Nautika opšta... > Iskustva sa vode

Brod od papira (priče iz knjige)

<< < (7/25) > >>

calypso2:
VAKCINA

   “Oduvek sam se pitao kada dolazi proleće?”, reče Taske gledajući u preko noći prolistale vrbe, koje su se mazile uz nabujalu i mutnu Savu.
“Kalendarski dolazak proleća nema veze s tim! Može doći  ranije, kasnije, mart može biti topao ili “baba-martovski“, može april da bude kišan, a može  da bude toliko topao da se za prvi maj kupaju u Savi čak I  deca starci! Čekaj, znam šta ćeš reći, rekao si mi već, tvoj prozor gleda na Dunav i na one velike kestene! Znam, ti posmatraš krupne pupoljke koji kreću da pupe i lagano listaju! Ali reci mi kada prolista ova vrba?
Kada dođe proleće? Čekali smo ga nekoliko puta! Doduše na brodu i na vinu….Ali kao da čeka trenutak da te obori san, da na kratko zatvoriš oči …i …evo ga!  Zaista ga obožavam! Prema pravilima naše klime, proleća su kratka i kišivita, ali opet to mi je najomiljenije godišnje doba! Volim i leto, da se razumemo, naravno i jesen,  nenadmašnu na reci s bojama i mirisima…ali proleće! Nekako mi je tada sve slađe, valjda zato što se priroda rađa, znaš da će biti iz dana u dan bolje, lepše, toplije! Proleće je nada, uteha, srećna budućnost! Obično u životu gledaš sa setom i tugom ono što je prošlo,  a sa strahom i zabrinutošću gledaš u budućnost  i ono šta će doći! Vremenom, odbrambeni mehanizam čini da zaboravljaš sve ružno i idealizuješ prošlost, uostalom zašto bi prepričavali doživljaje iz vojske s osmehom – a dok smo bili tamo precrtavali smo svaki dan do povratka kući, a to te čini još stegnutijim za budućnost! Osećaj tegobe koji mnogi pogrešno nazivaju osećajem odgovornosti! E tu ti pomaže ili da imaš versku iluziju ili da čekaš proleće!
Ono je posebno, nešto drugo! To je budućnost koja se čeka i očekuje! A za ostalo, molimo Boga da ne kažnjava – nego da prašta i da živimo ovaj život kao kaznu zarad carstva nebeskog. Iluzija i beznađe su izgleda znamenje sreće!”
“Auuu Taske, ode ti u filozofiju!”, zviznu drugar. “Lakši si mi nekako kada piješ! A i vedriji brate!”, završi nategnuvši konzervu piva.
“Danas ne pijem!”,odgovori odlučno Taske.
“Vidi, ne teram te ja.”, reče drugar. “Samo konstatujem.”
“Danas vodim Milicu na kontrolni pregled, imala je već tri puta upalu pluća, a posle idemo u školu po diplomu, znaš da je po ocenama najbolja u razredu , a i napisala je pesmu koja je osvojila nagradu!”, reče ponosno Taske.
“Otkud, bre, te upale?”, upita drugar.
“To niko ne zna…valjda od bombardovanja ‘milosrdnog anđela’, dobija razmere epidemije kod dece! Jednostavno treplje koje izbacuju šlajm iz pluća ne rade! I sve više je dece rođeno s tim! I malo se toga nakupi u plućima, inficira se i eto upale…jebem li ga, proći će kada poraste!”
