Autor Tema: Atlantidsko blago  (Pročitano 1984 puta)

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Dule

  • Gost
Atlantidsko blago
« poslato: 22, 02, 2009, 03:17:31 pre podne »
Према Р. Гревсу, грчка слова Херкулове азбуке, чија су апстракција Херкулови стубови, односила су се на његово путовање у Сунчевом пехару-барци, којим је отпловио са Герионовог острва, а савладани владар био је чувар старог алфабета. Њиме је потиснута тзв. Азбука дрвета, везана за крваве жртве Кроносу – Време. Герионово стадо које је Херкул догнао на обалу, вероватно симболизује слова алфабета. Стубови са његовим именом у хришћанству су нашли замену у четири стуба на којима свет почива – четири јеванђеља, као четири стране света. Херкулова победа значила је забрану приношења људских жртава, уместо чега је уведен обичај жртвовања лутака са људским ликом (86). До данас је у Тимочкој крајини задржан обичај приношења на жртву лутке. У случају да се у једној породици током године десе две смрти а како би се избегла трећа, укућани као замену за треће лице праве лутку укрштањем два штапа, обмотаних на горњем крају у виду главе, а на доњем у облику панталона или хаљине. Лутки се даје име Стојан или Стојанка, „да би стала смрт“ (87). Нешто слично практиковано је у старом Риму приликом сахрањивања цара. Године 337. у Константинопољу, изнад тела почившег императора постављен је воштани лик, једно време са атрибутима живог владара, да би ритуално био спаљен /замена за судбину владаоца овековечену у знаменитим тартарским таблицама/ а леш је похрањиван у земљу.
Изузев жеље да се спречи брза смрт следећег владара, или симболично пропаст царства, обред спаљивања воштане лутке значио је успеће покојникове душе у залог божанству Сунца, односно ватре, док су силе подземног света биле „намириване“ предајом „праха праху“, инхумацијом тела покојника. На такав начин је извршено уздизање међу бесмртнике императора галског имена – Галерија 311. године у Ромулијани, код Зајечара: Галеријевој лутки била је намењена посебна ломача. Бугари из околине Видина такође приносе на жртву од конца створен људски лик – „мартичке“, но са другачијим значењем. Током првог пролећног месеца у години, готово сваки становник Видинске области носи од конца начињену лутку око ручног зглоба, све до дана када угледа роду. Онда се као залог плодности лутка скине са руке и завеже за грану неког дрвета. На сличан начин у антици су о гране усред винограда качене Дионисове маске, за које је сматрано да, окрећући се на ветру, оплођују винову лозу. У другој верзији, такву улогу имале су лутке са ликом Аријадне, кћери богиње Месеца Пасифаје. Божанство плодности у Дедаловој изведби било је представљено луткама које би висиле о гранама стабала воћа, да би родност била осигурана њихањем њихових удова на ветру. У Рудној Глави, до данас се на Ђурђевдан меси колач у облику људске фигуре, са шубаром и штапом, и намењује анђелима – чуварима среће у пастира. Некада је брашно за ову жртву морало бити просејано кроз сито од избушене јеленске коже, разапето на обручу од липове коре (88). Јелен у келтском предању важи за гласника између света богова и људи.
И легенда о избављењу Херкуловом из ждрела богиње Истар, кроз метафору о азбуци, тумачи се као његов подвиг отимања од воденог божанства права на приношење људских жртава, али и корак даље, овладавање од стране људи тајнама алфабета, дотад искључивом привилегијом богова. Другом приликом, људи су даривани овом моћи тако што је Атина, када је грађен брод за Аргонауте, уметнула у кобилицу храстову греду из Зевсовог светилишта Додоне. То је учинило да је трагачима за златним руном дата могућност споразумевања са неживим стварима приликом великог подухвата – „'Арго' је могао говорити“.
Владар граничних подручја Хермес, чије обожавање је проистекло из култа светог камења у својој римској трансформацији, Меркуру, био је симбол за говор. Крила на његовој обући и шлему значила су да говор лети зраком попут птице, како то на диван начин репрезентује бронзана фигура из првог века нове ере, пронађена у Дијанином светилишту код Караташа. Из истога места потиче налаз каменог жртвеника посвећеног египатском богу писмености Тоту. У Цицероновом делу О нарави богова, спомиње се да је Меркур, убивши чудовиште Арга, побегао у Египат, где је Египћанима засновао законе и писменост, бивајући поистовећен са њиховим богом Тотом (89). Јер, „од кртих речи и слабих реченица треба да буде саграђен мост који ће непогрешно и неприметно пренети читаоца преко понора бесмисла и несвести у земљу живота и стварности“ (90).
