Nautika opšta... > Iskustva sa vode

Brod od papira (priče iz knjige)

<< < (10/25) > >>

calypso2:
PIJACA (neobjavljena priča za novu knjigu)

         Za buđenje joj nikada nije bio potreban budilnik sa navijenim zvonom. Spasa kad god da je legla i ma koliko bila umorna od prethodnog dana, kao po pravilu ustajala je u pet ujutru leti i najkasnije do  šest zimi. Navikla je tako još dok je radila u davno propalom gigantu Prva iskra Barič, koji se nalazio nedaleko od njene kuće u Obrenovcu.

Po ranoj smrti muža, ostala je sama. Ćerka, prava lepotica i tada najlepša devojka u toj maloj opštini, je prvim izmoljenim odlaskom na more u Sutomore i jedva sakupljenim parama, otišla za Italiju sa nekim producentom, daleko starijim od nje. Spasa ga nikada nije upoznala, a sve ređa pisma i telefonske pozive ćerke, zamenila su komšijska ogovaranja i priče o bogatstvu, propasti, uspehu i potucanju njenog jedinog deteta.

Nikada se nije predala !Mala jednospratna kuća sa dvorištem ispred i baštom iza, bila je pravljena i sklepana da zadovolji najelementarnije potrebe skromnih ljudi, a njen pokojni suprug čim bi to postigao, tu bi se njegov rad i trud zaustavljali i potom bi uz pivo i vinjak sedeo i uživao u tome što je napravio, kao kada bi dete uživalo u nedozrelom, nakiselom  plodu koje je ubralo. Sve bi izgledalo kao siva, jalova pustoš bez draži i lepote da nije bilo Spase. Takva pustoš se nalazi i u životima, jelu, piću i razgovorima tih ljudi.

Spasa skrušeno i skromno nije pristajala na to. Poput ćutljivog gerilca, ali bez imalo otpora, ubacivala je po koji list lovora u bledi krompir paprikaš, dodavala razne travke i začine koje je sama gajila u najjednostavnija, sirotinjska jela, dajući im poseban i specifičan ukus.

I poput pravog mađioničara koji iz praznog šešira izvadi zeca ili nestvarno lep buket šarenog cveća, Spasa je umela  da bukvalno  od  najskromnijih namirnica,  napravi  gotovo pravu malu gozbu! Zasadila je cveće u dvorištu ispred kuće, a beznačajno parče oker-braon zemlje iza, pretvorila je u pravu malu baštu u bojama! Čega tu sve nije bilo! Zelene salete koja se šarenila ka ljubičastoj boji po ivicama, mladog luka belog i crnog, šargarepe, zeleni, paštrnaka, po koji krompir i cvekla...i  jedno drvo trešnje sitnih belih, preslatkih plodova koji su dušu dali za slatko koje je stavljala svake godine. Svakog dana je  brižljivo okopavala, plevila, i čuvala svoju baštu, a komšija Dane, izbeglica ličanin, iskopao joj je mali bunar (gradska voda joj je bila preskupa) da može da zaliva svoju baštu i donosio joj redovno konjsku balegu za đubrivo, jer je radio kao konjušar pri konjičkoj policiji.

Kako je ostala sama, bez posla i sa penzijom koja nije mogla da pokrije ni troškove režije i nekoliko šarenih tableta (za šećer, pritisak i oticanje nogu), ta bašta joj je postala jedini mogući izvor prihoda.

Prvo je prodavala na maloj improvizovanoj tezgi ispred kuće , ali kako se niko nije zaustavljao magistralom, uz sramljenje i uporno Danetovo nagovaranje jedva pristade da ode na pijacu. Dane je inače  kao dodatni prihod  pravio predmete od drveta, daske za seckanje, varljače, kašike za med i prodavao ih je na veliko nakupcima po gradskim pijacama...

-Ja ću da te vozim Spaso!- nagovarao je Dane- Inače idem da prodajem ono moje, povezem i tebe, pa kad završim i krenem kuć, pokupim tebe i  ideš sa mnom!U moju Ladu može da stane sve! Ma može još dva puta koliko nosimo!

Nije hteo da čuje da mu Spasa da deo novca za gorivo!