“E jebem ga baš!”, reče drugar otpivši ostatak piva nagnuvši konzervu.
Od kada se razveo od žene, ta devojčica mu je činila čitav svet! Nije ni pokušao da je oduzme majci, smatrajući da je bolje da bude pored nje, da dnevne obaveze i svakodnevne  situacije u životu čine kvantitet, a da se nasuprot onoj simpatičnoj pijanduri Marksu, kvalitet ne stvara iz kvantiteta. Biti ceo dan s detetom, trpeti njegovu neminovnu tiraniju, isključuje kvalitetan rad s njim, rad koji mora da podrazumeva obostrano poštovanje! Ličnosti su iste kod dece i kod odraslih, samo su godine i iskustvo različiti.
Sud je rekao da je može viđati dva puta nedeljno.
Učio je tu malu devojčicu da nikada ne dodiruje ručicu vrata na autu ili ulaza u zgradu, da očekuje da joj se poljubi ruka, pridrži jaknica, a pri oblačenju džentlmenskom rukom izvuče duga, zlatna kosa. Naučio je da se salveta odmah stavlja u krilo po sedanju za astal, da bez foliranja sama naruči i odabere ono što želi – bez gledanja u partnera, da se sa stručnošću raspita o jelu, da joj se izmakne stolica i da se ustane kada odlazi od stola u toalet i vraća se iz njega . Pažljivo je slušao njena izlaganja, savetovao je podstićući ličnu procenu i razmišljanje, a grdio – poštujući je! Smatrao je da će tako Milica znati sama da napravi selekciju pretedenata na njeno nežno i delikatno srce, a da je samopouzdanje i samopoštovanje u rangu, pa čak i važnije, od odličnih ocena koje je dobijala!
Vodio je redovno na balet, strpljivo čekajući na majušnoj klupi u svlačionici, znajući da kod Petra Iliča Čajkovskog svako ružno pače postaje prelepi labud!
Obožavala ga je!
Pecali su zajedno! Usadio joj je ljubav prema reci, brodovima, plovidbi! Bila je jedna od retkih devojčica koja sama na udicu stavlja crviće, gliste, skida ribu i pušta je nazad u vodu, razmotava umršeni najlon, vozi brod, a bolje od prognostičara meteorologa čita vetar, nebo i oblake – iz  kojih Taske, izgleda, nikada nije spustio glavu…
Vešto je krio svoju ljubav prema vinu. Možda se ne bi ni razveo, da nije bilo te sklonosti. Njena mama, samosvesna i samostalna žena nije želela da trpi njegove Bahusovske navike, pecanja, spavanja na brodu, uspone i padove, promene  raspoloženja i fanatičnu posvećenost jednom običnom čamcu – metalnom kabinašu od 10 metara. Pored uspeha na poslu, imao je svoje slabosti.
“Neverovatno, šta je ostalo od onolike ljubavi!?”, pomisli Taske.
“Žena kada prestane da voli – počne da mrži! I to s još većim žarom i strašću nego što je volela.
Možda bi mogla da se napravi matematička jednačina gde se ljubav i mržnja iskazuju kao obrnuto srazmerne….nesrazmerne…mržnja je jednaka ljubavi na kvadrat puta Pi!”