У близини Доњег Милановца, локалитет Власац, из Дунава извађен камени жртвеник са урезаним знацима за које се претпоставља да су део неког старог начина комуницирања. Као и на „сунчевом жртвенику“ са свега пар километара удаљеног Лепенског Вира, и на овом записи постоје са обе стране, и то са сличним садржајем, „прочитаним“ као знаци налик праузорима данашњих ћириличних слова П, Ф, М на горњој страни и П, Х на доњој, са пар усправних линија између, урезаних око 6000 г. пре нове ере (91). Ако прихватимо тезу румунских истраживача да је Атлантида обухватала данашњи део Европе омеђен Карпатима, и равницу и залеђе укључујући Дунав, онда се са овом причом доводи у везу налаз са обале реке Муреш – три таблице са места које такође у свом имену садржи свету реч – Тартарија. На глиненој подлози из око 5.000. године пре нове ере, како је то превео руски археолог Б. Перлов, стоји сликовним знацима уписано: „НУН КА.СХА.УГУЛА.ДИ.ИДИМ КАРА 1“ – „за време четрдесетог кнежевања у почаст бога Ша, старешина је ритуално спаљен. Он је десети по реду“.
Ша(м)аш/ Бабар, син божанства Месеца, брат богиње Иштар, у Вавилонији је био бог Сунца, али и господар прорицања, па се још интересантнијим чини детаљ да се у русаљском ритуалу практикованом све до данас у ђердапском залеђу – Хомоље, са коренима у култу Богиње мајке и Диониса, на крају обреда изводи коло за време чијег трајања се три пута изговарају са магијским значењем гласови „ша“ као обавезни део магијског текста (92). Шамаш, „силни јунак, бог Сунца“ једини је био способан пловити преко Светског мора до Вода смрти, „које су пред далеким другим светом“, како је пред свој поход у потрази за бесмртношћу упозораван краљ Урука Гилгамеш. Али, и један од назива Ахура Мазде је Аша, обележје исправног поретка, као божанско савршенство чији су космички и природни поредак само одрази. Такву димензију божанства можемо сагледати из чињенице да у Сузи, парњаку Сузијане са становништвом пореклом из ове области насељеним у време римске владавине на подручје данашњег подунавског насеља Корбово, пронађена црна камена стела, ту похрањена пре тридесет столећа као ратни плен из храма у граду Сип(ару), на врху садржи рељеф са приказом Шамаша у седећем положају приликом предаје Хамурабију знаменитог законика из 1680. г. п.н.е, чија је примена за више од хиљаду година надживела великог вавилонског владара. Из његових одредби сазнајемо да су богови, међу којима и Дагон, наложили Хамурабију „да прибави важност праву у својој земљи, да истреби поквареног и неваљалог, да спречи моћнога да угњетава слабога“. Уколико су пак камен или дрво својим падом узроковали људску смрт, и овим делима божанске промисли досуђивана је „смртна казна“ уништењем, намирења правде ради, исто као у ситуацији ако је једно људско биће одговорно за смрт другог (93).
У грчком Пританеју постојала је посебна судница за дељење правде неживим предметима. Она датира из времена када је у доба Ерехтејевог краљевања у Атини код жртвеника Зевса Полијеја, жртва злочина заклана, а убица ту оставио секиру, отишавши по казни у изгнанство из земље. Ритуално „суђење секири“ – неживом предмету као актеру убиства уз ослобађајућу одлуку понављало се чак и другом веку нове ере, не би ли се умилостивила божанства поретка, подједнако заинтересована за „ред ствари“ у целом материјалном свету, уз разговетно сведочанство о органској спрези апстрактних и природних елемената који нису одељени јасним границама (94). Дакле, с разлогом се то чинило из уверења да се свака ствар, након уништења њених унутрашњих критеријума, изнова преображава у светлост као средство ослобађања времена. Можда се у овоме крије и објашњење порекла већег броја остава са мноштвом секира, попут оне из Уровице, околина Неготина, датиране у старије бронзано доба.
Искључујући претпоставку о тим секирама као замени за новац будући да саме по себи, осредњег квалитета и неочуване, нису имале за то потребну одлику реткости, налазимо оправданим сматрати да су у посебним оставама похрањиване после употребе у сврхе којима је окаљана њихова „безгрешност“, те је „присаједињење земљи“ депоновањем, ради умилостивљења Правде, на за то посебно припремљеном простору, значило дистанцирање одређене заједнице од негативног наслеђа. На сличан начин може се тумачити и околност да је у праисторијској остави металних предмета из села Шетоње, Петровац на Млави, похрањено мноштво секира и српова, намерно изломљених приликом полагања у оставу, а не приликом употребе као обичних алатки (95).
У Римљана знамен правосуђа, секира положена на корен каквог дрвета симбол је Страшног суда. Вергилије Тартар назива „позорницом казни над злобним људима“, описујући га као „Широки двор опасан троструким зидом,/Који окружава Тартарски Флегетон/ Жарким пламеном, бучно ваљајућ стене./ Грдна врата напред, стубови челични,/ Која не разбише ни богови ни људи./ Гвоздена кула горе диже се к небу./ Тисифона седи у крвавом плашту,/ Будна чува предворје и ноћу и дању.“ (96).
