунили, а у којој смо чували успомене на наше родитеље. Ма шта да су чинили, ма какви да су били, ми смо их једнако волели и увек су нам недостајали.

Сада, са оволико година, питам се некад да ли сам могао више, да ли сам могао још нешто да учиним за своју децу да у њиховим сећањима та празнина буде мања? Да ли сам био довољно са њима? И наравно, одмах ту крене самоодбрана - није се могло више, требало је радити, требало је зарадити...

Није на мени да закључујем, није на мени ни да пресуђујем. То су питања на која ћемо одговоре видети само у погледима наше деце, међутим, имам неки утисак, који ми греје душу, ма шта да смо пропустили, деца ће нам то опростити. Јер једном и она одрасту и боље схвате зашто неке ствари нисмо могли или умели, док су она била мала.

Хвала ти, Марко на овој причи.

DuleN:
Lepo....

Bakara:
Odličan tekst  clap ok

calypso2:
Hvala vam kolege  114 114 114

calypso2:
2020

"Neočekivano lep i topao dan za kraj novembra“, započeo bi svoj tekst neki novinarski diletatnt, pomislio sam ispijajući već drugu čašicu rakije, sedeći u bašti restorana „Gardoš“ sa pogledom na Dunav, Zemun i čitav Beograd, Avalu, Šumadiju i, u zavisnosti od toga koliko ste dalekovidi... Đerdap, Crno more, Istanbul...

Ali zaista, zaista, neočekivano topao, sunčan i lep dan za kraj novembra! Kao da neće ubrzo Nova godina, pahulje, zima, poledica, zaleđivanje mog prastarog klima uređaja, na koji se još uvek grejem, i otvaranje sa strepnjom januarskog računa za struju,- na koju se takođe još uvek grejem.

Zovem konobara i neumereno hvalim rakiju, kako bih se nekako opravdao za naručivanje treće...

Čekam je! Znam da će doći! Nikada do sada nije ni sekunde kasnila; mada mora da mnogima koji su se žalili dok je čekaju, časovnici nisu bili dobro podešeni, kao ni očekivanja od nje...

Pijem treću i konačno mi se onaj dobro poznati osećaj topline  razliva kroz grudi! I prošli put, dok sam je čekao, napio sam se! Uhhhh, još kako se napio! Nije mi zamerila ni malo! Čak sam  joj bio šarmantan... Da, šarmantan sam ostao i u narednih par meseci, govorio stihove bez imalo stida, pisao pesme, šaputao da je volim, upisivao njeno ime na svakom mogućem papiriću, odmah ispod svog potpisa. Znam, radiću to još dugo posle nje... Kada ode, a otići će! Kao i svaka druga! Pijuckala je i ona sa mnom, a onda je odjednom počelo da joj sve smeta.

- Seti se svog obećanja! - znala je da kaže kada bih poručio novu turu.

Gledam ka Dunavu i osluškujem njene korake, taj dobro poznati zvuk, poput časovnika koji odbrojava sekunde do njenog dolaska... Tik, tak, tik, tak... Okrećem se ka njoj! Oooo, Bože, koliko je još uvek lepa! Kao i ono veče! Zaista, vredelo je čekati je, barem zbog tog njenog izgleda, elegancije, decentnosti dame, tamnog kaputa do malo iznad kolena, lakovanih cipela s visokim štiklama i neke elegantne marame koja joj je virila ispod kaputa i preko revera.

- Jesmo li se mi već negde videli? – upita me kroz šarmantni osmeh koji je otkrivao savršeni niz belih zuba.

Ustao sam i primakao joj stolicu. - Je l’ ti odgovara ovde?

- Daaaaa, prelepo je, vidi se ceo grad! Bila sam ovde zimus, mada je bio mrak i nije se ovako lepo sve videlo!

- Predivno izgledaš! Baš si elegantna.

- Znam da sam možda malo preterala sa večernjom garderobom - preko dana, ali znaš i sam da se ja samo tako oblačim.

