POŠTOVANI PUTNICI
Poštovani putnici, približavamo se beogradskom aerodromu, molimo vas da ispravite naslone na sedištima, zaklopite stočiće ispred vas i ostanete vezani u vašim sedištima, sve do potpunog prestanka rada motora. Temperatura u Beogradu je devet stepeni Celzijusa, oblačno je i bez vetra. Pozdravljam vas u ime posade i hvala što ste leteli sa nama.
Ponovo je gledao Beograd posle toliko godina. Činio mu se kao ogroman svetleći ćilim iz hiljadu i jedne noći, koji je neko prostro po neravnoj zemlji. Mislio je da će nekoliko popijenih flašica vina, koje je vešto pokupio šarmirajući stujardesu i putnike oko sebe koji ne piju, odagnati ovoliko uzbuđenje i drhtavicu, ali nije.
Izgleda da sam predugo potiskivao ovu nostalgiju! - pomisli. I koliko je uopšte godina prošlo? Dvadeset, trideset, četrdeset? Nikada mi nije išlo to računanje vremena! Možda je zbog pića, možda zbog obaveza i selekcije šta mi je važno, a šta ne?!
Koliko mu se puta desilo da mu prijatelji prepričavaju neku zgodu ili doživljaj, opisuju kako su se proveli zajedno, pominju imena i likove iz detinjstva, mladosti, sa prošlogodišnjeg letovanja... On bi ih gledao, odobravao, smejao se, a nije imao pojma o kome se radi i uopšte se nije sećao da je bio tamo!
Možda imam nešto... Nije sebi dozvolio da završi to pitanje crnih misli! Uostalom, sećao se do detalja svakog događaja koji mu je značio! Sećao se operacije slepog creva, bolnice, mirisa joda, bežanja iz škole na Savu, svojih ljubavi, prvog čamca, ljudi koje je voleo... bakine kuće, dvorišta...!
Sad kad su tu, nad Beogradom, mogao je gotovo da dodirne ta svoja sećanja! Učini mu se da može da natoči čašu vode sa dedine česme i da joj oseti ukus!
Da! Ta voda je zaista imala ukus! - pomisli setno.
Sleteli su, a pilot je nagrađen gromoglasnim aplauzom.
Da sam pilot, verovatno bih ih pitao da li su sumnjali u mene, pa se toliko raduju što sam uspeo da sletim? Uostalom, ni jedan avion nikada nije ostao u vazduhu! Čemu onda onoj Eriki strah od letenja, kad bi svi ustvari trebalo da se plaše padanja...
Svi su ustali napravivši kolonu ka izlazu, udarajući jedni druge u glavu ručnim prtljagom iz gornjih spremnika... Iskoristio je to vreme da posedi još malo i zagledao se u neko žuto svetlo u daljini, na pisti.
Uključio je telefon i, pročitavši poruke dobrodošlice raznih operatera, shvatio po prvi put u životu da nije imao nikoga kome bi se javio da je sleteo!
Stan koji mu je ostao od roditelja biće ispražnjen tek naredne nedelje, koliko je trajao rok podstanarima da se isele. Rezervisao je breko Bookinga sobu u hotelu Metropol, nekada nedostižnom i nikada dosanjanom snu za njega! Iako je boravio po najboljim svetskim hotelima - Sheraton, Four Seasons, Hilton... ni jedan nije budio takvo uzbuđenje kao korišćenje sobe u Metropolu u Beogradu. Odlasku u Metropol se baš radovao!
Metropol, pa onda u Tabor na večeru, a onda do Save da prošetam i posedim na nekom od splavova i popijem ono vino od koga se čovek napije! Uvek se napije od čaše! - pomisli. Nikada od litre!
Prvo flaša, pa pola litre, pa ako može u bokal od dva deci... i na kraju samo čašu, ali samo pola da napravim špricer! E, ta čaša napija! Možda bih ovo mogao da patentiram i da upućujem mlade kako da piju!?
Uzeo je prtljag, mada, koliko god da je putovao, uvek je strepeo da li će ugledati svoj kofer na traci...
Setio se i prvog bilborda koji je video u Beogradu, na proputovanju do mora. Nalazio sa pored autoputa, kod Geneksove kule i reklame JAT-a: Doručkujte u Rimu, večerajte u Njujorku! Mangupi su dopisali sprejem: a prtljag vam u Tokiju!
Prošao je policiju i carinu, gde mu je prelepa plavooka devojka sa uzbudljivim opasačem koji joj je stezao uniformu i isticao uzani struk, poželela dobrodošlicu!