Изучавајући прошлост крајева између Дњепра и Дунава, А. Кифром закључио је да се под именом Арат /за које смо слободни приметити да у инверзном облику, на одређен начин поновљеном и у ортографији за слово алеф – А – изврнута бикова глава, садржи свету реч „тар“, можда и као израз за граничну област/, ту налази прва организована држава у људској историји (97). Ако пак у настојању одгонетања смисла речи „тар“ пођемо од индоевропске основе, са коренима у хетском „аштира“, не искључујући могућност да се ради и о супротном појму дефинисаном као одсуство светлости, или пак појму којим се детерминишу стања њеног и одсуства и присуства, неће бити неосновано сматрати да се тајна скрива у појму „светлост“ односно „звезда“, тако блиском и следујућим соларним симболима, где се круг затвара биком, такође симболом плодности, али и лунарним знаменом, чија је снага метафорично садржана у првом слову алфабета – тачки која обухвата сав простор земаљске кугле сагледан из свих углова, све тачке света, сву светлост и изворе светлости, а Кабала га сматра изразом бескрајног и чистог божанства.
Учење дервиша Фазл Хуруфија /+ 1394. г.н.е./, чији су следбеници имали респектабилни статус у Османском царству за време владавине Мехмеда Другог /1443-1435. г. и 1451-1481. г./, освајача ђердапских утврђења Голубац и Вишевац, заснивало се на ставу да је првобитно Божје стање непознати Први Принцип, назван „скривено благо“, чија је прва манифестација имала облик речи. Када је благо пожелело да буде откривено, апстрактна реч се распала узевши спољни облик слова алфабета, уз откровење да је и сам човек једна исписана Божја књига (98). Материјализација овог скривеног блага изналажењем његовог људском уму доступног значења, што подразумева пре свега познавање симбола њиховог изражавања, сматра се великим богатством Атлантиде. Њена света животиња – бик – алеф, био је почетно слово и израз Творца света, обележје планетарне силе Месеца и почетно слово „неизговорљивог“ божијег имена, сачињеног од низа седам самогласника алфабета. Јеврејска мистика под алефом подразумева апстрактно начело свега што јесте и свега што није, симбол безвременог у којем је садржано сво време. Он је немерљив и неразумљив, али све мере и свеколико разумевање имају своје корене у њему (99). Откровење Јованово казује: „Ја сам алфа и омега, почетак и свршетак, први и последњи“ /22:13/.
Изузев духовним наслеђем, Посејдонова Атлантида обиловала је племенитим металима у задивљујућим количинама. Торњеви храма посвећеног врховном божанству блистали су од злата, док су зидови здања споља у целости били опточени сребром. Око златног Посејдоновог кипа кружило је стотину Нереида са златним делфинима, а од драгоцених метала израђене су статуе бројних принчева и принцеза из краљевске лозе. Дужина једног зида храма износила је 180 метара, приближно броју који одређује годишњи циклус сунчеве светлости, односно дана наспрам ноћи. Такво здање било је најближе Соломоновом идеалу „дома што су га подигли неимари, а својим зидовима и зидинама обухватао би божански лик“ (100).
Коментаришући лавиринтску представу града са мозаичког фрагмента из Гамзиграда – Ромулијане /III-IV век/, Б. Богдановић запажа: „То је представа града која веома подсећа на идеалне градове италијанске ренесансе. Хексагонална фортификација са пет кула и пропилејима опасује градско ткиво. Међутим, пошто се мало боље загледа, видеће се да није у питању профана представа града, већ замршен езотеричан симбол који је на себе узео урбаноморфно рухо, а привидно једноставна телесност приказаног носи у себи неко веома сложено саопштење чији смисао само наслућујемо. Унутрашњост града замишљена је као трипартитни лавиринт, кроз који није једноставно проћи. Слично многим античким мистеријама лавиринт отежава приступ 'центру'; можда га чак имагинативно брани као унутрашња фортификација. Да би се стигло до самог језгра мора се проћи кроз три градска региона. Потребно је затим, према једном тачно утврђеном броју /3x(3x3x3)/, окренути се веома много пута трима регионима света. Ово сложено пролажење кроз три коморе може да значи три личне трансформације, три иницијације, или једноставно говори о проласку кроз три животна доба. Крајње наглашена идеја 'центра' истовремено га изједначује са бићем света, са бићем града и са ванвременским бићем човека“ (101).
