Nautika opšta... > Iskustva sa vode

Brod od papira (priče iz knjige)

<< < (3/25) > >>

LSI:
Ех, Калипсо, шта нам то радите?
Колико нас се препознало у оном дечаку коме је мазгов опалио шамар?
И можда нисмо сви добили шамар али смо гледали како девојчице одлазе с којекаквима, док ми нисмо научили како треба с таквима...

Хвала за лепу причу за недељно јутро.

Sent from my Redmi Note 4 using Tapatalk

MiletaStamat:
Calypso2 priče su ti odlične. Skupljaj to, može tu biti jedna divna knjiga jednog dana. Knjiga koja bi  bila nauk mnogima šta je život i kako ga moramo ceniti. A možda tu postoji i knjiga , kao stoji u naslovu teme. Voleo bih je imati u svojoj skromnoj biblioteci.
Prvu priču nisam mogao odoleti a da je ne postavim na svoj Fb profil. Naravno sa tvojim potpisom kao autora, nadam se da se ne ljutiš.

calypso2:
Hvala drugari  114 na čitanju i komentarima  kgk
Postoji knjiga :) , jedna je objavljena a jos su dve napisane (verovatno na jesen jednu objavljujem), kao i zbirka pesama.
Počastvovan sam objavom na FB

calypso2:
Desa i Zlatko (priča o ljubavi)

Svi volimo da imamo “našeg“ mesara, pekara, ribara...Ubeđeni da će za nas  odvojiti onaj najbolji komad, najlepše parče ili najsvežiju ribu. Onoga što će samo nama znanim, tajnim znacima i mimikom, a da niko drugi ne vidi, dati do znanja da to što smo hteli nije za nas...Ili jeste!
E, ja imam svoju ribarku!
Ona nije toliko poznata ljudima, što i nije toliko čudno jer nikada nije na pijaci .
Kod nje se dolazi kući, pozdravi se, malo posedi, upita za zdravlje, kako je, a onda se pita „ima li nešto“? Ona kao po pravilu kaže „slabo“, ustane, uđe u čamac i podigne čuvarku.
Kada izabere ribu,  ona je ravnodušno vadi iz čuvarke, tek ulovljenu, živu i čisti je na licu mesta –  u čamcu, ispirajući je dunavskom vodom.

Čak i neko ko bi je video prvi put, na kratko, obavezno bi primetio kako joj lice prekriva neki veo tajne i sete, neki deo tuge i priče koji samo život može da ispiše.
Niko joj ne zna pravo ime, ni koliko ima tačno godina.

Zvali smo je Desa.

Mnogi na Dunavu, slučajno ili namerno, prekrstiše je u Persa, što je nju jako ljutilo.
Desa je došla u Stare Banovce i na Dunav iz Subotice, iz nekog samo njoj znanog razloga.
Nikada je nisam pitao za razlog njenog preseljenja, pošto sam to smatrao nevaspitanim, a i osetio sam da o tome ne bi želela da priča.
Ali doći iz lepog ravničarskog grada baroka i secesije, grada bez reke na severu Bačke - u selo, i to, ni manje ni više nego na Dunav, koji je sve samo ne plav i ne oprašta početnicima greške, pa još na tom Dunavu postati ribar (ka)...
E, morate priznati da je to jako čudno!
Možda je u njoj proradila krv predaka, panonskih mornara, ali to je već Đole opevao, pa da se ne ponavljamo.

Desa, začudo, a što bi joj možda i išlo uz zanimanje, nije bila „muškarača“. Ruke su joj bile i ostale ženske, a veo sete preko lica nije je napuštao ni kad bi spuštala i vadila mreže. Kada bi izvlačila prelepe smuđeve, orijaške somove, deverike lopatare, sve te ribe kojima bi se svaki alas radovao, ponosio, slikao i trljao ruke zbog zarade, Desa bi ostajala potpuno ravnodušna, čak pomalo i razočarana ulovom.
Ustvari kao da se taj veo tek tada navlačio....
Kao da nije ulovila ono što je htela.
Često je volela i da popije po koju, ali nikada u kafani, već samo ispred njene male drvene kuće podignute na šest stubića od betona, koji su je u proleće štitili od nabujalog i hirovitog Dunava.
Možda putnik-namernik ili neki pecaroš ne bi primetio da je Desina kućica malo izdignutija od ostalih –  ali jeste! Što dosta govori o Desi i njenom, nikada stečenom poverenju prema velikoj reci...