Otišao je jednog juta ostavivši im sve! Stan , auto, novac…Uzeo je samo svoju Avirex jaknu, crne somotske pantalone,  farmerke, nekoliko džempera i majica. I svoje knjige! Prvih meseci se vukao po preskupim hotelima, ponižavajućim hostelima, sobama i ćumezima. Konačno se preselio se na svoj brod!
U početku se  uspavljivao u blagostanju, misleći o najbezbolnijem samoubistvu! Gadio se krvi, trovanje je bilo nepouzdano, davljenje u reci  previše mučno…preko dana je pio vino, a noću gutao sedative. U životu ga je držala samo Milica!
“Vidi”, reče Taske drugaru ustavši s klupe broda,” moram da krenem po Milicu!”
“Važi brate! Ljubi princezu i neka joj je srećna nagrada u školi!”, odvrati drugar nepovezano.
Izašao je s broda i pozvao telefonom taksi.
Čekao je Milicu na dogovorenom mestu! Usput joj je kupio predivnu bundicu-prsluk  od vestačkog krzna (bili su protiv ubijanja životinja), novi ranac za školu, ljubičaste “Reebok” patikice i knjigu “Mali princ” Antoana de Sent Egziperija.
“Tajooooo!”, uzviknu  Milica, videvši ga  i potrča mu u zagrljaj.
“Milice!”, uzvrato je kleknuvši na jedno koleno i čvrsto je zagrlio.“Ovo je za tebe, princezo tajina!”
Pokazao joj je poklone.
“Hvala ti tajo! Ja imam za tebe crtež i pesmicu! Hoćeš da je čuješ?”
“Naravno ljubavi!”
Odrecitovala mu je…
“Evo ovako, plan je sledeći ako se slažeš…idemo na kontrolni pregled, pa da se upišemo u školu, i sada biraj, hoćeš da idemo da skitamo gradom i negde na ručak, ili da odemo na brod i da skuvamo zajedno neki specijalitet?”
“Možemo negde u kafić, pa na brod da kuvamo?”, upitno i mazno reče  Milica.
“Može!”, odgovori Taske
Stigli su taksijem ispred Bolnice “Majka i dete”!
“Majke su ipak nešto posebno!, pomisli Taske.”Imamo maternji jezik, majka i dete – bolnicu, ‘kako te je to majka vaspitala’ – u kritici, majčinski instikt – darvinski i životinjski, ‘majku ti jeb…’ – prostački…i ‘otac-kolac’ - za očeve.
Uh te bolnice….mrzeo je bolnice! Nije voleo ona plitka mišljenja da zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan samo jednu. Svođenje života na banalnost! Bunio ga je paradoks da čovek postane svestan sopstvene sreće tek kada vidi pojedinačnu tešku nesreću – a kada bi postao svestan opšte nesreće oko sebe  – ne bi imao ni minuta sreće! Za sreću je potrebna melanholija mudraca, nerazumnost deteta, hrabrost lava i trenutak da je prepoznaš! Zdravlje nije sreća, a bolest je nesreća!”
Popeli su se na treći sprat, pozdravivši se usput kao stari znanci s obezbeđenjem, lekarima, sestrama i čistačicama…sve su već poznavali!
“Skinite je do pola!”, reče doktorka ravnodušnim i strogim tonom .
Pokušao je da joj pomogne, ali Milica ga preseče “Mogu sama tajo.”
Pomno je slušala stetoskopom Milicu! Okreni se! “Diši, ne diši.” ima li idiotskije naredbe od “ne diši”, nakašlji se….
“Vidite…”. reče s pogledom ispod naočara, “da li je inhalirate svakodnevno?”
“Jel te inhalira mama?”, upita Taske.
“Da, tajo!”
“Da, inhaliramo je!”
“Dobro!”, odgovori doktorka, “Nije loše, bolje je mnogo nego što je bilo! S’ obzirom na njeno stanje i istoruju bolesti, trebalo bi je vakcinisati protiv streptokoka pneumonije, nekoliko alergija i virusa. Ima i redovnu vakcinu za školu. Potreban joj je i novi inhalator koji podržava novu terapiju! Ali vidite, mora da se vakciniše u sledeća tri dana najkasnije! Ako ne, onda tek sledeće godine može da primi te vakcine, pod uslovom da je zdrava…mada bolje bi bilo odmah!”