Светост броја три огледа се у тзв. „златном пресеку“: да је збир квадрата великог „фи“ и малог „фи“ тј. 1,61803 на квадрат плус 0,61803 на квадрат, једнак броју три – законитост по којој је уређен и Сунчев систем, како тврди астрофизичар Александар Томић, и генетски код, како сматра хемичар и биолог Милоје Ракочевић. Ђ. Коруга наглашавајући да су структуре и процеси који у себи садрже закон златног пресека хармонични, док су сви остали потенцијално или активно деструктивни, мисли да овај закон на најбољи могући начин хармонизује однос делова и целине једног или више истородних или разнородних система; „Природа га је скривала од нас, мада су стари Египћани правили пирамиде по овом закону, а стари Грци своје храмове и друга архитектонска и уметничка дела – код храмова висина стубова према укупној висини храма иста је као и висина крова према висини стубова“ (102).
Једну сличну грађевину, „станиште сна и смрти“ – палату Стиге, именом идентичним географском појму области Стиг у ђердапском залеђу, као дом Хада и Персефоне налазимо у Хесиодовом опису –“моћна стеновита грађевина са сребрним стубовима свуда укруг све до неба“ у регији Тартара, пред чијим гротлом – ждрелом где удара бујица „стоји Атлас, носећи главом и рукама небо, тамо где се дан и ноћ поздрављају при свом сусрету“ (103). Есхил га у „Окованом Прометеју“ приказује притиснутог и небом и тлом: „Пређе видех једног бога/ страшне муке склептале га;/ то је Атлант, титан силни,/ кога довек земља својом /тишти снагом неизмерном/ и свод небни, а он стење“ (104).
Импресије везане за ђердапско Ждрело један путописац 1893. године исказује следећим речима: „Чини вам се да се приближујете каквом дивовском храму с огромним стубовима и величанственим сводовима, из којег допиру музички тонови, тиха песма херувимска!...Час вам опет изгледа да сте пред некаквим чаробним дворцем, у коме не живе људска створења, у коме духови светкују свој нечастиви пир! Он вам је непознат, али вам уобразиља већ ствара неку нејасну слику његову, његов необичан изглед. Тамо је за вас неизвесност, не умете у напред, одређено да погодите шта вас чека, добро или зло, уживање или невоља; па ипак вас нешто мами к њему, а рука се и нехотице подиже, хтели бисте да се прекрстите пред неизвесношћу у коју улазите!“ (105).
Хераклит из Ефеса /540-480. п.н.е./ поистовећује Диониса са божанством смрти, Хадом, закључујући да су опозити бог живота и бог смрти једно. Њега божанством доњег света и господарем мртвих сматрају и савремени истраживачи класичних старина, попут Михаила Петрушевског и Мирослава Марковића (106). На тај начин чини нам се смисленијом околност да се у Галеријевом вечном почивалишту, Ромулијана-Гамзиград, на поду налазе и Дионисов импозантни лик и симбол града-лавиринта: Дионис је у том случају и уводитељ у град или свет мртвих.
Острво Ада Кале, посматрано из ваздуха умногоме својим обликом подсећа на огромну змијолику аждаху, са предњим делом изнад површине воде. У орфичким митовима змија је оличење Хада и зиме. Управо је та митска неман израз сила подземног света, што „својом снагом неизмерном тиште Атланта“. Ђердап је место веровања да шаран, када напуни одређени број година, добија крила, излеће из воде и претвара се у змаја (107).У причама што их бројна поколења становништва Подунавља преносе с колена на колено, памти се борба легендарног јунака Новака, по коме би био назван и Караташ, против велике, страшне, змије у пределу Гвоздених врата; одсечена глава але скотрљала се низ брдо остављајући за собом змијски траг – шанац којим река Черна са леве дунавске стране налази свој уток у велику реку крај острва Saan-Ада Кале (108). Корен речи Saan у латинском и румунском језику даје се везати за термин за крв, из чега следи предање да је од окрвављене главе немани или, у другој варијанти, од капљица крви настало дунавско острво на месту ушћа Черне у Дунав. Таквим тумачењем доспева се до чудесне коинциденције са случајем давања имена светој планини Хем-Балкан, низводно од острва Saan.
На десној ђердапској обали постоји приповест да злогласна уморитељка говеда, „голубачка мушица“ – Simultum raptans golubacense, потиче од трупа убијене аждахе, скончале у дунавском камењару, пошто ју је народни јунак успео истерати из данашње пожаревачке области Стиг, у грчкој митологији са значењем места где обитавају стигијске нимфе чувајући Хадове крилате сандале, чаробни тоболац и капу невидимку – ствари потребне Персеју да би савладао Медузу, овековечену између осталог и на стубу постављеном на задњем делу лављег трупа, са римског споменика из Виминацијума. У извештају Окружног начелства крајинског од 29.11.1847. године као главна изворишта најезде голубачких мушица наводе се: место низводно од Добре, поток Подвала „који пада са висине 70-80 хвати, чија вода није бистра, него суруткаста, питка али ипак опорог и оштрог укуса“; још даље ка Милановцу, пет извора један уз други, звани Бабице – иначе име божанских сила подземног света – „од дунавске обале удаљени три хвата, чија вода такође има лако опор укус и изглед танке сурутке“; најзад, у близини Голубиња, према Текији низ Дунав, налазе се два јака извора, „чије се воде спајају и под именом Бела вода са 11 хвати даљине с великим шумом јуре у Дунав“ (109). Из речених топонима могло би се закључити да се изданком божанства са одликама светлости, односно родоначелнице живота са префиксом баба, сматра митски јунак – победник над владарем таме представљеним змајем из чије лешине су се излегле смртоносне голубачке мушице, сејући пошаст међу грлима говеда, којом их је само 1847. године у Крајинском округу покошено више од 10.000.