-A vala pre bih auto  tim benzinom zapalio, nego sipao u njega!-rekao je jednom i to nije bilo više postavljano  kao pitanje, niti je Spasa više nudila novac. Smislila je da mu napravi i pokloni slatko.

Spasa tu noć nije mogla oka da sklopi. Morilo je kako će se snaći, bilo je sramota da trguje, bilo joj je neprijatno od ljudi...Ali nije se imalo gde! Morala je!

Ustala je u sred noći i pod mesečinom počela da bere iz bašte povrće. Nije znala koliko će se prodavati, pa je prvo ubrala malo, pa potom još malo, pa još malo...Dok nije obrala celu baštu!

Uzela je i četiri preostale tegle slatkog od belih trešanja, dve flaše njene domaće orahovače, sve je uvila pažljivo u staru novinsku hartiju i pre svitanja bila ispered kuće čekajući Daneta i svoj prvi pijačni dan.

Ko je to nama poranio Spaso!?- vikao je Dane prodornim dinarskim glasom kroz otvoren prozor bordo Lade karavan.

Otvorio je gepek i ubacio joj stvari.

Poneo sam ti dupli sto na rasklapanje!- rekao joj je u autu dok su se vozili- Nemaš ti sve ukupno robe ni za tri-četiri hiljade dinara i ne isplati ti se da plaćaš tezgu.Nemaš računa tako! Stavićemo sve na kraj pijace... A i bolje ti je da nisi među onim nakupcima.

Stigli su na obrenovačku pijacu. Gužva je bila ogromna. Dane je jedva pronašao mesto za Spasu, rasklopio astal i postavio joj robu.

Aaaaa joj Spaso, ja zaboravio  stolicu na rasklapanje! Na čemu ćeš sedeti ceo dan?

Neka, stajaću.-odgovori pomireno Spasa.

Gde ćeš stajati sa tim svojim nogama (bile su otečene)? Idem ja da ti nađem nešto da sedneš.

Spasa nije ni izgovorila „nemoj“  a Dane se pojavio sa ogromnom kockom-kamenom od ivičnjaka. Ljudeskara ga je nosio u ruci kao da je od stiropora!

Evo, sedi na ovo, samo nađi neki karton pa stavi preko...Pa ćemo da vratimo kada dodjem po tebe. Odoh ja da razdelim po tezgama ono moje, pa odoh na zemunsku pijacu. Dolazim po tebe oko dva.

Prodaja je krenula polako. Mnogima je bila simpatična bakica (izgledala je kao veoma  stara baka, a Spasi je bilo tek 65 godina) koja prodaje očigledno drugačije povrće nego što je bilo po tezgama nakupaca – savršeno,orano,  istog oblika, boje, veličine i sve jednako bez ukusa.

-Koliko ti je veza zeleni?- upita izazovna devojka  koja je gurala kolica sa bebom, koja su izgledala Spasi kao da je svemirski brod koji je upravo ispred nje sleteo, a devojka kao vanzemaljac koji ga vozi i ima veće grudi od avgustovskih obrenovačkih lubenica...

-Šezdeset dinara- odgovori Spasa.

-Toliko je i na tezgama...Jel ćeš da mi daš za četrdeset?-reče i upita ravnodušno i pruži joj dve novčanice po dvadeset dinara, a da Spasa nije ni pristala na tu cenu.

Spasa uze ćutke novčanice i  ubaci u kesu uz  zelen i jendu  salatu za dete. Da časti.

-Neću, neću, izvadi...Kupili smo već salatu!- odgovori mlada vanzemaljka.

-Ova vam je domaća, za dete.Ne košta ništa...to je za dete...

Vanzemaljka uze kesu bez reči, okrenu se i ode  kao uvređena.

Naišao je stariji par predivnih primeraka muža i žene. Iako su već bili  u poznim godinama (bili su sigurno stariji od Spase) izgledali su sveže, srećno, obučeni lepo i skladno i držali su se za ruke.

Dobar dan gospođo-obrati joj se muškarac- Da li vam je ovo orahovača?-upita podižići flašu ka suncu.

Jeste!-odgovori Spasa dok je sa prijatnošću gledala ovaj nesvakidašnji par.