“Ako treba vakcinisaćemo je, nije problem!”,odgovori Taske.
“Na mojoj lekarskoj savesti je da vam kažem, imamo domaće vakcine koje pokriva osiguranje i besplatne su, ali možda je bolje da sve to primi u dve vakcine bez velikih post reakcija, nego pet puta da bodemo dete. Ali te vakcine moraju da se kupe privatno i koštaju podosta!”
Pogledao je anđeosko lice Milice i telo male devojčice čija je koža, bez majice, počinjala da modri od hladnoće u pečatima … “Ne zanima  me koliko koštaju, napišite koje vakcine da kupimo!”
“Dobro…evo ovako…kupite…tako…evo!”, reče sebi u bradu doktorka, napisavši nečitkim rukopisom nekoliko redaka na papiru koji je bio poleđina recepta.
“Hvala!”rekoše u glas Milica i Taske.
Otišli su do najbolje apoteke u gradu. Taske je predao recept kroz šalter devojci koja je stavom i izgledom više ličila na hostesu na sajmu automobila, nego na farmaceuta.
“Hoćete sve ovo?”, upita Tasketa.
“Sve!”, reče Taske.
“Šeeefeee!”, viknula je preko ramena, a iza zavese koja je činila pregradu pojavio se smežurani starkelja s naočarima na vrh nosa.
“Oni hoće sve ovo!”, reče mu tiho.
Starkelja je dugo  gledao u listić: “A vas salje doktorka Milovanović?”, upitao ih je kao da je u pitanju tajna šifra!
“Da, ona nam je rekla da to uzmemo.”; odgovori Taske. “Imaju domaće za džabe, ali doktorka kaže da su ove bolje!”
“E dragi gospodine!”, započe starkelja,”Vidite, nekada je Titova Jugoslavija htela da ima svoju atomsku bombu pa je napravila Vinču, htela je svoje vakcine i imunološku kontrolu pa je napravila Torlak. To vam je kao da nas dvoje sednemo u pesak, sve s vašom devojčicom i pokušamo da napravimo vilu na Dedinju od tog istog peska, a uložimo milione u dečije lopatice i kantice. Ne ide…ne…ne ide…Nego vi znate koliko ovo košta?”
“Koliko god da košta – košta,  ne zanima me!”
“Samoooo malooo , evooo treba i novi inhalator i maska….to vam je oko devetstotina eura u dinarskoj protivrednosti. Možda možemo da damo neki manji popust na inhalator?!”
Taske je prebledeo! Nije imao taj novac! Imao ga je, bio je njegov, mnogo više od toga,ali pod ženinom šapom na za njega nedostupnom računu! Nije mogao da se ponizi i da traži svoj novac koji joj je poklonio!
Starkelja je primetio reakciju na Tasketovom licu! “Pa vi vidite, nije vam ovo sve neophodno, vidite, znate, pardon…tu vam je i  redovna vakcina koju bi morala da dobije u školi…znate redovna imunizacija, vi ne morate!”
“Do koliko radite?”upita Taske.
“Do osam!”, s nipodištavanjem odgovori hostesa-farmaceut skrštenih ruku.
Izašao je s Milicom na ulicu, pokušao je da ona ne primeti njegovu uznemirenost.
“Hoćeš da sednemo negde na sok?”upita Milicu
“Hoću!”
Seli su preko puta u kafanu koja kao da je izašla iz nekadašnjih vremena kafanskog Beograda, iz Tasketove mladosti, kada je njega otac vodio po gradskim kafanama. Ona je uzela Koktu, a Taske pivo.
Kao nekadašnji uspešni privatnik i ponosan čovek nije imao obraza da zove i da zajmi pare od takozvanih prijatelja….Setio se! Prodaće motor od broda! Uostalom, nije sve u plovidbi! Kretanje je samo privid! Sedeće vezan u marini, a zaradiće za novi motor! Spustio je telefon ispod stola, da pošalje poruku, kako Milica ne bi ništa primetila. SMS : “Boki, pošto si me već mnogo puta pitao za onu moju Hondu, mogu da ti je dam za hiljadu I po  eura, ja sam je platio tri kao što znaš , ali mi trebaju odmah pare pošto uplaćujem novi brod sa stabilnim motorom.Odgovori brzo, Taske. Ponuda ti traje samo sada.”