Мирча Елијаде налази да је Аждаха – првобитна змија – симбол космичких вода, Мрака, Ноћи и Смрти – аморфног и виртуелног света, свега онога што још нема никакав облик; Мардук је од тела морског чудовишта Тијамат уобличио свет, а у јеврејској традицији пагански владари и војсковође, Вавилонац Набукодоносор и Римљанин Помпеј имали су одлике аждахе (110).
Изузев у грчкој, и у српској митологији Гвозденим вратима одређује се прелаз из света светлости у свет сени. У њима, кроз једну приповест збирке „Из тамног вилајета“, Момчило Настасијевић види извориште бесконачности, обраћајући се Богу: „Свевиди, осветли ме да сазнам где ми је извор, и чему течем. Ако ли теби, да је на смирење ономе ко ме воли; а није ли тако и чедо ли сам варке, пусти знак да ти не прилазим више; али не изводи ме, да сам из себе пропаднем у овоме! То ти се молим!“ (111).
О огромним товарима злата и сребра допреманим из провинције Дакије у Рим за време цара Трајана /98.-117. г./ сазнајемо из сачуваних забелешки његовог лекара Критона. По коначном освајању провинције 106. године, из ње је у Рим пренешено пет милиона ливри злата /1.625.000 кг/ и десет милиона ливри сребра /3.200.000 кг/. Тај податак, и уколико га оценимо непоузданим, претераним, ипак указује на велике количине племенитих метала преузетих из Дакије (112). Н. А. Машкин у својој Историји старог Рима наводи како није чудо да су после срећно завршеног Дачког рата, римске позоришне представе у славу победника трајале 123 дана, у аренама се борило 10.000 гладијатора и убијено 11.000 дивљих животиња (113).
Злато је на овим просторима прерађивано много раније но што су Дакију задесила римска освајања. У реону Дамбровица, село Першинари, Румунија, откривена је остава златних предмета старих 3.500 година. На локалитету Хинова, у близини Трајановог моста, на румунској страни Дунава ископани су златни предмети ванредне лепоте, стари 3.000-3.200 година, укупне масе око пет килограма. 19 килограма чистог злата садржи 12 предмета ванредне лепоте, откривени у селу Пјетроса, округ Бузан, Румунија: „Квочка са златним пилићима“. Неки истраживачи сматрају да је драгоцености сличне онима из Пјетросе трачки принц са Карпата поклонио египатској принцези Кхнумет, кћери фараона Аменемхета Другог /1924-1876. г. пре Христа/ (114). На другој страни Дунава, у самом ђердапском залеђу, на више локалитета као што су Мајданпек и Рудна Глава, експлоатисана су још у античким временима богата налазишта метала. Из праисторије потиче и остава златног накита пронађена у Великој Врбици, преко пута румунског насеља Хинова. Фасцинантан је садржај велике гробнице трачког владара Сеутуса Трећег, у близини града Шипка у централној Бугарској из које нам се нарочито значајним чине дивни златни венац са храстовим лишћем пречника око пола метра и златни украси коњске опреме, посвећени боговима светлости (115). На делу територије у старим временима под доминацијом Трачана, данашње Прахово на Дунаву, још живи легенда о, приликом повлачења римских легионара са овог подручја, на брдашцу надомак села закопаној статуи златног коњаника у природној величини (116). Познато је да се и у VI веку велики број становника области Аквиса бавио рударством и испирањем злата (117).
Имајући узор у Платоновој Атлантиди, Нерон /54-68. г./ је, после пожаром опустошеног Рима, дао изградити Златни дом са колосалном фигуралном представом његовог лика, за 20 стопа вишом него она знаменита са Родоса. Средишње здање у источном крилу било је кружно, октагонална просторија са покретном куполом која је подражавала кретање света и годишњих доба, док је двориште у западном делу чинило пентагонални простор. Неронов Domus Aurea садржао је у себи магијску слику света – „саграђен је свет у малом усред града, да би се што боље владало стварним светом, који је увек морао остати напољу; идеја 'пројекције', тако честа у езотеричним урбанолошким спекулацијама замењена је на крају сасвим грубим, потпуно насилним физичким једначењем појава“ (118). Питагорејци су пак свој савршени град поистовећивали са „олимпским огњеним кругом као зидом окруженим свемиром, као пријатан дом, као светињу и уметничко дело“ (119).