Hteo je da se vrati do fri-šopa, da joj kupi parfem, da je pozove na večeru u Tabor, da joj kaže da je lepa, da hoće da se zaljubi u nju, da je vodi na sva mesta na kojima sigurno nije bila, da joj otkrije Beograd koji sigurno, uz svoje vršnjake, i ne zna da postoji, da je drži za ruku, da se okupaju u Savi, da je nauči da pije belo vino, da joj recituje, da joj napiše pesmu, da pate oboje kada se ne vide i ne čuju par dana zbog onog njenog vaterpoliste, da je nauči da vodi ljubav bez fitnes instruktora, da čeka treći izlazak u grad samo da je poljubi... Sve je to hteo, ali nije uradio ništa, osim što joj se osmehnuo i rekao joj da ima lepe oči!
Samo se osmehnula i uzela ubačene pasoše porodice sa musavom decom, neurotičnom majkom i ugojenim ocem, koji su stajali iza njega i kojima se mnogo negde žurilo.
Izašao je u hol aerodroma za međunarodne dolaske. Okretao se oko sebe i gledao ljude kako mašu jedni drugima. Neki su se grlili, neki plakali, neki su se lažno osmehivali i proklinjali dan kada su se vratili i opet videli sve one od kojih su nekada otišli.
Prošao je pored pristiglih putnika i onih koji su ih čekali, kad mu priđe nekoliko snažnih ljudi sumnjivih lica!
Izgledali su kao prevaranti iz najmračnijih ulica podzemlja, secikese sa pretećim licima koja su prozrela život. Takva lica nije video ni u najozloglašenijim kvartovima Pariza, Njujorka, Londona, u kojima je stanovao kada je počinjao svoju svetsku skitnju i karijeru.
Na momenat se uplašio i pomislio da imaju nameru da ga napadnu!
- Taksi! Treba li vam taksi? Taksi! Dokle idete, gospodine? Jedan od njih pokuša da mu uzme kofer iz ruke i da ga otme od ostatka bande, na šta ga on odgurnu!
- Ne treba, hvala! - pokuša da se odbrani od nasrtljivca, ali bezuspešno! Navaljivao je i dalje, prateći ga... Izašao je pred aerodromsku zgradu, na ulicu, i među mnogobrojnim taksi vozilima ugledao momka koji je držao parče kartona na kome je pisalo TAKSI. Nije se gurao ni sa kim, izgledao je skladno, lepo, nekako je odudarao od svojih kolega taksista, od prljave ulice, od ovog grada... Bio je obučen u sivi đubretarac, imao je kratku bradu koja mu je uokvirivala dečačko lice, mali pogrbljen nos, skladne usne i krupne, vlažne oči večitog sanjara! Iz sive kape virili su mu pramenovi crne kose koja je dosezala skoro do ramena.
Imao je neodređeni izgled nekog mladog askete, iskušenika, pesnika, arhitekte, dizajnera, studenta književnosti ili slikarstva...
Prišao mu je i osetio neverovatnu privlačnost!
Bože, da li postajem peder? - pomisli.
Dešavalo se da mu se u erotskim maštanjima nađe i muškarac koji sa njim zadovoljava partnerku, ali nekoliko puta kada je to pokušao da sprovede u delo, sva maštanja su mu padala u vodu. Gadio ih se, njihovih dodira, blizine, dlaka, stenjanja, znoja koji bi kapnuo! Divio se ženama kako mogu i hoće sa njima... Da sam žena, sigurno bih bio lezbijska kurva!
Prelepi mladić mu i sam priđe i kulturno upita:
- Treba li vam taksi?
- Treba!
- Dokle idete? - upita mladić ignorišući negodovanje ostalih taksista, kojima je uzeo potencijalnu žrtvu.
- Do Mertopola!
- Dobro! - odgovori, stavljajući kofer u gepek.
Krenuli su autoputem prema gradu. Seo je na prednje sedište! Nikada, čak i dok je imao profesionalne šofere raznih firmi sa kojima je sarađivao, nije voleo da sedi pozadi, na zadnjem sedištu, i uvek bi mu bilo pomalo neprijatno kada su ga dugo čekali u kolima.
- A vi ne živite ovde? - upita momak.
- Ne! Već dugo ne! Ali odlučio sam da se vratim.
- Dobro! Dobro je ovde, izvinite na slobodi što vam kažem, ali možda i ne znate gde se vraćate...
- Možda, ali gledam na televiziji, čujem od raznih ljudi...
- Da, televizija... Izvinite, ali nije im baš za verovati! Ja taksiram već tri godine! Po završetku studija, mislio sam da ovo radim najviše godinu dana i da odem negde! Ali... - nije dovršio rečenicu.
