Moja Ladja
Nautika opšta... => Turističke reportaže => Temu započeo: LSI 26, 06, 2016, 18:35:12 posle podne
-
Претходних дест дана провео сам на Крфу са породицом и кумовима.
Давно смо се договорили да стогодишњицу искрцавања српских војника и избеглих цивила обележимо одласком на ово место које ће за увек остати уписано у историји српског народа. Мени је ово била пета посета па ћу покушати да вам је дочарам на један посебан начин, приказом онога што се дешавало у тих десет дана.
Да кренем полако...
После четрнаест сати вожње аутобусом и трајектом, пред нама су се у даљини указали острво и град Крф и острво Видо.
-
По пристајању у новој луци Крфа, аутобусом смо се упутили до градића Касиопија, на североисточном крају острва.
Градић је некада, у време Млетачке републике био важан центар и кажу да је тада у њему живело више од 40.000 становника. Градић је изникао испод тврђаве подигнуте на врху брега, изнад лепо заклоњене луке.
Данас, нема више Млечана, нема ратних бродова, али има много нових, с моћним машинама.
-
Иначе, на ходочашће смо кренули нас десеторо: супруга и ја, зет и моја ћерка, са својих троје деце, свастикина унука и наши кумови с којима су се неки од вас већ дружили у марини Карабурма или у Сланкамену.
-
А како смо то проводили дане тамо?
Свакодневно смо одлазили до неке од камених плажа које окружују Касиопи и у кристално чистој води тражили освежење од врућина које су надолазиле.
Искрено, те шетње до плажа и назад до апартмана је једино што бих волео да заборавим али нисам успео да решим проблем телепортовања.
Ипак, ма како да сам био фрустриран табанањем, нисам обрукао наше наутичаре и кад је била потребна стручна помоћ приликом пристајања, употребио сам сву своју вештину и знање да прихватим добачени конопац и помогнем непознатој госпођи да изађе на обалу...
-
А на плажи... к'о на плажи. Забава за сваког.
Није ми било тешко да понесем пластични чамац на надувавање, купљен давне 1992. године за моју децу која су тада била мала, а ето, дође време да и њихова деца почну да уче да веслају...
Мој унук Душан весла већ као прави...
-
Наравно, чамџије нису биле препуштене сами себи. Под будним очима мајке, бабе и деде, нису имали чега да се плаше...
-
Један дан провели смо у вожњи по острву и искористили смо прилику да се деца окупају и на пешчаној плажи у градићу Рода.
Песак ситан, море плитко и топло. Милина за игру...
-
Иначе, из дечије перспективе, вероватно је да таласи од пола метра изгледају застрашујуће, па није ни чудо што су бежали од њих.
Не би они бежали али ти таласи...
-
Било је ту сваког дана још много активности... На пример, унук је показао да прати савремене трендове и да је Ноле и његов идол.
-
Засвирај па и за појас задени - каже стара изрека.
Е па тако би и моји клинци - засвирали и за појас заденули.
-
А о пецању вам још нисам писао?
Ах, па то је вероватно оно што ће унучићи упамтити за читав живот.
За потребе припреме за опстанак у животу, децу је потребно научити разним вештинама. Пецање је сигурно једна од тих најлепших и најкориснијих.
Једним најобичнијим бамбусовим штапом, с огромном удицом (вероватно 6 или 7) и на грудвице хлеба, прву рибу, само што је спустила мамац у воду, упецала је унука Теодора.
Можете ли да замислите како је та риба морала изгледати крупно у њеним очима?
-
Онда су Душан и Наташа упецали свако по још четири комада.
Видећете са слика да су мали пецароши за извлачење тих морских рибетина користили и мередов.
Јесте да више одговара мрежици за лептире и акваристе али... нећемо ситничарити, то смо нашли у радњи, а пецароши морају да имају мередов, зар не?
-
И да, нисмо заборавили, све упецане рибе враћене су њиховим мамама и татама, да порасту.
Децу од малих ногу треба учити правим стварима.
У склопу те обуке, имали смо и историјске часове.
Били смо у Српској кући.