Једини који су у најстаријим сегментима античког цивилизацијског хоризонта успоставили озбиљне трговачке везе између области гравитирајућих с једне стране Египту, а с друге Медитерану и европском залеђу, били су непревазиђени наутичари Феничани. Зато је половином првог миленијума пре нове ере краљ Хирам важио за владара који је „гомилао сребро као прашину, а фино злато као блато на улицама“ (120). Ако су били кадри доносити сребро из Шпаније, рецимо из Тартеса, и калај из Британије, можемо ли оспорити првенство у трговинској размени са много ближим и приступачнијим средњим Подунављем ? Знајући их и као врсне рударе, ливце и обрађиваче метала, научници старије генерације, попут Дисоа и Шефера, Вулпеа, налазили су да Феничани имају заслуге за развој рударства и у Подунављу, доводећи то у везу са њиховом колонизацијом Илирије у време легендарног владара Кадма. Као доказ, између осталог, нуде распростирање налаза металних оковратника или појасева –торквеса – и других бронзаних предмета попут секира „сиријског типа“ са Истока, чак до подручја Мађарске и Чешке (121).
Један лепи примерак торквеса потиче са локалитета Васина Главица, село Шетоње – Петровац на Млави. Ради се о намерно изломљеном, приликом депоновања у оставу у сакралне сврхе, бронзаном предмету кружног пресека, истањеног и спирално савијеног краја, украшеном урезаном геометријском орнаментиком сачињеном од снопова густо урезаних попречних линија. Централни део два таква снопа чини двоструки мотив угравираног пшеничног класа, а између снопова нанети су орнаменти у облику латиничног слова В (122); пшенично класје и мноштво српова у истој остави неодољиво нас подсећају на култ Озирисове сестре Изиде. И налазиште откривено пет километара од Брзе Паланке садржи бронзани торквес чија је спољна површина украшена јеловим гранчицама и вучјим зубима (123).
Најзад, смемо ли занемарити широко прихваћену тезу да су управо Феничани научили Грке алфабету, давали имена градовима у Африци и Европи, као што су то 814. године пре нове ере учинили уводећи у историју Картагину под својим именом за Новиград – феничански Картадаш, истоветан термину Кар(т)адаш, незнано кад датом насеобини уз ђердапске пловидбене канале, у близини Сипа?
Описујући канале Атлантиде стари Платонов информатор навео је да бејаху довољно широки да кроз њих може проћи трирема – галија са троредним веслачким клупама, а њени су усавршитељи били баш Феничани, што се сматрало њиховим највећим адутом приликом преотимања Египћанима премоћи у пловидбеним вештинама (124). Ако су у набавци сребра око 600. г. п.н.е, за рачун египатског фараона Нека прелазиле Гибралтарски мореуз урезујући у митско памћење појам Херкулових стубова, склони смо веровати да походу феничанских галија није измакла регија Гвоздених врата, њених богатих острва и дунавских обала, умногоме подударна представама о пролазу са Херкуловим стубовима.
Хидроелектрана Ђердап на Дунаву протеже се уз мало острво Ждрело, на коме су пронађени трагови људских станишта стари више од 10.000 година, али и континуирано људско присуство дуги низ векова, тако да су се на њему, пред потапање услед изградње хидроелектране налазили зидови висине 5 метара, дебљине 1,5 метар, и у њиховој близини друге грађевине чија је дебљина зида износила 2,80 метара. Колосалне зидине идентификоване су и на суседном острву Гол. Коста Јовановић у својим истраживањима с почетка двадесетог века забележио је постојање легенди о закопаном благу „које су, према предању, понеки од путника могли да виде на острвцу у Дунаву, према зидинама Караташа, када је вода била опала“ (125).
Међу актерима подизања хидроелектране и њиховим потомцима и данас круже приче о огромним количинама злата извађеним са острва Ждрело непосредно пре његовог потапања. Временом ће и то вероватно постати део легенде, као што је случај са легендом о духовима са острва Ада Кале, 1780 метара дугог и 500 метара широког копненог простора, суседног Ждрелу (126). Но, изузев на профани начин, злато се да посматрати као инструмент духовне објаве, сродан религији, на шта асоцирају бројни други детаљи попут оног да су верске процесије Атлантиђани обављали у „златном храму“ или користећи „златне посуде“, а његова наглашена физичка присутност као племенитог метала давала је припадницима старе цивилизације више могућности посвећења сагледавању сопствене духовне димензије и везе са творцем света, и кроз такве релације као што је специфична азбука, односно посебан вид комуницирања.
Облик симбиозе између Сунца оличеног у злату и Месеца у сребрном знаку, односно градивних материја највећег храма изграђеног на Атлантиди, и други вид понављања узајамног дејства Сунца чији је симбол, читљив упоређењем хебрејске речи за овај појам и готово идентичног језичког израза код Египћана за „црно“ (127), његова друга, тамна страна, као манифестација животне енергије подземних сила, и Месеца као црвеном бојом изражене стваралачке снаге проистичуће из интеракције са својим небеским парњаком у водама око острва смрти, изрази су веровања Атлантиђана да имају моћ приступа божанској енергији „путем који ништа не рађа“ оличеним у божанству чије атрибуте носи нама позната Дијана, али и њена далека претходница Истар.