To ste vi pravili? Da li može da se proba?

Jesam, prošlogodišnja je. Nemam iz čega da vam dam da probate, jedino da otpijete iz flaše...

Vidi ima i slatko od belih trešanja!- ushićeno primeti žena- Isto takvo je moja mama pravila! Kolkio dugo nisam ovo videla! Ajde da kupimo!

Koliko vam je ukupno slatko i orahovača, uzećemo sve četiri tegle i ove dve flaše?

Spasa se zbunila i nije mogla da izračuna...-Orahovača vam je po 300 dinara, slatko po 250...-Lomila je prste i računala.

Čovek se iznenadio tako niskom cenom, ali izračuna  i dade  tačno Spasi koliko je tražila da je ne uvredi neuzimanjem kusura ili čašćenjem.

Spasa je bila presrećna! Odjednom je i bol u otekllim nogama nesta, a srce je počelo da joj jako udara! Posle dugo vremena, večito pomireni izraz lica joj pređe u zadovoljni osmeh. Uplašila se tog osmeha kao da se opekla na peglu!

Dobar dan gospođo?- Prišla su joj dva mlada uniformisana lica. Momak i devojka, gotovo deca!- Da li imate dozvolu da prodajete na ulici?

Nemam-promuca preplašena Spasa.

Mi smo iz komunalne policije! Vi se bavite nelegalnom trgovinom, van označenog mesta pijace i bez plaćene pijačarine...Moramo da vam zaplenimo robu i napišemo kaznu!

Dobro sine, kada se mora...- reče Spasa ne znajući šta da radi.

Krupni momak je uzimao njenu tek ubranu salatu, luk, veze zeleni...Kako je pokupio samo sa jedne strane, mali sto na rasklapanje prevagnu na drugu, prevrnu se u momentu i sve je završilo na asfaltu...Devojka policajka primeti to, ali  je nastavila ravnodušno da piše Spasi kaznu.-Da li ćete da je platite odmah ili uplatnicim? Ako platite u roku od sedam dana imate pedeset odsto popusta- govorila je Spasi predajući joj kaznu.

Koliko je ovo sine, ne vidim bez naočara? –upita Spasa udaljavajući papirić od očiju.

Sa popustom kao platite odmah šest hiljada dinara!

Nije imala toliko para ni kod sebe, ni kod kuće.

Okrenula se i krenula, ne znajuću gde da ide...Pomislila je  na Daneta ali on nije bio tu.

Čekaj, čekaj!- odakle si uzela ovaj kamen?  -upita mladi rmpalija policajac.-Ovo je ivičnjak! Uništavanje javne imovine...za to je predviđena novčanakazna od 3000 dinara, ako se plati odmah... Ako ne to ti je duplo...

Spasa izvadi iz džepića opasane stare kecelje ceo svoj pazar, i rukom punom zgužvanih novčanica ih dade   policajcu.

Evo ti sine sve, kolko ima –ima, nemam više...

Okrenula se i pošla niz ulicu u pravcu gde je mislila da joj je kuća...Ali nije bila tamo.

 

Marko Korica

12.07.2020

LSI:
Ево, трећи пут почињем да пишем коментар, па обришем.
И сваки пут кренем да псујем и државу и државне службенике, па онда себи кажем: - Рекли смо да на форуму нећемо политизирати - па онда опет све обришем.

А ова прича боли.
Боли истином о нашој стварности.
Колико је таквих Спаса у овој држави?
И на њима се кола ломе, на њих се сва "правда" овог света сручи у виду закона који спроводе тамо неки униформисани послушници.

И знам ја, реда мора да буде. И држава се мора поштовати.
Али кад видим како пролазе Спасе, а како нечији родитељи обрћу милионе евра на оружју, како пољопривредници, узгајивачи органске конопље, машу службеним легитимацијама тих истих служби које Спасама одрезују казне на лицу места (а може и уплатницом у року од пет дана), кад видим како гологузе, како их данас зову: блогерке и инфлуенсерке, ботоксираних усана и силиконизираних груди, купују станове у "Београду на води" е, онда ми дође да цео свет отерам у...
Да, рекли смо и: - Без псовки!