Gledao je mladića iz profila! Kako je polako padao mrak, delovao mu je kao anđeo kroz koga prolaze večernji zraci proleća!
Čudno! - pomisli. Imam neverovatnu želju da ga zagrlim! Da li bih mogao da ga volim? Ne! Nikako, ne na taj način! Pa šta bih radio sa muškarcem? Nije seksualna privlačnost! Šta je ovo, za boga miloga? Zaljubljujem se u ovog dečaka paperjaste brade, ili ga volim na neobjašnjiv način?
Učini mu se da mu od svega toga nije dobro!
- Da li možete da stanete negde, u neki restoran? Ostavite, naravno, taksimetar da radi.
- Mogu! Hoćete na pumpu da stanemo, imate kod Zmaja i restoran?
- Može! Ajde i ti sa mnom da popiješ kafu!
Ušli su u restoran na pumpi.
- Jednu kafu...
- Kakvu hoćeš?
- Produženi sa mlekom i jedno vino. Koje vino imate? Mhhmmm, odlično, to sam pio i u avionu! Može!
Sedeli su na visokim stolicama, za malim okruglim stolom.
- A šta si po zanimanju, pored taksija?
- Ja sam završio PMF, matematički odsek, ali ne mogu da radim u školi i da se izdržavam od učiteljske plate, pa taksiram... Ali planiram da odem odavde. Nemam realno ništa što me vezuje! Mada i ovo sa taksijem, znate, ako ne kradete, baš je mršavo...
- A one tvoje kolege kradu?
- Ma ne znam... - reče neodređeno. Valjda ne, ali žale se ljudi na ogromne račune...
Očigledno se radi o lepo vaspitanom mladiću, koji čak ni očigledne prevarante neća da ofira i da priča direktno loše o njima! - pomisli.
- A kako te ne vezuje? Imaš li devojku, porodicu, familiju, drugove?
- Imam... mislim, imam devojku.
Popio je dug gutljaj kafe i naginjanjem šoljice pokazao da bi voleo da krenu...
- A porodicu? - upita ga, mahnuvši devojci za šankom da mu da još jedno vino...
- Imam, ustvari ni nemam baš, nego možda bismo mogli da krenemo! - odgovori mladić.
- Nemaš porodicu?
- Imao sam majku, ali umrla je prošle godine...
- Izvini! - rekao je ugledavši veliki bol na momkovom licu. A otac?
- Nema oca! Nego, molim vas da krenemo!
- Nema šta da brineš! Koliko možeš da zaradiš za noć? Onako realno?
- Pa, ako dobro radim, oko trideset evra, kad odbijem gorivo...
- Daću ti sto evra da me voziš večeras, bez obzira gde i bez obzira na vreme! Može?
Momak je spustio glavu, pogledao u pod i naglo podigao pogled uzustivši: sto pedeset! Pocrveneo je u licu od stida i slobode!
- Dvesta! - odgovori on. Ali idemo i malo izvan Beograda.
- Može! - reče momak i pruži ruku u znak dogovora.
Do hotela su se vozili gotovo ćuteći.
- Sačekaj me ispred. Idem da ostavim stvari, pa idemo dalje.
- Hoćete da vam pomogmem oko kofera?
- Ne, nema potrebe, samo ti sedi u kolima i čekaj me.
Ušao je u hotel, koji više nije bio onakav kakvog ga je on pamtio. Bože, da li sam se zaista onoliko plašio ulaska u ovo zdanje? Učinilo mu se sve mnogo manjim nogo što je pamtio. Mnogo manjim nego kada su njega i njegovu simpatiju uz prezriv pogled jedva pustili da popiju čaj sa rumom, i kad se prebrojavao da proveri da li će imati dovoljno novca da plati račun u ovom svetskom svetilištu.
Odneo je stvari u sobu, presvukao se, a onda superiorno, bez straha, naručio flašu Pošip Čara, da mu je donesu u sobu! Rum-servis!
Gledao je Bulevar Revolucije, a danas Kralja Aleksandra, sa distance petog sprata hotelske sobe i čitavog života, sa čašom u ruci.
Osetio sa kao stranac u svom rodnom gradu. Koliko se sve promenilo! Njegov grad je počeo da liči na svaki drugi grad na svetu. Otvorio je prozor i udahnuo beogradski vazduh... Dobro je! - pomisli. Još uvek isto miriše! Popio je punu flašu i izašao napolje. Taksista ga je čekao pored kola.
- Hoćemo? - upita ga učtivo, otvorivši mu zadnja vrata.
- Hoćemo! - reče, sedajući na prednje sedište.
- Gde želite da vozim?
- Vidi, da li možeš da me voziš za Pančevo?