У граду Вавилону – синоним за Божија врата – такав „свети пут“ водио је до Капије богиње Истар, а на Ђердапу до њених Гвоздених врата. Значај пута и пролаза огледао се у томе што су њима ходали богови. Феничани, „мудри и учени у божанским стварима“ говорили су да је Сунчева светлост „свуда простирућа енергија самог чистог ума што обасјава своје сопствено пребивалиште, којој је запала у део средина читавог неба, одакле испуњава небеске сфере сваком врстом снаге и све обасјава божанском светлошћу“ (128). Врата су код њих обележје слова шин, израз „духа“ или „даха“ Бога, органског процеса космичког живота.
Један специфични фрагмент сећања на Атлантиду односи се на тврдњу да су грађевине биле од црног и црвеног камена. Занимљиво је да, као ретко где, ове две врсте грађевинског материјала имамо управо у окружењу ђердапских острва. Црни камен био је одличје кречног гребена од којег је сачињен 700 метара дуги спруд Вран, у време пре изградње хидроелектране простирући се 1,2 метра испод површине воде, као део дунавског корита. Исти путописац који је овај податак забележио 1893. године (129), оставља нам и сведочанство о огромном каменитом рту Гребену, сазданом од црвеног мермера, високом 68 метара. Гребен је као препрека за пловидбу разбијен минирањем крајем Деветнаестог века, а његови комади били су једно време драгоцени српски извозни артикал. Иначе, црна боја симболизује космичку ноћ, „таму над безданом“, обитавалиште светог Духа, како говори Постање за први дан стварања света. Црвена боја пак, коришћена је за изражавање снаге Месечеве моћи у коју се на свом заласку утапало Сунце, баш у близини Црвеног острва – Еритије-Saan-Ада Кала. У Геснеровој истоименој идили, од В. С. Караџића објављеној на српском у „Даници“ за 1827. годину, Еритија се приказује као најлепша Дијанина пратилица; бежећи пред Пановим прогањањем молила је Дијану за избављење, да је „нечиста не би обухватила рука; и богиња, љубави противна, услиши њену страовиту молитву, вода капље са његових руку, које су је загрлиле биле, и с прсију на њу прислоњених; она се растопи у загрљају његовом, и постаде извор“ (130).
Суживот Месечеве и Сунчеве моћи садржан је у електрону, код Грка смеши три дела злата и једног дела сребра. Дивљење истраживача далеке прошлости још увек изазива налаз електрон-секире из Мале Груде код Тивта, старе више од четири хиљада година, сачињене од легуре сребра, злата и бакра у сразмери 4:1:1 и ножа израђеног од истих састојака у сразмери 3:2:1 (131). Електроном је међутим називан и ћилибар, присутан у микенским краљевским гробницама, те у Лацију и Етрурији још у прастарим временима. А. Цермановић-Кузмановић, сматра га коинцидирајућим са налазима предмета феничанске занатске обраде, што наводи на закључак да су у то време трговину ћилибаром, допреманим са Балтика и Северног мора, држали Феничани (132).
Сузе од ћилибара лиле су Фаетонове сестре, претворивши се у тополе када је Зевс погодио Фаетона громом док се возио у кочији свог оца Хелија. Приликом вожње Фаетон је узлетео толико високо да је начинио процеп у небу, назван Млечни пут. Роберт Гревс у свом делу „Златно руно“ Аутолику, Хермесовом сину, Одисејевом деду по мајци, додељује тврдњу: „Тројанци, трагајући за ћилибаром, једном су пловили уз Дунав докле год је плован; али после само двадесет дана стигли су до Гвоздених врата, стеновите клисуре са брзацима којима не може да одоли ниједан брод“ (133).
Сребро је у ђердапској регији метал од кога је сачињен штап светог Петра „којим се пресуђује и живима и мртвима“, који су подземне силе у лику „жидова“ једном приликом украле делиоцу правде како не би могао судити ни на „овоме“, нити на „ономе свету“. Сребрни штап има моћ отимања људи од света мртвих и убрзање вегетативног циклуса, а казне њиме изречене изазивале су крваве сузе (134).
