Многи од вас чули су за чувену чарду на обали Аркања коју је стари власник, Пера Вареника, иначе познат и као европски шампион у кувању рибље чорбе, уздигао на пиједестал, увео је у легенду...
Нема више деда Пере, нема више ни чарде.
У поступку реституције, манастиру у Ковиљу враћена је у посед земља на којој се налазила чарда. Нови стари власник земље одлучио је да чарду преуреди и реновира. А онда је, наводно, схватио да се реконструкција не исплати због трошности грађевине старе више од двесто година. И срушио је до темеља. Уз обећање да ће направити нову, бољу и старију од срушене.
Срушили су с чардом и успомене многих од нас који су тамо налазили храну за душу.
У тој чарди свирао ми је покојни чика Јаника Балаж са својим тамбурашима.
У ту чарду извео сам у прву шетњу своју ћерку кад је напунила тридесети дан свог живота; ту је, на крају чамца, на мом крилу, док су ми ноге биле у води, уживала у топлом сунцу првих септембарских дана давне 1982. године.
Али, ових дана, сунце ме огрејало, срце ми заиграло. Чуо сам да је деда Перин син, Ђока Вареника, у непосредној близини, купио плац и отворио нову чареду са старим именом.
На отварању гости су били власници најпозантијих чарди дуж читавог тока Дунава у нашој земљи.
По њиховим речима, квалитет јела и пића је као што је и некад био. Још само да падне патина на нове зидове. Можда ће се поново у новој чарди са старим именом скупљати неки нови боеми, тражећи своје место под сунцем на обали овог лепог рукавца. Још нисам био, али сигурно ћу отићи.
А за оне који о тој чарди нису чули, ево једног лепог текста:
http://www.vojvodinacafe.rs/content.php/169-Carda-na-kraj-sveta .