Извините.
Морао сам.

calypso2:
Spasu sam napisao upravo zbog toga i svega što ste napisali u komentaru.
Spasa je napisana za spas duše u ljudima...
Hvala vam Lazo

LSI:
Хвала и вама, Марко.

Свака је прича лепа онолико колико осећања побуди у читаоцу. А осећања могу бити најразличитија.
Кад човек у причи не осети ништа, онда или не ваља прича или нешто није у реду с читаоцем.

У свом писању, ја избегавам социјалне теме, патриотизам, родољубива осећања али човек не може да остане нем пред неким догађајима.
Тако се догодило да сам ових дана, "ничим изазван" написао нешто што нема везе са жанром ком припадају моји текстови.

Ево како је тај излет у мени непознато подручје изгледао:

20200709 – БУНА ПРОТИВ ДАХИЈА



Каква се то чује граја?
То се буни српска раја.
Притисле нове дахије
све наше српске нахије.

Дахија је и пре било,
шта се сада догодило?
Дахије су дуго тукле,
чини ми се сад су пукле.

Не боји се више раја,
тражи себи пут до раја.
Дахији је главном пошла,
не би ли му главе дошла.

Још дахија приче прича
али рају није брига,
доста јој је тога кича,
неће више да је бије!

Голорука пошла раја,
дошла прича до свог краја.
Проврела је крвца врела,
узаврела земља цела.

calypso2:
REČNI TOKOVI


Koliko njih je pokušalo, a mnogi su na svoj način i uspeli da objasne opčinjenost rekom, pecanjem, plovidbom i prirodom?
Koliko je poezije i proze nastalo, slika, crteža, fotografija, pa i koliko se maliganskih snovidjenja iznedrilo na reci i pored nje?
Mnogo je toga već rečeno i napisano – ali nije sve!
Svako ima svoju priču koju nosi u sebi!
 Da li ume da je napiše, nacrta, pripoveda…da li ga ta priča proganja i u njemu stvara nemire ili blagostanje, zavisnost od reke ili nešto što se u društvu, uz vino, osobađa stidljivosti, pa počinje da pupi i cveta u bilo kojoj formi…kada se svi začude otkud to u vama…nije ni važno!
Nju je najlakše  prepoznati kada uz zatvorene oči kao u transu, nesvesno, jednom rukom zagrlimo devojku, ili druga do sebe i pustimo glas  “Duunaaaveee, Duunavee kraj tebe mi srce moje ostade…”
Da li ste primetili da tada svako lepo peva? Nije do vina ili drugih maligana! Ne! Tada pesma preskače glasne žice i dolazi direktno iz duše…
Znači, priča je tu uz čoveka i u njemu, uz reku, brod, štapove, a vezuje ga nevidljivim i neraskidivim nitima za njih.
I svako ima i neki svoj pristup.
Neko je ćutljiv, pomalo povučen u sebe, što nikako ne znači da ne zna, ili da je nezanimljiv – čak i obrnuto!
Takve “zatvorene“ ljude kada upoznaš, a oni počnu da se otvaraju, shvatiš da si pronašao zakopano blago mudrosti, riznicu znanja, dobrote, i iskustva. Da si pronašao druga i prijatelja.
E s takvima treba “ljudovati”, kaže moj dobri Stanko Popović! Kakav divan izraz! 
Neko je opet galamdžija, od onih najpametnijih, što je sve njihovo najbolje i najracionalnije, oni tipovi što te ne slušaju dok pričaš, odnosno, čekaju da završiš, kako bi nastavili da iznose svoje izuzetno, neprikosnoveno mišljenje, koje imaju o svemu i svačemu i to ne samo o nautici, pecanju, prirodi! Oni jednostavno znaju sve! Mogu da ti objasne u nekoliko minuta, tvoje višegodišnje zablude, pogrešne odluke i životne greške. Jedinu grešku koju sigurno ne mogu da ti objasne je ta  što ih uopšte slušaš!
Ali najtužnije mi je kada plovim nedeljom predveče, kada se vraćam brodom posle lepo provedenog vikenda, a rekom mi u susret plovi stotine konzervi i flaša, mahom dvolitarki od piva, kisele vode …
O kako su samo naivni! Pa sebi prljaju!
Reka je tu bila mnogo pre nas, a biće još najmanje toliko posle! Ona je gotovo večna!
Blagonaklono dopušta da je prljamo, zagađujemo, pregrađujemo, pošto je naš čitav vek za nju samo jedan tren. A dovoljno bi bilo, da, recimo, moćni Dunav zamahne jednim svojim krakom i da zbriše čitava naselja, nasipe, kolektore, brane!  Da kaže mazna Sava bilo kojoj svojoj pritoci da samo malo nabuja! I onda samo naslutimo koliko smo nemoćni i koliko pogrešan odnos prema rekama i prirodi imamo!
Koliki je poluraspad poliuretana, polivinila i propilena? 200 godina? Za reku to brzo prođe, ali za nas ne!
Gledaće nam te flaše i smeće  čukun-čukun unuci!