- Mogu, nije problem!
Vozili su se putem sa dve trake... Posle dugog ćutanja, uz muziku sa radija koja nije imala nikakvu vrednost i značenje, progovori:
- Odvezi me, molim te, do luke Pančevo. Hoću ponovo da je vidim.
- Nemate problema, samo ne znam da li ćemo baš moći kolima da uđemo tamo. Znate, to je privatizovano...
- Nema veze, odvezi me da se setim odakle sam krenuo u svet. Vidiš, moj brod je bio u Pančevu. Toliko sam želeo na njega, da sam došao nekoliko dana ranije, ali brod nije stizao jako dugo, zbog vodostaja, tako da sam morao da iznajmim sobu u Pančevu i da ga čekam. Tu sam upoznao najlepšu devojku i moju najveću ljubav u životu! Ona je, iako mlada, bila vlasnica cele kuće! Uzeo sam sobu i zaljubio se u danu u nju! Malo je falilo da i ne otplovim, mada su tada ugovori za brodsku službu bili jako ozbiljni i nije moglo da se nećka ili da se predomisli. Oooo, Bože, koliko je samo bila lepa! Duga crna kosa koja je u loknama padala preko ramena, plave, najplavlje oči koje sam ikada video! Čini mi se da sam ceo život tražio nju u drugima! Da sam lutao ulicama, trgovima, gradovima, državama, svetom, tražeći nju! A ona mi je bila sve vreme ovde! I prokleti novac i prokleti život! Neću u luku, vozi nas da pojedemo i popijemo nešto! Koja je najbolja kafana ovde? Da li znaš?
- Ma znam, gospodine, kako ne bih znao... Hoćete kod Saleta u Citadelu? Čuvena je!
- Vozi tamo! Bravo, sinko, to je pravi restoran!
Večerali su, a on je momku prepričavao razne dogodovštine, pominjao uspehe, padove, putovanja... Osećao je začuđujuću bliskost sa tim izuzetnim momkom, a i on sam je pokazivao veliku prisnost i zainteresovanost za njega!
- Stvarno je bilo sjajno! - rekao je. A sada ćeš me odvesti do moje prve, najveće i jedine ljubavi! Sad shvatam zašto sam se vratio! Ovo je jedini smisao! Ona je jedini smisao svega i trebalo mi je da provedem ceo život u lutanju i sticanju, da bih ponovo došao na tačku odakle sam krenuo! Vraćam joj se kao kraljević i prosjak! Ja sam prosjak ljubavi! - sricao je pijano, dok ih je ljubazni gazda ispraćao iz restorana.
- Gde da vozim, koja ulica? - upita momak.
- Ne znam ti ja ulicu... ajmo ispočetka... vrati se do mosta, pa nam ostaje Hotel Pančevo levo, pa pravo... ajde, govorim ti, a ti vozi... Na semaforu desno... čekaj, vrati se, levo, pa desno...
Momak je prvo negodovao ćutke, a potom je potpuno letargično zaćutao, kao da je bio u nekoj anesteziji.
Lutali su ulicama...
- Sada pravo, e to je ta... vozi... stani! Tu smo! To je ta kuća! Tu je ona! Sinko, - reče već pripit, ajde zazvoni na kapiju i pitaj da li je Mila tu. Možda se udala, nema smisla da ja idem. Ajde, molim te, imaš još pedeset evra od mene!
Momak ga je gledao potpuno bledo! Bez i jedne reči, upali auto i krenu...
- Gde ćeš?
- Nije ona tamo!
- Ko nije tamo?
- Mila, ona koju tražite!
- A kako znaš!?
- Znam, ja sam iz Pančeva! Hoćete da vas odvezem do nje?
- A ti znaš gde je?!
- Znam! - odgovori kratko i hladno momak. Pre koliko ste otišli na taj brod?
- Ne znam, ja sam u svađi sa vremenom... mislim... pa ima... jedno dvadeset sedam godina...
Taksi se zaustavio u mračnoj ulici sa jednim škrtim žmirkavim svetlom na udaljenoj banderi...
- Ona vam je tamo, gospodine! - reče mladić vodnjikavih plavih očiju, pokazavši bradom ka prozoru suvozača, gde je on sedeo.
Pogledao je kroz prozor, zaškiljivši očima da se naviknu na mrak...
Sa njegove desne strane nalazilo se groblje!
- Mila mi je mama, gospodine! Samo je vas imala... I mene! - ispravi se.
Pogledao je svog sina kao što se gleda sin prvi put u životu!
- Vozi! - rekao je, poželevši da mu stavi ruku na rame...
Marko Korica Calypso
