Nautika opšta... > Ono što niste znali...

Gvozdena vrata Atlantide

(1/1)

Dule:
Чудесна и узбудљива прича о Атлантиди, фасцинантна мистерија древног света (1), једно од својих упоришта има у регији омеђеној планинским масивима Карпата и Подунављем, а детаљима који чине сродним фрагменте митског памћења обилује управо подручје Гвоздених врата – Ђердапа. Покушај препознавања сличности двеју приповести – једне о Атлантиди, знане нам захваљујући филозофу Платону /428-347. п.н.е./ и друге, о митској прошлости Гвоздених врата и прастарим атрибутима правде, резултира приликом за одговарајуће вредновање издашног културног наслеђа које чувају дунавске обале: оно што је протекло као физичко време, чува се у ономе што траје.
Према Платоновим записима Посејдон – владар Атлантиде, разделио је свој посед на десет области, тако да је Атлантов брат близанац по имену Гадир добио источни део острва у близини Херкулових стубова. Две копнене зоне биле су просечене каналима испуњеним водом, довољно пространим да је кроз њих могла проћи тропалубна галија. У различитим деловима града налазили су се топли извори и фонтане хладне воде. Камен од којег су изграђене импозантне грађевине био је црвене и црне боје. Становништво је сваке шесте године свету животињу – бика приносило на жртву Посејдону, богу сличном Дагону, у пелашким митовима приказиваног са рибљим репом, како је много раније код Вавилонаца изгледао Оанес, који је научио људе занату и писму. Необично богати златом и другим драгоценостима, кроз мноштво векова Атлантиђани нису изгубили из вида своје узвишено порекло, поштовали су законе и клањали се боговима својих предака. Умереност и разборитост владала је њиховим поступцима и у односима са другим народима. Докле год су се понашали на такав начин, благостање је било опште. Али током времена несталност људске природе помало је искривила њихове узвишене институције и они су почели да се понашају као и остала деца човекова. Повели су се за амбицијама и кренули да владају силом. Зато је, по Зевсовом тражењу, од стране олимпијских богова призван велики потоп који је Атлантиду збрисао са лица земље. Деструктивно делање богова свођењем права на моћ разарања друштвених институција, услед покушаја људи да опонашају античка божанства игноришући етичких начела, учинили су разорену земљу аргументом у прилог тези да дистрибуција правде није загарантована моралним нормама. Тако је на делу потврђен тоталитаризам као плод намере твораца да људско друштво не може располагати реалним дилемама одлучивања. Право јачег у случају Атлантиде своди се на манифестацију принуде, односно божанског ауторитета, који није део легалних правних норми и не подлеже санкцијама. Недостатак одговарајуће хијерархије вредности међу онима који одлучују о судбини једне цивилизације утемељен је на њиховом дистанцирању од добра и зла – „ексклузивне привилегије“ богова старог света.
Време као историја рођено је са Зевсом, чијом је мишљу и вољом, измичућим времену, устројен космос. Најстаријем Кроновом сину Посејдону додељена је улога управитеља свеукупности стварања и космоса, док Атлант и његова браћа укључујући и Гадира, богови другог реда, владају стихијом. Платоново учење о природи која увек дела са умом, почива на тези да се узрок њеног кретања налази ван ње, те да само сазнање идеје добра не може бити искључиво људско дело. Идеја добра, поистовећена са лучоношом снаге, извором бивствовања и суштине, идентификује се са сунцем – сином добра, зачетником земаљског живота. Божија делатност одвија се посредством енергије оваплоћене у речи чије је поимање основна мисија људске заједнице, у нашем случају становника Атлантиде или Ђердапске регије. Однос Бога – апсолутне енергије и његове творевине илуструје се јединством својственим сунцу и његовим зрацима, но слобода одлуке једног свесног бића какво је човек – делић умне стварности, детерминише категорију времена мером погрешивости, према чему се и успоставља гранична линија између Творца и његовог дела. Овоме следе кажњавање и даривање, изрази надвременог унутрашњег ума. У Платоновој алегорији место сазнања да је слободна воља знак бесмртности названо је Атлантида, по титану који је, чинећи прихватљиви спој вере и ума, терет патњи целог света понео на својим плећима. Пелашки мит о постању казује да је Атлант владар над планетарном силом Месеца, коју пак Орфеј сматра етеричном, „небеском“ земљом.
Код савремених тумача прошлости присутна су схватања да се потонуло острво са југа граничило са Океаном Потамос, а са запада са Панонским морем. Легенда говори да се у самој близини Херкулових стубова, преко пута теснаца, налазила дуга, широка грађевина, подигнута на острвским стенама, што изнад, што испод воде, простирући се уз обод Океана Потамос – северне границе грчког античког хоризонта – од једног рта до другог. Херодот /484-425. п.н.е./ познаје, по сећању Грка из Сејтије, велико острво Гадира, даље од стубова, у близини „црвеног“ острва Еритије, именованог по кћери Ноћи и Атланта. Оно је својим црвенилом подсећало на сусрет Сунца са смрћу у водама запада. Такав назив једно острво у подунавском Ђердапу задржало је до позног Средњег века, обзиром да је његово тадашње име Saan изведено из латинског односно румунског термина за крв.
Гонећи Герионово стадо, Херкул је приспео у земљу Скита, са запада омеђену реком Истар/Дунав. Пошто га ухватише зима и мраз, обуче лављу кожу и паде у сан, а коњи његових кола за то време нестадоше на тајанствени начин. Изгубљену запрегу велики јунак успео је пронаћи тек уз помоћ „двоструког женског створења – пола девојке а пола змије“, која с њим изроди Скита, претка свих скитских краљева (2).
