...zato sam i stavio ovde, a kap neka premesti na, mozda prikladnije mesto...
ne bih da budem plagijator, ovaj clanak sa e-novina objavio je i portal na vodi, ali stvarno zasluzuje da ga svi normalni ljudi procitaju...
http://www.e-novine.com/entertainment/entertainment-reportaza/28691-Jadikovka-izgubljenim-rajem.htmlJadikovka za izgubljenim rajemAustrougarsko utvrđenje Arza na istoimenom stenovitom rtu koji zajedno sa Prevlakom čini kapiju Boka Kotorske, bila je jedina “slobodna republika” za vreme svih skorašnjih jugoslovenskih ratova, preraspodela teritorija i uspostavljanja novih država. Po ustrojstvu Arza je bila i savršenija od toga: bila je internacionalna frik komuna, mesto gde su čudnovati putevi sudbine udruživali avanturiste, zaljubljenike u netaknutu prirodu i slobodu koja ona pruža, protivnike komformizma, vašarskog turizma, begunce od stresa velegrada iz svih krajeva sveta
Siromašni se ovde nisu razlikovali od bogatih, i ukoliko je ovih uopšte bilo, bio je to neki prefinjen soj, sa istančanim osećajem za ekskluzivno. Jer, na Arzi je sve bilo de luxe, a besplatno: tri prostrana sprata sačinjena od tesanog kamena od kojih se najviše koristio prvi, kao zajednička spavaonica pregrađena prostirkama i peškirima; spiralne mermerne stepenice, pomalo urušene prilikom poslednjeg zemljotresa (sedamdesetih), pa improvizovano nadograđene, tako da su gore dospevali samo spretniji i uporniji; krov sa pogledom na ostrvo Mamula, nekadašnji zatvor, a danas stanište galebova i debelih divljih zečeva (krupnih i brojnih jer ih ovde niko ne dira, osim ponekad neki ekstremni “surviver” sa kopna što se loži na lov harpunom ili golim rukama), ostrvce Gospa sa ruševinama manastira Vavedenje, svetionik na Prevlaci i nepregledno azurno more; bunar sa nekada pitkom vodom; večiti hlad debelih zidina... Svaki stanar je imao na raspolaganju zasebnu plažicu na uglačanim stenama što uranjaju u plavetnilo, ili, ako više voli mirniju atmosferu, malu lagunu delimično natkriljenu pećinom.
Predvorje Arze je činio zimzeleni šumarak zastrt debelim tepihom od borovih iglica sa direktnim izlazom na more. Zajedno sa opojnim mirisom smole i gromoglasnim, a opet umirujućim ljubavnim zovom milijarde zrikavaca i mungosima koje su ovde davno naselili da bi istrebili zmije, svrstavao se u sam vrh svetske kamperske ponude, i mimo činjenice što je bio za džabe.
Nešto niže je bila peščana plaža, najbliža ostrvcetu Gospa, a sve tri tačke je spajao puteljak uokviren makijom (uglavnom maginjama od čijih se crvenih plodova s aromom juga pravi rakija “poblesavulja”). Ta beličasta staza prema tvrđavi imala je svojstvo vremeplova: onaj koji bi njome koračao prosto je osećao minule vekove svim priznatim i nepriznatim čulima. Rafinirane vetrovima, žegom, samoćom. Onaj koji je bitisao na ovom potezu, u tvrđavi ili šumarku, prilagođavao bi stil života nedostatku civilizacijskih tekovina, vraćajući se korenima.
Arza je bila mesto koje se cele godine sanja i za kojim se uzdiše. Ona je davala snage da se izdrže svi užasi urbanog života do sledećeg dolaska. Svega je tu bilo, kupanja, sunčanja, alkohola, pesme do jutra, pušenja “šašavih” cigara, ali i pravih malih radnih akcija na održavanju kule i kampa. Uglavnom se sve delilo, jer je malo toga i bilo potrebno (ponekad su u “dil” upadali i mungosi otimajući “svoj” deo). Ovde si mogao da sretneš Slovence, Hrvate, Amerikance, Brazilce, Nemce… i da odmah zaboraviš ko je odakle.