Dobio je povratni SMS: “Mogu da  ti dam devetsto i to odma, ako ti igra, burazeru, pale su cene, nema para nigde!”
“Donesi!”, Odgovori Taske naručivši još jedno pivo i Milici ćevapčiće s pomfritom.
Milica se nekoliko puta tako nakašljala, da se Taske po prvi put ozbilno zabrinuo za nju.
Stigao je Boki. “Oooo pa gde si burezeru!”,seo je za sto.”Gde si ti mala!”, reče promrsivši rukom kosu Milici sa čela, na šta se ona namršti. “Vidi, zvao sam Simu konja i Prleta, oni su ti već skinuli motor, nego evo ja ti doneo sedamsto. Dvesto ti dođem do kaja meseca! Nije problem!”
Hteo je da ga udari! Da je bila bilo koja druga situacija u pitanju, da je malo više popio, da Milica nije bila tu…našao bi se na patosu ! Prezirao je takve ljudske karikature!
Ali sam je bio kriv! Što uspemo kvalitetom, pameću , radom…pokvarimo porocima, sujetom i lenjošću. Novac pruža sigurnost i dostojanstno, a ne sreću! Ali sreće nema bez pređašnja dva!
Imao je u torbici još dvestotine eura…bilo je dovoljno!
“Daj!”,reče.
“Hoćemo da popijemo nešto, da zalijemo poso!”, reče Boki mašući konobaru.
“Nećemo!”,odvrati Taske ustajući, a s njim i Milica koja je shvatila da Boki nije društvo za njih.
“Zašto ti je onaj čika dao pare?”, upita Milica.
“Dugovao mi ih je odavno…još dok je tata imao svoju firmu!”
Svratili su prvo do menjačnice, razmenili novac , pa do apoteke.
Kako ih je ugledala hostesa-famaceut pozva šefa.
“Aaaa , evo, izvolte, sada ćemo…”, počeo je šef da cvrkuće.
“Hoćete sve sa spiska?” upita starkelja.
“Sve!”, odgovori Taske namignuvši Milici uz osmeh.
“Evo toooo vammm jeeee…evooo devedeset i šesthiljada i dvestotine dinara.”
“Izvolite!”, Taske progura novčanice kroz otvor ispod stakla.
“E hvala …izvolite račun….”, i starkelja ućuta! Stajao je i gledao ih nepomično iza pulta i stakla.
“Čekaj te …a vakcine, a lekovi, a inhalator?”upita zaprepašćeno Taske.
“A, pa nemamo na stanju! Znate nestašica je, poručuje se unapred, a država nije obezbedila kontigente, ali stićiće za desetak dana, nadamo se, samo ostavite kontakt telefon!”
“Ali ona mora da primi vakcinu u naredna tri dana, posle toga…”, Taske je pogledao nevino lice Milice i nije hteo da završi misao. Dobro, doći ću ja sutra kod vas da se nas dvojica to dogovorimo.”,  reče Taske starkelji, na šta ovaj pogleda u zemlju.
Okrenuo se, podigao je Milicu u naručje tako da je grli s obe ruke dok je nosi, i otišao.
Ostavio je kod kuće i rekao taksisti da vozi do marine na kojoj se nalazio njegov toliko voljeni brod, koji je, sada bez motora, izgledao kuso i bedno…kao tiganj bez drške.
Otvorio je tendu, seo na krmenu klupu, sipao vino i gledao u reku. Sam…sam…samcat.
Odjednom mu u sred proleća u krilo pade veliki jesenji list jasena…koji poklopi njegovu dušu.

Marko Korica
Calypso2

LSI:
Ух, животе! Да те...

Sent from my Redmi Note 7 using Tapatalk

calypso2:
Upoznah i gospodina Lazu  114 (LSI)! Hvala vam, hvala , hvala i kakvo zadovoljstvo susreta!  114
Riba nije radila, ali poezija jeste...Pa ko voli i ima živaca...

LSI:
Задовољство је било моје, а како и не би? Велико је задовољство упознати правог књижевника. Па још воли воду! А како рецитује!?
Марко, заиста се радујем што нам се пружила прилика да се упознамо и надам се да ће дружења бити још.
И наставите да пишете!

Sent from my Redmi Note 7 using Tapatalk

DuleN:
Laki, jesi li mu rekao da vodis po 3-4-5 zena u marinu???

Navigacija

[0] Indeks poruka

[#] Sledeća strana

[*] Prethodna strana