Као о правом богатству Ђердапа говори се о царској рибљој врсти из рода Моруна, чији су капитални примерци досезали тежину већу од 1.000 килограма. Праве водене немани, преваљивале су дуг пут од Црног мора до Гвоздених врата на Дунаву, мрестећи се управо у реону ждрела Истар – владарке вода и људи, што је и довело до посебног респекта култа плодности, враћајући се, попут Херкула избављеног из њеног ждрела, у црноморску постојбину. Њихов непогрешиви „миграторски импулс“ сликовито опонаша законитости цикличног кретања божанства светлости ка месту урањања у свет таме, да би била наново рођена. Није тешко замислити како су моруне деловале својом величином и изгледом на становнике приобаља, те су ту крије можда пресудни разлог за становнике Лепенског Вира да своју службу боговима врше славећи их кроз њихове фигуралне представе исклесане у облику риболиких бића, налик на вавилонског Оанеса, претечу великог потопа у коме су људи испунили море као рибља икра. И светилишта лепенског човека својим обликом неодољиво подсећају на вертикални пресек трупа велике моруне, чиме се њена утроба изједначава са храмом, пуним енергије колико и ова краљица међу рибама.
У каснијим временима, за владавине Римљана у области Кладова постојала је насеобину названу по богињи Сегетији – Егета, како се и данас код Русина именује богиња житних поља. Управо одатле потиче скривено значење имена Кладово, изведено из корена старословенске речи „кладати“ или „класти“, упућујућих на вишевековно поштовање култа плодности у регији Гвоздених врата. За поимање суштине изражене кроз симболику плодности важно је знати да у старим обредима жито представља човека. Тако нам П. Д. Успенски указује да је у Елеусинским мистеријама сваки кандидат за иницијацију носио у посебној процесији зрна пшенице у сићушном земљаном ћупу. Тајна расветљавана при иницијацији садржала је идеју да човек може да напросто умре као зрно, али може да опет израсте у неки нови живот. Ако се на човека гледа као на жито, закључује Успенски, окрутни закон који се стално наглашава у јеванђељима постаје разумљив: да је велики део човечанства само „плева“ која ће бити спаљена, ватром – непостојаним, живим елементом (135).
Бела Хамваш мисли да се људски род данас налази на самом крају мрачног раздобља, када је злато, иначе „еквивалент времена, материјализована вечност и концентрисано време“ потонуло у материју: „после овог раздобља више ништа не следи, пут стиже до краја и треба се вратити на изворе – добро зрно се одваја од лошег“ (136). Утолико се атлантидским богатством квалификују и божанске енергије похрањене у старим верским обредима, до нас доспелим углавном путем предања и археолошких налаза, а чије реликте препознајемо у многим обичајима специфичним за регију Гвоздених врата, попут „краљица“, разговора са мртвима, Дијаниних ритуалних купања, или „рибарског кола“.
Обичај обожавања богиња река и потока у Хомољу, нарочито онај упражњаван крај Дубочке пећине, састоји се у подражавању борбе митских „краљица“ против демона зла у време данашњих хришћанских празника свете Тројице. За разлику од словенских „русаља“, дубочке „одају оргијастичко шаманско стародревно порекло“, у вези с култом Зевсове мајке Рее, или Кибеле; то су реликти поштовања које су прастановници ових крајева, Гети, затим Дачани и трачанска племена указивали божанским силама, падајући у транс, бивајући „запоседнути“ од демона, да би кроз катарзу, уз помоћ магичних речи, игре, биља и воде, доспели до просветљења (137).
Истраживачима прошлости међутим нису промакле ни околности да посебан обредни значај има учешће девица, да се почетни ритуал одвија крај пећине – извора Дубочке реке, да би се наставио на раскршћу главног друма. То су детаљи који неодољиво подсећају на дух богиње Дијане. Ако се пак сагледа као тежиште магијских радњи „обезбеђења плодне године, богате жетве и напредак свега што живи на земљи“, онда се култ дубочких падалица може приписати и античким Дионисовим обредима, „доспелим овде путем грчких јелинизованих трачких рудара, Аргонаута – испирача злата у Пеку“ (138).
У „рибарском колу“, обредном обичају практикованом у реону Оршаве, у античким временима називане Црна, на левој, и Текије на десној дунавској обали, уз тиху музику, без подизања ларме, буке, својствених неким другим култовима, људи су призивали благодат божанских сила опонашајући коло што га звезде чине око свога небеског краља, складно се крећући у круг, заустављајући се повремено и прелазећи пут напред-назад, пре свега клањајући се Месечевој светлости, под чијим окриљем рибе из Дунава постају њиховим пленом. Код питагорејаца је уврежено становиште да се у средишту васељене налази „васељенско огњиште“ које се зове и „Дивов дом“ и „жртвеник“, око којег, као извора свега стваралаштва и живота, коло воде небеска тела: Небо /сфера некретница/, Крон, Див, Ареј, Хермес, Афродита, Сунце, Месец, Земља и Супротна земља – „као молитељи што обилазе око жртвеника, тако и звезде круже око светог извора живота и кретања“ (139). Код Лукреција и Цицерона лустрација, са карактером очишћења, означава кружење небеских тела, односно кружно ходање око предмета који врши обредно очишћење (140).
« Poslednja izmena: 30, 04, 2009, 13:32:03 posle podne Dule »