Румунски историчар старије генерације, Николае Денсусиану забележио је веровање распрострањено у Банату да је Херкул раздвојио стење код места Баба Кај у данашњем дунавском теснацу на Ђердапу. Тако су воде великог мора отицале кроз Гвоздена врата (3). Изузев за Ђердапску клисуру и њен најлепши део, термином Гвоздена врата, код турских пописивача фетисламског кадилука из 1743. године – „Timur Kapu“, означавано је и мало острво у близини села Сип и Ада Кала, које се готово додиривало са острвцем Зан /Cezire-i Zan/.
Ферекид, за разлику од Херодота, острво Гад, што на феничанском значи „ограђени град“, као уосталом и на турском „ада кале“, идентификује са Еритијом, знаном као свети гај трију Горгона, међу њима и Посејдонове милоснице Медузе. Њу је љубоморна Атина од лепотице претворила у крилато чудовиште, са увојцима од змија и окамењујућим погледом. Змијорепи ветрови похрањени у Медузиној коси једна су од три ствари које је Реа, са особинама Дијане, Тројне Богиње храстовог култа, погодбом успела задобити да пред њима Зевс буде немоћан: господарење смрћу, судбином и ветром. Царство северног ветра допирало је до Гвоздених дунавских врата.
У грчким трагедијама, попут Софокловог „Ајанта“, раскршће два судбинска исходишта – смрти или спасења јунака, изражава се сликом врата – симбола оне међе која гледа у супротне стране светла и таме и чини њихову граничну тачку, апсорбујући својом симболиком и временску слику судбоносног дана. Еурипидова „Хелена“ садржи сцену Менелајевог покушаја да уђе у станиште мртвих, у чему га спречава старица-вратарка, оличење смрти.
Зевс пак, једном другом приликом – у Тројанском рату – изриче овакву претњу боговима: „Кога ја приметим да се од богова крије и хоће ићи/ у данајску војску ил тројску да помоћ им пружа,/ тога ћу млатнути ружно, на Олимп га вратити натраг,/ или ћу зграбити њега и у мрачни бацити Тартар,/ врло далеко, где је под земљом најдубљи понор,/ где су Гвоздена врата и бакарни праг, и толико/ испод Аида колико је небо од земље далеко.“ (4). Сам Зевс могао је претходника код аријевских племена имати у највишем творцу, оличењу светости неба, дана и светлости – Дијаусу, вероватно изведеном из личности Ануа, краља богова помињаног у Хамурабијевом законику. Даље није тешко паралелу са Дијаусом пронаћи у Јанусу, између осталог и божанству двери, у чију част су изграђени тетрапилони уз римско насеље Ромулијана, код данашњег Зајечара, али и са Анијем, етрурским божанством са четири лица, којем припада четврто поље знаменитог бронзаног модела јетре за гатање из Пјаћенце. Јанус је био власник кључа, као онај који има моћ да закључа стару годину и откључа нову. Зато је очигледна његова заступљеност у подунавској области Гвоздених врата званој Кључ, чије се име идентификује са приказом предмета – симбола тачке „везивања и ослобађања“ који ту миленијумима ствара Дунав. Становништво овог поднебља и данас намењује покојницима обредни хлеб „кључ“, како би имали чиме отворити врата спасења својих душа.
Платонов претеча, Парменид из Елеје у форми поеме „О природи“, помињући вожњу у Сунчевим колима по Сунчевом своду, детаљно описује „од стазе људи далеко“ смештена врата на путу богова: „Тамо су двери путева Ноћи и Дана,/ раздвојене гредом и каменим прагом;/ оне саме небеске големим вратима испуњене,/ од којих многомучна Правда изменичне кључеве држи./ Њу пак девице меким заводе речима /убеђујући је вешто, да за њих засовнути клин/ намах отисне с двери; а када се крила/ отворише силно гротло указаше а медена се /наизменце окренуше врата на стожерима/ клиновима и копчама удешеним.“ (5). И код Хетита место подземног царства богова – Црна земља – било је одељено од друге космичке сфере вратима, што су се само вољом божанстава подземног света могла отворити. Након много година, управитељ Платонове Академије Прокле (410-485.) у „Химни Хекати“ ословљаваће најмоћнију богињу на небу, земљи или Тартару, са главама троделне године – лава, пса и коња, као „Чуварицу врата“. Украшена коштана алатка пронађена на Лепенском виру, регија Гвоздених врата, при врху има представу псеће главе. Такав је случај и са знаменима под којима су се храбри дачки војници почетком Нове ере борили против Рима. На овом предмету издубљена је спирала са ротацијама у једном смеру нагоре, што још мноштво столећа касније на аси – светом штапу дервиша, симболизује владавину стваралачких сила.
Географски појмови Гвоздених врата на Дунаву и његових предела са кључалом водом, знаних као Казани, зидине античке насеобине на излазу из ђердапског гротла званог Ждрело, што чувају од заборава успомену на заштитницу светих путева и девица – Дијану, затим назив несталог града Дионис – дете двоструких капија – утонулог у речне дубине на потесу Ђеврин у близини Ада Кала приликом изградње хидроелектране Ђердап и на његовом месту пронађен Митрин мермерни рељеф (6) – белег сведочанства о граничном подручју огромног каменог прага у речном дну, именованог као Преграда, са значењем препреке повреди космичког реда, којом „многомучна Правда“ на стубовима „клиновима и копчама удешеним“ отвара пролаз енергији, опредељују нас да трагове једног богатог митског памћења, између осталог и као стадијума на путу сазнања – за шта их је Платон користио – покушамо пронаћи управо у регији Гвоздених врата Ђердапа.

Navigacija

[0] Indeks poruka