Одмах да кажем, у односу на стање од пре неколико година, Српска кућа је реновирана и сад све делује чисто, као ново... али некако стерилно...
Ко је још Србима угодио?
Пре неколико година, писао сам чланак који је објављен у Политици, у ком сам тражио да држава одвоји више новца за одржавање тог споменика наше историје и културе. Требало би да сам задовољан.
А ја? Прави Србин. Е па, нисам задовољан.
Старе поставке више нема. Сада је нешто ново, с неким сокоћалима информатичке технологије...
Пошто нас је било више који смо у Српској кући били и раније, испоставило се да нико од нас није био задовољан новом поставком. Нама је деловала хладно, нисмо више осећали оне емоције које раздиру груди и терају сузе на очи...
Да ли да поново пишем Политици?
Има ли то ко да прочита и разуме од оних који би требало?
-
Но, да се вратим обуци наших наследника.
Поседали клинци на степениште, пажљиво одслушали причу, вероватно ништа од свега нису разумели али нека... Тако се почиње. Разумеће једног дана.
-
Од Српске куће, узаним уличицама из млетачких времена, прошетали смо до старе луке где смо се укрцали у плаву лађу којом смо отишли до острва Вида.
Свакаквог је ту света било на лађи. Са свакаквим капама - ко је шта имао. Али ову слику нисам ставио због капе већ због мајице!
И "Моја лађа" била је на плавој лађи...
-
И велика спомен гробница, маузолеј, подигнут у знак сећања на оне који нису имали среће и снаге да преживе муке голготе из још једног од ратова у којима су наши људи изгинули за туђе потребе, обновљена је у претходних неколико година. Нема више пукотина и трагова цурења воде по зидовима.
Након што је већина нас пронашла по неког свог претка, вратили смо се на лађу и запутили се назад ка Крфу.
Успут, застали смо за тренутак, да се сетимо стихова "Плаве гробнице" и да у воду спустимо венац понет из Београда и цвеће испраћено песмом "Тамо далеко"...
Пети пут сам био, а опет сам осетио како ме нешто стиска у грудима. И опет сам се питао - докле Срби, зар нам није било доста?
-
А онда смо наредног дана изнајмили ауто и кренули да прокрстаримо острвом. Јер нису само Српска кућа и костурница на Виду места страдања и умирања.
По доласку на оствро, српске јединице подељене су и размештене на неколико локација. И на свима су данима умирали људи исцрпени и истрошени од зиме и глади.
Свратили смо до Гувије - то је лучица у коју су пристали први бродови и где је нога српског војника први пут крочила на острво Крф.
-
Наше ходочашће наставили смо вожњом до месташца које се зове Агиос Матеос (Свети Матеј).
Уз пут, нешто пре Агисо Матеоса, с десне стране, налази се, сада лепо означено спомен гробље борцима Дринске дивизије.
Чули сте причу о једном Грку који никада више није хтео ништа да сади на имању где су сахрањени српски борци? Њему у част и из захвалности, много година касније, преживели борци направили су чесму. Ја је нисам нашао али можда неком следећом приликом.
Место је удаљено од града Крфа... у ствари, удаљено је од свега и далеко од главног пута, па ипак, видели смо да је још неко пре нас долазио да ода пошту.
-
Били смо на још неколико лепих места (музеј Ахелеон, дворац грофице Сиси, цркву и видиковац у Палеокастрици и тд.) али не бих сада више о томе.
Можда да за закључак дам још пар фотографија које показују шта смо још радили током боравка на Крфу...
На пример, моја унука Теодора нам је показала да има озбиљне намере да се бави слободним пењањем...
-
Ова слика могла би да објасни да у теорији еволуције има много рупа.
Ево, погледајте - толике године, а ништа се није променило.
Женске се играју, а јадно мушко, ма како мало било, мора да брине о исхрани...
-
Или ово, где се види како се поштујем кум...
Купио ми кум мајицу и шта сам могао? Морао сам да је носим.
Црни ја, у овим годинама да ме људи провале... Куку!
Поздрављам вас до неке следеће приче...