Tako nabijena energijom svojih neobičnih posetilaca, a odsečena od ostatka sveta baš tom kvrgavom stazom (krajnje nepristupačnom za štikle, točkove luksuznih automobia i kabaste naramke klasičnih “paradajz” turista), Arza je dugo odolevala trendu betonizacije ono malo jada crnogorske obale i njenom prilagođavanju specijalnoj potražnji. Putem suncobrana i ležaljki. Srećna okolnost u ovom smislu bila je i činjenica da je tokom bombardovanja “popila” par uranijumskih metaka, navodno slučajno, kada se pilot Alijanse vraćao u bazu Aviano neobavljena posla, pa je svoj teret morao da sruči u Jadran.
Doduše, te godine su, “na naše oči”, neki ljudi ispitivali radioaktivnost terena, nečim što je valjda bio Gajgerov brojač, i područje je proglašeno čistim, ali je narednog leta vojska SCG merenje, valjda, temeljnije obavila i zonu Arze označila kao kontaminiranu. Postaviljajući crveno konopče na početak kamene staze, i stražara da mesto pričuva. Vojnici doduše nisu mnogo marili što se poneki ludak kupa “na sopstvenu odgovornost”, ali šatori su mogli da se podignu jedino izvan ograđenog kruga. Ovakva situacija je trajala jednu sezonu, a sledeće, kad se (valjda) ispostavilo da nikom ništa nije izraslo, niti je bilo kome bilo šta otpalo, Arza je proglašena raskontaminiranom i prećutno puštena u opticaj. Sve se ostalo u okruženju tokom te decenije menjalo, počevši od države, koja se osamostalila.
Najlokalnije gledajući, uvala Žanjice, poznato izletište u koje je davno svraćao i Tito, koja dugo nije bila naročito popularna jer se do nje dolazi jedino brodićem (put se završava u par stotina metara udaljenom Mirištu, što je na još parstotinak do nama bitne tvrđave), popravkom mola i gomilanjem vašarskih sadržaja je postajala sve interesantnija sve širem krugu turista (na plaži su u jednom trenutku stavili natpis “zabranjeno iznositi kamenje” što dosta govori o socijalnoj strukturi ovih novih izletnika).
Gusto zelenilo u brdu je raskrčeno zbog zidanja vila sa bazenima i uličicama sa kandelabrima, čega su se, u duhu tadašnjih tendencija, najpre dosetili Rusi. Ali, činilo se da su svi ti novi posetioci po Arzu potpuno bezopasni, jer iako Žanjice, k’o što rekosmo, od tvrđave ne deli ni kilometar, malo ko bi se rešio da “digne dupe” sa ležaljke i ode tamo. Uživali su u tom svom brlogu među svojim sendvičima, koji je zbog bistre vode uvale, nepomućene silnim telesima, i dalje ličio na raj sa razglednice. Oni s bazenima uopšte nisu dolazili ili su se kupali u njima.
Ni Mirište, uvalica nasred puta ka tvrđavi (do koje dolazi put), nije ostala pošteđena pošasti komercijalizacije, ali ona je bila primer vlastodržja lokalnog monopoliste. Jedina kafana “Rogač”, ili docnije konoba “Mirište” se betonskim terasama, barovima, stolovima i stolicama, raširila na dobar deo okolnog krša. Prisvajajući i obalu. “Rogač” je apsorbovao goste sa automobilima, a put je u međuvremenu proširen.
Siromašniji su spuštali peškire u senku rogača, a bogatiji (opet, prvenstveno Rusi) se baškarili u hladovini kafanskih nadstrešnica (Rusi su voleli da im se hrana i vino serviraju na plaži). Ali ni oni nisu mrdali iz svog hlada (izborenog ranijim dolaskom), od svoje na ulju pržene ribe, bifteka ili ćevapa (uz koje se ležaljka i suncobran podrazumevaju). Jedino što je neko krišom sekao kanape šatora postavljenih u blizini.
Mogućnost za brzi profit na najlepšoj tački Luštice, a verovatno i mnogo šire, osetili su i mnogi preduzimljivi Srbijanci, uglavnom Nišlije i Beograđani, prvobitno samo turisti, i sagradili gomilu kuća sa gomilom soba za izdavanje. Ali svim tim posetiocima, ne pravim ljubiteljima, Arza je bila predaleko. Čak je i manastir obnovljen, pa sukcesivno naseljavan različitim crkveno-svetovnim licima, tako da se i sa njega u par sezona noću mogla čuti tehno muzika.