Pogledala je moje prazne čašice rakije na stolu.
- Oho, vidim da već „radiš“ !- reče reče kroz smeh.
- Šta bi sa onim obećanjem kada smo se upoznali? Piće samo vikendom i nema napijanja? Danas je ponedeljak?

- Draga moja, svi mi obećavamo svašta, čak i verujemo u to dok obećavamo, ali ti najbolje znaš koliko dugo ta obećanja traju! - završih i poručih novu turu.

- Ti ćeš crveno vino?

- Da može, hvala... A za obećanja znam! Zato ih, veruj mi, više ni ne slušam!

- A ti, šta je sa tobom? Šta je sa tvojim obećanjima. Šta je sa nadom koju si onoliko budila? - upitah je.

- Ne znam zaista. Niti obećavam, niti budim nadu, niti sam dobra, niti sam loša! Ne zavisi to od mene! To zavisi od tebe, drugih, od vas... Ja sam samo tu kao što je tu i vreme. Ne možeš me optuživati da sam kriva za bilo šta!

- Stvarno?

- Da, stvarno! Uskoro se razilazimo za stalno. Znaš i sam da me nećeš više nikada videti i da se nikada neću vratiti! I možda nije ni damski da ti kažem, ali jedva čekam da se to desi! Neka ti dođe druga, nova. Neka se ona malo nosi sa svim problemima . Meni je zaista dosta! Koliko god pisao prvih meseci i dalje moje ime na svakom parčetu papira ispod tvog potpisa, doći će ta druga i počećeš da pišeš njeno ime! Nadam se samo da i silna ljubav, radost i veselje neće preći u prezir i nestrpljivo čekanje da ode, kao što je kod slučaj kada sam ja u pitanju.

- I nemoj me, molim te, optuživati i pamtiti po lošem! Kakve ja veze imam sa okolnostima koje su se desile otkada smo se upoznali i dok smo bili zajedno?! Hoćeš da mi kažeš da sam ja kriva i za bolesti, viruse, ratove, migrante, terorizam, zagađenja, i za politiku i za ekonomiju... Za to što nismo otišli na more... Za zatvorene granice, neizvesnost! I kako me to sada gledaš? - upita

- Gledam! Gledam. Ne znam šta da ti kažem!

- Pa, imao si ih mnogo, Marko, pre mene! Hoćeš tačno? Imao si ih 46  i valjda si nešto do sada naučio!? Nisam ti ja ni prva, a ni poslednja, očigledno.  I nemoj da se lažemo, molim te, nećeš me po dobrom pamtiti i ako sam ti dala 320 dana svog života i još uvek sam tu, koliko god me više ne voleo. I znam da jedva čekaš da odem, i znam da jedva čekaš da dodje dođe nova i da ćeš joj se radovati isto kao i meni, a verovatno i više. Da ćeš već prvo veče, možda, na nju potrošiti duplo više, da ćeš staviti njenu sliku na zid kancelarije, da… da... - zastala je malo i stpustila glavu.

- Da te ona možda neće razočarati kao ja! Ali videćeš i sam koliko ja nisam ništa kriva, da sam samo učesnik i posmatrač dešavanja isto kao i ti! Uostalom, da je bilo koji od vas ispunio barem deo datih obećanja sebi, po mom dolasku, možda bi shvatilo koliko ste samo vi krivi za ono što vam se događa u životu. Sećaćeš se ti mene još sa setom… Videćeš!

- Vidi, moraš i ti mene da shvatiš! Zaista su mi se prošle godine izdešavale svakakve stvari, mislio sam da gore ne može biti! Ti si mi davala nadu. Mislio sam da si ti prekretnica svega toga u životu! Da ćeš sve promeniti. Da će tvojom tvojim dolaskom sve biti drugačije i da sve ružno ostaje iza mene...

- Mislio si da jedna noć može nešto da promeni? Marko!? Da li je realno da to slušam od tebe!? Neću ti reći da sam mislila da si pametniji od toga, ali nisam znala ni da si toliko bio očajan! Mislio si da će jedna grandiozna proslava, jedna noć, prazna obećanja koja se svode na laganje drugih i sebe, jedno pijanstvo i moj dolazak, nešto da promene? Marko, zaista mi to ne liči na tebe! Znaš ti bolje od toga!