Kućica se nalazi ispod takozvane „lesne zaravni“ što je ustvari vertikalna litica od dvadesetak metara, koju je Dunav usekao svojim tokom, a kako se radi o vrsti zemlje, „lesu“, koji je otporan na sve, osim na eroziju koju izaziva kiša, česti su odroni koji nekada padaju i na ribarske kućice, što Desin život čini još neizvesnijim.

Ispred kućice trčkara par kokošaka, pas pulin, crne ukovrdžane dlake pune čičaka i sveznajućih očiju –  dva crna dugmeta.
Bova, korpa za ribu, radni čamac – „drveni čun“ s Tomos četvorkom (bela kapa) malo navučen na obalu, rezervni čamac izvučen iz vode i prevrnut na obali, spreman za katranisanje dna.
U kućici jedna prostorija, kuhinja, krevet koji može poslužiti kao dnevni divan, mali televizor Grunding iz 80-tih i tranzistor pomalo umašćen od kuhinje i prstiju. Ispod jedinog prozora astal sa mušemom koja je odavno dobila njegov oblik, zasečenom na par mesta i dve stolice.
Zašto dve, kada se zna da je sama i da odavno ne priima goste u kuću?

Jedno kasno letnje popodne, kada je sunce već izgubilo žar a žega minula, silazim na Dunav da malo pecam, a više da pobegnem od društva s kojim sam došao u vikendicu da pravimo roštilj.
Ma lepo je i s njima, ali prija mi malo osame, a i da pobegnem od „precvrcavanja“ od silnih kucanja... Tako da onako „taman“ raspoložen, sa štapom u ruci, silazim na Dunav, ali imam šta da vidim.
Desa sedi na prevrnutom čunu sa čašicom u ruci, flaša vinjaka na stolu terase do pola popijena, a ona nemo zagledana negde niz Dunav...
Pozdravljam je sa „zdravo Deso, otkud to da nisi na vodi, u ovo vreme ti je glavna rina“ (puštanje mreže)!?
Ona se  samo delom lica i očima okrenu ka meni i kroz neki ironični polusmešak ponovi „rina“.
Pitam da li mogu da sednem, a ona mi odmahnu rukom, kao da joj je svejedno.
Ne mogu da pitam šta joj je, hoću, ali ne znam kako.
Desa probi led tišine: „Ajde dodaj onu flašu s terase i uzmi sebi čašu!“

„Ribe...,“, započe Desa, „šta će to nekome u životu!?“
Pitam da li joj se neka velika riba otkačila ili pobegla pa je tužna?
„Pobegla!? Nije pravi izraz! Otišla – da, pustila sam je – možda, oterala – sigurno, a možda sam i ja pobegla...“
„Čekaj Deso, polako, ništa mi nije jasno!?“