Neki su potpuno različiti od nas, a opet dobri i zanimljivi za druženje!

Setim se mog ponašanja “odbeglog iz Guberevca” dok pecam bucova u marini, s visoke obale, na stajaćoj, bistroj vodi koja svodi šanse za ulov ovog namazanka na minimum.
Puzim, šunjam se, krijem se iza drveta…Sve to posmatra moj komšija, vrsni štukaroš, sa svog broda i pita me šta to radim (u prevodu: da li ti je dobro Marko?).
Ja počinjem da mu objašnjavam kako je bucov plašljiv i vidi odlično, kako je voda bistra, a nema vetra, kako sam mu napravio sistem koji mora da počne da se namotava pre nego što padne u vodu…
A on mi na to reče “e da mu još i sendvič ne bih napravio” i okrenuvši se nestade u brodu.
Sjajno! Različiti pristupi provereno dobrih ljudi koji vole prirodu!

Neko voli da daje, neko da uzima, a neko je u simbiozi s prirodom, svako na svoj način!
Lično ne volim da dajem savete, posebno za pecanje.   
Čak i kada pišem za “Ribolovački Magazin “ tekstovi mi nisu tipa, varalicu vodi ovako, najbolje je onako…
Ne kažem, takvi tekstovi su više nego potrebni, obožavam i sam da ih čitam, a treba biti potpuno nesebičan i prenositi neznanom čitaocu svoje znanje koje je sticano godinama, a napisano i pročitano u dvadesetak minuta.Takvi tekstovi su divni , ali ja ih ne pišem.
Kada neko pita, ok, kažem šta znam i ako znam, mada retko ko pita, sve je više onih što sve znaju najbolje…

Za vodu me posebno vezuju dve priče koje zamišljam i vrtim kao film u besanim noćima ili kada nemam knjigu, koja mi služi kao “tableta za spavanje”.

Prva je imaginarna, stvar čiste mašte, dok je druga stvarna i zaista se desila.

Prva  priča vezana je za mog omiljenijeg pisca, kojeg nikada nisam upoznao! Nisam naravno upoznao ni Hesea, Čehova, Egziperija, Kafku, Ljermontova i Puškina, da ne nabrajam svoje omiljene pisce. Sve i da sam  hteo, nisam mogao!
Ali ovog pisca sam imao prilike da upoznam, ali nisam hteo!
Upoznao sam mnoge ljude koje sam izuzetno poštovao!
Neki su me razočarali, neki nisu, ali rizik eventualng razočarenja ili razotkrivanja realne ličnosti omiljenog pisca sebi nisam želeo da priuštim.
Piscu koga volite i koga čitate po pedeseti put, morate da verujete!
On je u vama već formirana ličnost, delom verovatno idealizovana, ili su mu pripisane mane koje opraštate sami sebi, pa mislim da realnost tu nema šta da traži!
A možda nisam bio siguran u sebe…šta bih ja s njim razgovarao? Da li bi se on uopšte i družio sa mnom? I kako bi izgledao njegov veliki rad, uspeh i slava – naspram mog velikog rada, uspeha i promašenosti?
Znam da se družio s poznatim i pametnim ljudima…