Sada sam ja spustio glavu ka zemlji, a zatim je podigao i pogledao ka Dunavu...

- Idi molim te... - rekao sam joj.

- Idem, ali i sam znaš da to neće promeniti ništa, ni danas ni kada zaista odem za ovih nekoliko nedelja do 01.01.2021. Moraćeš sve to da menjaš sam u sebi, a i od samog sebe ne možeš pobeći 31.12.2020. I raduj se, naravno, Novoj godini... Simpatično je sve to. Nešto menjaj, nešto prihvati, nešto jednostavno pusti...

- Idem, Marko, budi mi dobar - reče mi kroz osmeh i posla poljubac sa dlana.

- Čekaj, 2020, nisi mi dala ni jedan odgovor!

- Nisi me ni pitao, dragi Marko, a i da jesi, sve ih već znaš i sam , kao i svi oni koji će ovo čitati! I nemoj da čekam ja. Čekajte vi 2021! I pamet u glavu, zašto mislite da vam bilo šta pripada?

- Zar ne pripada? Stani, molim te, stani! Ne odlazi sada od mene!

Okrenula se elegantno na visokoj štikli kao da je bestelesna! Podigla je ruku ka konobaru i poručila još jednu rakiju i creveno vino. Stala je iznad mene kao spomenik prekora uzaludnosti, strasti, lepote, davanja i uzimanja...

- Hoćeš da sedneš? - upitah je.

- Ne, hajdemo do ograde.

Uzeli smo čaše i prišli nestvarnoj  staklenoj ogradi koja se činila kao opna od sapunice.

- Marko, nemoj pitati ovo ni mene ni 2021, molim te. Pitaj sebe i ljude oko sebe. Zašto  mislite da vam sve pripada i da, ako to ne dobijate, da je nepravda, a da se sreća i dobre stvari podrazumevaju same po sebi? Dok se antički čovek zagledao u zvezde, srednjovekovni u Boga, vi ste se zagledali u sebe same! Sreća nije permamnento stanje, ma koliko banalno njoj težili, već stvar prepoznavanja trenutka, a sve ostalo treba da bude osećaj blagostanja. Sva vaša uverenja i ubeđivanja da morate da budete srećni, vode vas u očaj što to niste i sprečava vas upravo u uživanju u blagostanju koje ni ne primećujete da imate! A imate ga svi, pa i ti. Neko u manjoj, neko u većoj meri, ili drugoj formi.

- Vidiš me Marko? Očima? Rekao si da sam lepa!

- Vidim te!

- I? Je l’ malo? Malo li je, pa samo to? Nisi ni ti, ni niko od vas, potpisao ugovor da će život biti bez poteškoća! Stara sam ja dama, Marko,  2020. godina! Nekada ste jurišali mačevima, u oklopima, a danas aspirin ako boli glava... Bole leđa... I kakve vam distance smetaju sada, kakve gluposti? Distancirali ste se sa društvenim mrežama, čipovali pametnim telefonima koji znaju sve bolje od vas, pa čak i koliko ste koraka prešli...

- Nemoj da sam vam ja kriva za bilo šta, a naročito tebi , jer sam zamolila još onda, 2019, da mi te da, da te dovedem malo u red posle svega šta ti se izdešavalo!

Pogledao sam je u oči kao da je vidim prvi put, kao te ponoći dok sam je čekao u zadimljenoj kafani uz lampione i šampanjac. Ovaj put je imala oči anđela, a jedan crvenkasto-žuti list jasena  pade preko cele ove priče, čekajući prve pahulje...

Gardoš je lep i zimi, svaka Nova se zaljubi u njega na prvi pogled!

 

Marko Korica
Calypso

15.11.2020

Navigacija

[0] Indeks poruka

[#] Sledeća strana

[*] Prethodna strana