Nautika opšta... > Iskustva sa vode

Brod od papira (priče iz knjige)

<< < (8/25) > >>

LSI:
Данас су биле само две - не би ми веровао.
А ако обећа да ће доћи опет, довешћу их ја и више.

Sent from my Redmi Note 7 using Tapatalk

calypso2:

--- Citat: LSI  09, 05, 2020, 19:53:54 posle podne ---Данас су биле само две - не би ми веровао.
А ако обећа да ће доћи опет, довешћу их ја и више.

Sent from my Redmi Note 7 using Tapatalk

--- Kraj citata ---

Obećavam  kgk 114 gosn. Lazo, taman za inspiraciju da ih imamo...

calypso2:
Kapetan

Rano prolećno popodne!
Razmišljam se još uvek da li da odem na brod ili da se odazovem pozivu mladih umetnika sa likovne Akademije, da svratim u njihov kraj Savamalu na piće. Znam gde sede...Popićemo, ma nikakav problem! Kafane i jesu za to! Toplo je, željan sam broda, ali kako otpada bilo kakva plovidba Savom, kojoj je vodostaj u porastu, valja granje, opasna debla natopljena vodom, kojima vire samo delići  iznad vode, poput ledenih santi...otkačena burad sa zimi zapuštenih splavova...Svi oni prete da udare i oštete elise, prenose, korito...
I brza je Sava!  Liči mi na blatnjavi Misisipi sa brzim tokom Drine, a uginula krava koja je naduvena digla „sve četiri u vis“ i pliva leđno niz maticu, daje mi jasan znak da okoreli vodozemac treba da ode i da se skvasi na suvom- u kafanu!
Prelazim peške preko Brankovog  mosta i silazim stepenicama nekadašnjeg prvog stuba davno nestalog mosta „Kralja Aleksandra“, košulja ispod džempera  mi se od znoja lepi za leđa! Toplo je! U večitom lađarskom strahu da mi ne bude hladno na vodi, uvek se „preslojevito“ obučem i  oznojim...
Prilazim jednoj, još uvek pravoj,  beogradskoj kafani- „Livno“.
 Otvaram vrata, i gledam kroz dim. Sve je tu kako treba da bude!
Lamperija do polovine zidova, impregnirana duvanskim dimom, šank od inoxa sa malom staklenom vitrinom, strani likeri na gornjoj polici iza šanka na koje se nahvatala memla i prašina, jer ih niko nikada nije poručio godinama , crni telefon od bakelita u koji se ubacuje žeton, a po dobijanju veze pritisne dugme...Isti telefon na koji zovu i proveravaju supruge –muževe, a konobar hladnokrvno,  smireno (već naviknut) i rezignirano laže da nisu tu...
Telefon preko koga su se gubile studentske sobe, brakovi  razvodili, dogovarali ljubavni sastanci, objašnjavalo neobjašnjivo, javljalo  u „centralu“ ko priča protiv režima, zvana policija u retkim benignim tučama,  spuštala slušalica na glas prve ljubavi koja je već udata, a posle sledeće ture izjavljivana nikada izjavljena ljubav istoj...
Gledam telefon, plafonski ventilator koji ne radi, konobara koji pere čaše ne vadeći cigaretu iz ugla usana, kuvana jaja i konzerve sardina pored šanka, gledam sve osim gde da sednem. Moji mladi slikarski  prijatelji, očigledno još uvek nisu došli. Okrećem se ka izlazu, razmišljajući da li da sednem sam i popijem neko piće , kada  ugledah njih dvojicu!
Kakvi autoriteti za mene, samo zaljubljenika plovidbe i reke! U društvu je lako, moju „veliku“ dozvolu nema baš svako! Obično su, mahom zaljubljenici sa dozvolama za upravljanje motornim čamcima, što ne umanjuje njihovu vrednost i ljubav prema reci  i plovidbi.
Naprotiv!
Zajedno  smo osetili svaki sprud pod svojim tabanima, popili smo vino i jeli deveriku u svakoj (gotovo ilegalnoj, a  najlepšoj) čardi-krčmi na Dunavu. Vadili smo davljenike, išli pramcem na košavu u Ramu, bratimili se  na vodi, organizovali regate, pekli roštilje, kotliće, uzimali se u tegalj...