Naime, pisac i ja nalazimo se u jutarnjim časovima , oko 10h, u kafani ispred kružnog toka kod Kalenića pijace u Beogradu.
Sedimo u bašti po prelepom letnjem jutru, karirani stolnjaci, stari i ponegde  pocepani ali čisti, limene pepeljare, karanfidl, po koji suncobran s BiP reklamom i poliven beton koji se sprema, pijući vodu, za vreo dan koji ga čeka. Na stolu se nalaze i nestvarno crvene rotkvice, jos mokre od pranja i tvrdo kuvana jaja.
Služi nas konobarica u klasičnoj socrealizam uniformi i belim “borosanama”, punačka je i s brčićima (obavezno posle treće loze pitati: jebeš li šta brko?)
 Ispijamo po jednu lozovaču (dobro, možda dve ili tri) i vodimo lep razgovor.
Potom odlazimo na Adu taksijem, koji je naravno žuti Mercedes, popularni ”ciganjski san” (nadam se da nikoga neću uvrediti, ali tako se zove) kojeg samo još boja drži da se ne raspadne.
Posle zagušljive vožnje zatvorenih prozora, koje nipošto ne smemo da otvorimo pošto taksistu ubija promaja, stižemo na piščev brod.
To je lepa Pasara – dalmatinka s motorom od 9.9ks.
Na njoj nema suvišnih detalja, taman je sređena da se na njoj opušteno uživa bez onoga “pazi ovo-pazi ono”, nemoj mrve, ne spuštaj tu štap, mamce, prosućeš vino, pazi na pepeo…
Jedemo hleba-masti-paprike i soli, mladi luk, rotkvice i pijemo malo mutno, domaće belo vino iz starinskog bokala i zamagljenih,velikih čaša za vodu od debelog stakla!
Plovimo lagano Savom, prolazimo pored Ade Međice, razgledamo splavove i sa simpatijama komentarišemo njihovu raznolikost i pokušavamo da formiramo likove vlasnika po izgledu splavova.
Naime, kučići su to videli od splavova i brodova! Svaki brod ili splav liče na svog vlasnika i obrnuto!
Vezujemo se za vrbu ispod čijih nagnutih grana pronalazimo hlad, zabacujemo štapove čisto iz zezanja, potom se kupamo, pričamo razne priče, ustvari ja slušam, pošto je moj pisac velika pričalica, puna duha i zanimljivih dogodovština.
Nailaze i ređaju se prijatelji u proplovljavanju…i druženje traje u nedogled….
Fenomenalan dan, koji nadam se, čeka još puno godina da bi se zaista odigrao…..” iz ništavila u slavu slava, iz beznjenice u raj, u raj , u raj…. Santa Maria della Salute.”

Doviđenja Momo Kapore /03.03.2010/.


Druga  priča  vezana je za mog oca.
Kao vrstan stručnjak u građevini i priznati inženjer tadašnjeg “Energoprojekta”, moj otac je  stalno bio na putu. Nemirnog duha i velike dečačke energije odlazio je na višegodišnja putovanja, a mene su s vremena na vreme ispisivali iz škole i spremali na preseljenje – na koje nikada nisam otišao.
Ne kažem, išli smo na letovanja, zimovanja, poneki izlet i pecanje, o lepim igračkama da i ne govorimo, ali kao da ga nikada nisam bliže upoznao…Nikada nismo imali bliskost drugara, da porazgovaramo o nečemu ili da se udubimo jedan u drugoga. Ne mogu da lažem, oduvek sam to želeo i mislim da bih bio mnogo srećniji i sigurniji u sebe da sam to imao. Bar bi mi bilo lakše da se nosim s izazovima koje svako ima u životu u mladosti!
Čudno je i to što priče i događaje ljudi pamte iz mladosti, dok su deca, ali ova se odigrava  kada sam ja odrastao čovek!?

