Чудо једно шта све човеку прође кроз главу док тако седи и гледа то невероватно плаветнило...
Мени је данас, док сам слушао крике галебова и пљускање воде, ово прошло кроз главу:
Тако бих волео
да једном испловимо заједно.
Сами, нас двоје.
И Дунав или Тиса.
Да заборавимо на све…
Поставио бих ти платформу,
ставио јастуке,
да можеш да се испружиш и уживаш.
Да се загрлимо и ћутимо…
Само таласи и птице би се чули.
И ми како дишемо…
Милета, може ли се од овога направити нека песма?
Хајде, скуцкај нешто лепо... (Само да се разумемо, Милета, нисам мислио на тебе!)