Ali! Ali!Ali!
Njih dvojica sede za stolom do izloga! Na stolu su dve zapaljene cigarete, šveps i vodka, vinjak i kafa...i dva doajena JRB-a!Jedan mlađi, koji tek ulazi u legendu i  jedan stariji, koji je već legenda! Čuveni kapetan Ilija Petrović Ika  i stariji kapetan  Mirko Mećava!
Vrtim se po kafani i sam ne znajući gde da sednem, kulturno se javih  kapetanima i sedoh  za astal pored njih. Konobar prolazi pored mene kao da ne postojim i stavlja kapetanima na karirani stoljnjak čarobnu, orošenu flašu Graševine i sifon sode. Kako im samo zavidim...Deluju mi autoritativno, slobodno, važno! Konobar u prolazu me pita „šta ću“ a ja mu odmah naručujem pola litra iste one  Graševine i sifon, želim da budem kao oni...
Gledam ih! Ika, on priča za sebe! Zna ga ceo grad  i ceo grad on zna! Suveren „ Bermudskog trougla-kafana“  vispren, mlad, oran , trpeljiv, lep...sa reputacijom drugarčine. I Mirko Mećava autorativni kapetan „starog kova“ !Lice mu je izbrazdano hiljadama košava, dunavskog sunca, impregnirano duvanom bezbroj popušenih cigareta i popijenih pića. Oči sveznalice, snažne šake nesrazmerno velike naspram tela. Prek i pošten, stručan i posvećen profesiji! Kapetan „do kosti!“ zapovednik  prestižnog broda „Srbija“  ponosa JRB-a.... Kada su mu  kao vrhunskom kapetanu nudili posao u Jugoslovenskom rečnom brodarstvu (JRB) , njegovi uslovi su bili jednostavni!
Nije uslovljavao platu,  koliko će biti duge smene i na kom brodu...
 Imao je samo tri uslova!
 Da dobije stan za njega i ženu, da je taj stan blizu Save i pristaništa,  i da  je u neposrednoj blizini neke - kafane!
Dobio je  jednoiposobni  stan u Pop Lukinoj, na trećem spratu sa pogledom na zid, iza koga se nalazilo savsko pristanište. U prizemlju zgrade, nalazila se kafana „Livno“.  Preko puta zgrade, bila je berberska radnja u koju je kapetan Mirko svakog  jutra  , kada nije na ukrcaju, odlazio na brijanje ivica  i štucovanje brade. Dok se odvijao taj sveti ritual, mladji oficiri, manipulanti i mornari slali su mu konjak i kafu iz Livna, u znak poštovanja. U kući mu, kažu, kafa nikada nije prijala...
I sve ovo bi bio opis jednog divnog prolećnog popodneva u kafani , da kapetan Mirko nije ustao i otišao, a za njim i dobri kapetan Ika, a ja ostah sam sa konobarom, koga su dva kapetana toliko čašćavala , da je već bio podobrano „nacvrcan“ kada mi poče, ničim izazavan  svoju priču...
Oćeš  još nešta?-upita me klateći se.
Može još pola litre Graševine i uzmite vi šta hoćete!-ogovorih.
Doneo je piće i seo za moj sto.
Kakvu smo dramu imali pre neki dan....Ma to je za priču!-poče konobar.
Kakvu?- upitah.
Ma dodje nam kapetam Mirko, bio je na nekoj plovidbi na Rajni, Majni... ' bem li ga...Elem, dal  je Dunav ledio pa su ih nagurali u neki zimovnik , a njega, koji je mislio da se vraća kući brzo, zadužili kao najboljeg,  za kapetana pristaništa i uvalili mu organizaciju zimovnika... Ma nije bilo kapetana Mirka celu zimu, preko tri meseca! Žena mu slala pisma, pretila da će da se razvede, da ne može bez muža, ali uzalud.
Burazeru, džaba ona piše kapetanu, kada svi znamo koje je veliki  Mirko Mećava!- reče već pripiti konobar.
E da, dođe on ovde kod nas posle tog odsustva. Prvo je bio na brijanju, pa  gore u stanu, onda  kod nas. Naručio je odmah dupli vinjak, a dva je već popoio na brijanju. Osetio  sam odmah da  nešto nije u redu.