Obruč globalnog kapitalizma se sve više stezao oko Arze, i ona mu je jednog dana jednostavno podlegla: ceo rt, sa stenama, plažama, tvrđavom, šumarkom, puteljkom je kupio jedan Rus. Po nekima Luškov, gradonačelnik Moskve, a po drugima Roman Abramovič. Volšebnog Rusa nikad niko nije video, ali je na sam početak šljunkovite staze, na mestu gde je stajalo konopče (i gde se ranije ulazilo u vremeplov), postavljen natpis “privatni posjed”.
Kamena koliba, gde su nekad spavali zakupci kafića “Big blue” (ovaj kafe koji do sad nismo spominjali egzistirao je par godina, na izbetoniranim tačkama, kao poslednji punkt sa stujom, i dok su ga neki smatrali idealnom merom užitka, neki su podozrevali da zlosluti totalnu propast Arze) postala je stražarska kućica za pripadnike “specijalne agencije bezbjednosti” čiji je zadatak bio da reže i ne dozvoljavaju pristup tvrđavi.
Sa mora se još uvek moglo doći, ali vlasnici rastućeg broja jedrilica i luksuznih jahti nisu bili preterano zainteresovani za ovakav poduhvat (pa nije baš jasno zašto su sidra bacali baš ovde, a ne na nekom usamljenijem mestu). Mirišljiva makija je posečena, a na tvrđavu stavljene rešetke i katanac.
Poklonici Arze su bili preneraženi, puni nemoćnog besa što su potučeni bez borbe. Filozofski nastrojeni su mudro klimali glavom primećujući da se to moglo očekivati, jer se tu “nakupilo mnogo šljama” koji je isisao pozitivan “wibe” svojim bolesnim prisustvom.
Defetisti su se zauvek oprostili od Arze. Ali najzaljubljeniji su i dalje dolazili, kampujući na ničijoj zemlji i čekajući da kupoprodaja propadne (kao u slučaju gazda Jezde koji je “puk’o” pet miliona maraka za Mamulu a da na nju nikada posle nije kročio). Prihvatili su poniženje da svaki put kad hoće do tvrđave, moraju da se “uvlače” čuvaru ruskog “privatnog posjeda”. Onda bi, kao krivci, prošetali belom stazom (koja više nije bila ista, onako proćelava, sa prokrčenom makijom), prošli pored pustog šumarka (podjednako mirisnog i zrikavcima zaglušenog) i dolazili do “voljenog bića”, sada okovanog rešetkama.
Sve je drugo bilo po starom, ovde mnogo bliži Mamula i Prevlaka, nepregledni horizont (na kom se najdrastičnije očitavaju sve prirodne pojave - oluje, bure, smene dana i noći). I ona, predivna, bela, svevremena. Svako normalan se s iritacijom pitao kako je moguće da jedna takva geo-strateška tačka sa sve obalom i istorijskim zdanjem dopadne u ruke tuđinu. Najiznerviranije nije mrzelo da okreću telefone nadležnih da bi na kraju, na svoj užas, saznali da Arza nikad nije bila na popisu istorijskih građevina. I da je rt kupio rusko-crnogorsko-srpski konzorcijum, te da su papiri o trgovini misteriozno iščezli.
Istovremeno se na internetu pojavio futuristički plan Arze, nacrt gigantskog kongresno-turističkog centra optočenog staklom, lukobranom, pristaništem, heliodromom, a ispunjen kockarnicama, bazenima, bioskopom, trospratnom podzemnom garažom i 10.000 super- extra-de luxe kreveta; ko, osim možda Mila, za to ima pare”). Najviši mogući turizam.
Od tada se čeka da Rus (Crnogorac ili Srbin) počne izgradnju. Ali se ništa novo ne događa, iako imperije na Žanjicama i Mirištu sve više napreduju. Još uvek su tu rešetke, privatnoposjednički natpis, sve ofucanija stražarska kućica i njihovo jedno te isto objašnjenje zašto ne puštaju dalje, “da nije do njih, nego do Rusa”, koji je baš juče navrać’o.
U međuvremenu je plan-nakaza za buduću Arzu povučen sa neta, a odnosi kampera sa čuvarima unapređeni (naučili su da prepoznaju “dobrog” u smeni i da ga podmite na pravi način, ili da se izderu da znaju svoje pravo, I da je obala javno dobro). More je još uvek najplavlje i ne da se pred invazijom otpadaka bačenih sa obale i luksuznih jahti.
A “ona” je bela i nevina, kao da je baš briga.