Dogovaramo se jadno lenjo, letnje popodne da idemo da plovkarimo belu ribu u Belegišu na Dunavu.
Nalazimo se u kući u Starim Banovcima pa nam je blizu, a ima odličnih terena i može se do njih kolima.
Na iznenadni dogovor pakujemo, više “pabirčimo” pribor, šta imamo, prihrana hleb, mamci, sve što postoji…kopam gliste, a crviće ćemo da kupimo, kuva nam mama žito. Pakujemo i dve stolice na rasklapanje, jedan suncobran (mislim da je bio još dedin) koji kada se otvori, jednom trećinom više obećava kopanje očiju žbicama koje su procepale platno na krajevima, nego zaštitu od sunca!
U Belegišu svraćamo do mesare koju zovemo “kod braće” – pošto je drže dva brata i kupujemo par provereno najboljih sušenih kobasica. Pravimo šale s njima, kako se oseća prvi brat kada drugog pitaju čime se bavi – a on odgovara da “drži mesaru”.
 Odmah prekoputa u prodavnici, kupujemo jedan hleb, paradajz, po dva piva, a po jedno uzimamo da popijemo ispred , na klupi na kojoj seljani sede kao u priručnoj kafani!
 Pričamo s par meštana, raspitujemo se koga znamo, za zdravlje i novosti. Ko’živ, ko’mrtav? Ovde se ljudi još uvek interesuju jedni za druge!
Prolazimo crkvu i stadion, pa silazimo srtmoglavom serpentinom do Dunava, odnosno do velikog prostora koji čini belegiške ade. Kada je visoka voda veći deo je poplavljen, a kada se povuče ostavlja desetine ada, jezeraca, bara u kojima ostaje riba, koju savesni ribolovci kupe velikim mrežama “alovima” i vraćaju u Dunav (priznajem, lično sam jedne godine učestvovao u tome). Ili klinci iz sela “košare” ribu. Za one koji eventualno ne znaju, košari se tako što se probije dno pletenog koša-korpe ili odseče dno bureta, koje se spusti u predhodno zamućenu baru i rukom se vadi zarobljena riba. Bolja dečija zabava ne postoji!

Pošto je pesak “dunavac”, na kome bi mu pozavideo zbog beline i sitnog sedefa i onaj sa Sejšela, nadaleko poznat po kvalitetu, tamo se redovno kopa, što formira nove bare, a samim tim i puteve oko njih, tako da put do Dunava predstavlja pravi mali lavirint i izazov!
Postoji mogućnost da vozite pola sata ubeđeni da idete proverenim putem, kada odjednom nailazite na “slepu ulicu” ili na nov iskop.
Ali to je ono što ovoj vožnji daje neverovatan šarm i avanturistički duh!

Nalazimo mesto, koje ja odabiram i za divno čudo obojica konstatujemo da je dobro….
Raspremamo stvari, prihranjujemo ribu  i spremamo se da i mi jedemo. Taman dok se riba namami na bačenu hranu.
Ali odjednom na nas naleće stampedo krava, koje nam umalo ne sruši auto u vodu!
Smirile su se. Gledaju one nas – gledamo mi njih i konstatujemo kako su lepe.
Kako im samo zavidimo na repovima koji na svom kraju imaju čekinju i služe kao “utepaljka” za nesnosne sive obade. Nisu ti obadi opasni, nemaju žaoku, ali ozbiljno zaboli kada pecnu!
Pecamo!
Riba radi i svaki zabačajem se vadi nešto lepo…Bodorke, kesege, babuške…ma kao u snu.
Otac mi velikodušno prepušta suncobran, a ja ga džentlmenski odbijam i on se nalazi u pesku pored nas – neotvoren. Posle pola sata pogledamo se i obojica praskamo u gromoglasni smeh!
Dva velikodušna džentlmena prže se na suncu!
Bravo Maki, bravo tata…svako vađenje dobija komentar ,a naročito onaj “ooohhooho vidi kapitalac” ili zezanje “vraćaj bre tu siću u vodu”.
Dan prolazi prelepo, osećaj bliskosti i drugarstva kao nikada do tada!
Taj jedan dan! Dan koji je nadoknadio sve propušteno, pre i posle toga.  Dan kada sam osetio i doživeo ono što sam oduvek želeo!
A naročito osećaj blagostanja, onaj koji me uspavljuje čak pri samom sećanju na njega, i sada posle više od četrdeset godina!

Eto, to je voda, to je reka…To je moja priča!

Marko Korica
Calypso

Navigacija

[0] Indeks poruka

[#] Sledeća strana

[*] Prethodna strana