Ja ga upitah –„Kapetane, da li ste dobro?“
Jesam!
Jesam...Nije ni završio...a uđe mu  u kafanu  žena.
A „ja kao ja“ , ne mogu da ne čujem!-počeo je priču konobar.
I trebala sam da te čekam? Dokle? Reci mi dokle? Dokle više da čekam? Prođe mi mladost, godine, sve mi prođe! I šta ti znači da stavljaš onaj ogromni brodski lanac sa katancem na naš bračni krevet?
Šta?  Da te ne prevarim?
E pa prevarila sam te kapetane! Prevarila i ne pokajala! To je ljubav, ja volim i voljena sam! Da veliki kapetane, nema te tri meseca! Volela sam i tebe, ali sada sam ja ta, koja je voljena! Voljena kapetane!“-sricala je žena crvenog , zarjapurenog  lica i iskolačenih očiju...
Znao sam da će se to kad-tad desiti!- odgovori smireno kapetan-Zato sam i stavljao lanac i katanac. Nisam želeo da se to desi u našem bračnom krevetu!
Da li ga voliš?
Volim ga!- odgovori, znajući da voli, ali i da  još uvek voli  njega-kapetana  i da se on nikada neće promeniti, a da ga sada  gubi zauvek ...Ne na tri meseca.
Onda ga pozovi da se  upoznamo  i da porazgovaramo!
Gde da ga pozovem?
Pa ovde, u kafanu! Gde drugde? Zovi ga da razgovaram sa njim!
Neću! Hoćeš da napravih haos! Znam te ja !
Ne! Pozovi ga odmah, na šanku ti je telefon! Pozovi, hoću da pričam sa njim.
Ti si pijan!
Pozovi ga!- rekao je hladnokrvno, rečenicom koja nema „neću“ za odgovor.
Halo,  Sretene- sricala je u slušalicu- Dođi  molim te, hoće Mirko da te upozna! Dođi srećo molim te!
Dolazi za pola sata!-reče bojažljivo žena Mirku sa šanka, spustivši slušalicu.
Idi gore u stan, pozvaću te!-reče Mirko hladno.
Ušla je u stan i prvo što je uradila, popela se na stolicu i gurnula ruku ispod letnjih majica gde je stajao Mirkov pištolj , Walter P38.
 Nije ga bilo tamo!
Pogledala je kroz prozor i videla njenog  novog  izabranika, koji  je  prešao ulicu i ušao u „Livno“.
Nije znala šta da radi! Znala je samo za autoritet i prekost Mirka, shatila  je ekspresno šta mu je uradila, da je pogrešila, da je trebalo sve trebalo da bude drugačije! Prepisala im je svima smrtnu kaznu!
Bio je to ponosan kapetan, poštovan, cenjen, najbolji...
Ubiće ga! Mirko će ga ubiti! Bože, šta učinih?
Sedela je nemoćna  u agoniji u Pop Likinoj, Savamaloj, Beogradu, Srbiji, Jugoslaviji, Balkanu, Evropi, planeti zemlji, kosmosu...Nije mogla ništa da uradi...
Znala ja da će današnji dan izmeniti mnoge živote! Njen, kapetana Mirka i mladog Sretena, koji možda nikada neće dočekati starost...
A pred tročlano sudsko veće za ubistvo, izvešće njenog kapetana, bez pertli i kaiša, a ona će u crnini odagnati pogled od njegovog ugašenog pogleda i obrijane glave...
Nije mogla to da dozvoli! Kajala se za sve  što  je uradila!
Izgubili smo  svi! Svi!
Strčala je niz stepenice zgrade i kao bez duše uletela u kafanu!
Stanite !- prodrala se sva zadihana i znojava.
Kapetan Mirko Mećava je sipajući suparniku i sebi već sedmi špricer , grleći ga levom rukom,
kratko i zadovoljno odgovorio: “ Dobar je ovo čovek, bićeš srećna sa njim!“

Marko Korica

zankiki:
 114 114 114

LSI:
Овакве приче, Марко!
Немојте више о вакцинама... Не, не, нисам ја антивакцинаш!
Немојте више о нашем здравству - то много боли.
Ово је тако лепа и топла прича из живота. Права да се њоме започне један леп, сунчани дан.

Navigacija

[0] Indeks poruka

[#] Sledeća strana

[*] Prethodna strana