Да мало освежимо ову тему неким изјавама које сам пронашао у неком тексту на енглеском, па ево га у слободном преводу:
Старост стиже баш у незгодно време.
Док сам био мали "време за дремку" било је као казна.
Сад кад сам одрастао, чини се као да је то празник.
Највећа лаж коју говорим себи је: "Не морам то да запишем, сетићу се."
Да је Бог хтео да могу да дохватим прсте на ногама, направио би ми их на коленима.
Наравно да причам сам са собом. Некад ми је потребно мишљење експерта.
У мојим годинама "имати среће" значи ући у собу и сетити се зашто сам то урадио.
Имам ја још пријатеља којима би све ово требало послати али тренутно не могу да се сетим њихових имена.
А сад се питам: да ли сам ја вама ово послао или сте то ви послали мени!?
