Nautika opšta... > Galerija - Gallery

Stari Slankamen - danas

<< < (12/65) > >>

Nidza:
Juce krenuh na plovidbu, ideja bila do Slankamena i Tise, ali kako kasno krenuo odlucih se za Belegiske ade, bar za juce. Sad kad procitah vas jucerasnji izvestaj bilo bi intresantno sresti vas sve, a sa druge strane ovde vise iskoristio dan sto juce nije bilo kise. Kisa je ovde danas. A tv prognoze ne gledam, samo accuweather i nebo, kad bi se covek od svega sacuvao ne bi nikad ni plovio. Al istina zavisi i od drustva sta je prihvatljiva prognoza, ne samo od sigurnosti.

Zoran T:
I pored ruznog vremena lepo smo se proveli i druzili sto je i najbitnije...steta sto nas vreme nije posluzilo da zaplovimo i kroz Tisu,meni iz Grocke Tisa je jos uvek nedostizna...mladi smo jos ima vremena...sledeca destinacija ili Grocanske ili Belegiske ade  sajkaca

DuleN:
Mi se danas malko vozikali pored Slankamena....

http://www.youtube.com/watch?v=3ZEkgc9RH64&feature=youtu.be

LSI:
Питам се да ли имам права да било шта напишем, кад нисам начинио ни један снимак, а био сам у марини данас? Али чини ми се да морам да поднесем извештај онима који ће имати времена да прочитају ове редове.

Јутро је освануло лепо и сунчано али температура је била једва нешто изнад нуле. По таквом, зубатом сунцу, сместио сам у ауто моја два мала сунца, унуку Теодору и унука Душана. Упутили смо се ка Сланкамену, а моји унуци су успут двапут заспали. Једном од Земуна до Батајнице, где смо свратили да жена остави ћеркине чизмице обућару да нешто поправи, а други пут на делу од Батајнице до Сланкамена.

Али у тренутку кад смо прошли ону раскрсницу пре спуста ка Старом Сланкамену, тамо где се пут провлачи кроз просек у лесном наносу, са задњег седишта чуо се глас могу унука: - Деда, ја сам први видео Дунав!
То је наша сад већ уобичајена игра - ко ће први угледати велики, моћни Дунав. И није важно што се Дунав с тог места уопште не види. Важно је бити први! Све ми се чини, следећи пут ће се мој унук јавити већ код раскрснице...

И ето нас на паркингу марине...
Сунцем окупано двориште и поглед на водено огледало - јесте ли се некад упитали зашто се то зове "водено огледало"? Мора да је израз настао неког, баш оваквог дана. Дунав је текао мирно, готово без таласа, па онако обасјан сунцем, баш као у Штраусовом валцеру, изгледао је као плаво огледало.

Водостај је данас био уобичајено низак, и изгледа у даљем опадању. Гледао сам око себе али није било неке уобичајене наутичарске гужве. На крају понтона, наш пријатељ, Зоран 022, забацио је штапове, наш гост из Русије, Андреј је свом земљаку, госту наших пријатеља из Пазове, објашњавао зашто је његов начин пецања најбољи (узгред, док сам ја тамо био, нико од њих није ни видео рибу - не рачунам оне мале кедере у кофи).

Прошетао сам мало двориштем марине.
Много је чамаца извађених из воде поређано у круг. Неки испод цирада, неки само на приколицама. Гледам их и опет нека туга пролази кроз срце. Увек се тако осећам од касне јесени, током зиме. Не волим зиму. Зима је крај, подсећа на то да све пролази, да свему дође крај.

А онда, крештање галебова који се као помичне, беле грудве снега, шврћкају, полећу и слећу на узводном крају аде која штити нашу марину од ветрова и одваја од главног тока реке, подсећа да се живот не да и да је ту, упркос зими, да се наставља и наговештава да ће после зиме доћи пролеће и весели дани. Опет ће наши чамци поскакивати на води.

С таквим мислима, обишао сам мој чамац. Нашао сам га на приколици, упакованог у цираду. Погледам - конопци добро утегнути. Добро сам га спаковао. Нема разлога за бригу. Лепо ће дочекати нову сезону.

Погледам онда, кад... видим два нова сплава поред новог понтона. А на њима, на једном мала викендашка, рибарска кућица, а на другом камп приколица испод тршчане надстрешнице. Мало касније чујем да су то двојица наших "колега" извукли своје сплавове из Тисе и склонили их овде у марину од могућег леда који би могао да покрије Тису током зиме.

Али није само то било ново што сам видео у марини.
Сазнао сам да нема више наше Данијеле у ресторану. Нови тим ће од сутра управљати рестораном и пружати своје услуге посетиоцима марине. Људи ми делују пристојно и озбиљно, остаје да видимо да ли ћемо бити задовољнији или ће бити: "Ана точи, Ана служи, ал' за Милом срце тужи!"? Оно што могу у овом тренутку да кажем, ако свратите и пожелите ћевапчиће, боље вам је да одмах тражите ћевапе и то не више од пет комада, сем ако нисте баш гладни. И тих пет биће вам довољни. А и укусни.

У ресторану, срели смо и старе пријатеље. Био је ту ДулеН са супругом и тастом који је допутовао из Русије. Да ли је потребно да наглашавам да су уследиле узајамне туре пића, како то већ бива кад се сретну пријатељи?

Био је ту и пријатељ Армин, наш Шваба, који се баш лепо уклопио у наш крај и наше навике. Одржао ми је кратак час о пецарошким штаповима и уделио пар савета у вези пецања. Рекао ми је да већ неколико дана није ни он, а није чуо ни да су други имали среће у покушајима да пронађу неког смуђа, који би управо у овом делу године требало да "ради".

Видим ја, нема ништа од пецања док ја не узмем своје штапове у руке...

И ето, после неколико песама које је отпевала моја унука Теодора, после у дворишту направљене кућице од ситног камења које је на гомилу сакупио унук Душан, и после поменутих ћевапа, лепо расположени, опростили смо се од реке и пошли пут Земуна.

Ето, толико од мене. Не замерите што овог пута нема слика - биће неки други пут. Овај текст само је још један доказ да једна слика вреди колико хиљаду речи. Да сам снимио само једну, била би доста за све ово што сам написао.

DuleN:
Sve je to Laki opisao tako da se nema sta dodati...
A meni je marina SS kao druga kuca, i tamo mi je prelepo, a posebno kad imam drustvo ovako finih ljudi kao sto je Laki, Dana i njihovi predivni unuci ( da su im zivi i zdravi !!!).
Hvala na picu Laki, revensiracu se prvom prilikom.

Navigacija

[0] Indeks poruka

[#] Sledeća strana

[*] Prethodna strana