„E pa, evo ovako, kada te već zanima!“, poče  Desa da priča, pomalo već pripita.
„Sada ćeš čuti ono što niko ne zna, niti sam ikome – ikada pričala.
Otkriću ti moju tajnu.“
Pomalo zatečen situacijom, upitao sam je zašto baš meni?
„Zato što ćeš je od mene samo čuti, a ti pričaj kome god hoćeš! Možeš je i u pero turiti, pa piši za te tvoje novine! Neka barem nauči neka druga Desa gde sam grešila!“, odgovori kategorično Desa.
„Još kao mlada, radila sam na ribarskom gazdinstvu u sklopu velikog ribnjaka nadomak Subotice. Dugo nisam ni probala ribu, a one što smo lovili i izlovljavali nisam ni primećivala. Bilo je tu svačega u mreži,  glavatih somova, opasnih štuka k’o ruka, ljigavih linjaka, lukavih i ugojenih šarana, plemenitih smudjeva – barona praznih stomaka...
Uvek sam smatrala da za mene postoji ona prava riba, ona koju kada uhvatim i vidim u mreži , znaću da je „ta“ i tada ću je prvi put probati.I desi se to kada se najmanje nadaš!“
Učila je Desa da baca sačmu (vrsta mreže) i neočekujući ništa uhvatila je prelepog šarana „oklagijaša“, verovatno jedinog, čudom ulovljenog u ribnjaku, pošto oni žive samo u velikim rekama kao što je Dunav. Kako je bio lep i koliko se samo razlikovao od ostalih ,ribnjačkih šarana!
Nije bio debeo – već vretenast, a umesto proćelave krljušti – imao je zlatnu, jaku krljušt koja je podsećala na zlatni oklop, što mu je malo davalo viteški, plemeniti izgled!
Desa je bila toliko opčinjena njegovom lepotom da je odlučila da ga zadrži za sebe i da se s njim odseli na Dunav. Daleko od rodne Subotice i ribnjaka!
Malo da bi izbegla palanačko ogovaranje, a više zbog Zlatka, kako je nazvala svog šarana, da ga ne guši sredina ribnjaka, da ne živi tako lep u mulju sa raznom sitnom ribom.
Kupila mu je nov kavez od prohroma, koji je bacila nekoliko metara u tok reke, gde je voda najsvežija i vezala ga dugačkim  kanapom, za tada novu kućicu.
Kako je samo bila ponosna na svog Zlatka! Podizala bi ga iz kaveza, mazila, ljubila, pokazivala bi ga sa ponosom gostima i prijateljima, izazivala zavist kod drugih alasa i slučajnih prolaznika,  što je doduše i Zlatku imponovalo, iako bi se tada nalazio  i gušio na suvom, jer  nije mogao da diše na škrge.
Najteže je bilo kada bi došlo veće društvo, malo bi se popilo, pa ga Desa ne bi ispuštala iz ruku celo veče – tada bi se skoro ugušio!
Desa je primetila da u kavez kod Zlatka ulazi sitna riba, da mu skreće pažnju i da ga ometa, pa je čitavu stvar ojačala dodajući preko kaveza novu mrežu od dva oka. Ali posle određenog vremena primeti da mogu da ulaze karaši, bodorke i kesege, pa doda ponovo novu mrežu od još dva oka.
Zlatku skoro da više i nije tekla voda kroz kavez od tako gustog rasporeda mreža, tako da je
gotovo i prestao da pliva. Voda nije više bila sveža i izgubila je svoj tok!
Počeo je da dobija na težini, što se Desi u početku dopadalo  – izgledao je krupnije i moćnije!
Ali vremenom Zlatko poče da dobija izgled ribnjačkog šarana, s karakterističnim debelim stomakom.
Ni to ne bi bilo strašno, da od stajaće vode u kavezu, na koju nije po prirodi navikao, ne počeše da mu se na telo hvataju paraziti, alge i gljivice, pa Zlatko osta bez polovine krljušti, na koju je bio toliko ponosan. Postao je debeo i proćelav, tako da o nekadašnjem zlatnom oklopu više nije bilo ni reči!
Sada je izgledao kao vitez koji je izgubio sve bitke...

Desa odluči jedno mamurno jutro da ga pusti.
Kada je ušla u čamac i podigla kavez, sledila se pri samoj pomisli na svoju nameru – ali odlučila je!
Drhtavim rukama otvorila je kavez i Zlatko polako ispliva napolje.
Ali začudo, nakon par zamaha perajem Zlatko zastane i vrati se u kavez!?
Izgleda da ga je boravak kod Dese odvikao od dešavanja i tokova u Dunavu.
Tu je ipak bio zaštićen, siguran, a nekadašnje misli, patnja i maštanje – šta bi sve radio da je slobodan – u momentu se pretvoriše u ništavilo.
Od tada, vrata na kavezu ostala su otvorena.
Desa je smatrala da je sada sve uredu, da počinju ispočetka!
Kroz otvorena vrata će mu proticati voda, više će plivati, može da ode i pliva s drugim rubama, da se hrani, iskače iz vode od sreće, a izlečiće se i krljušt!

Ponovo će biti ponosna na svog Zlatka, odnosno na sebe, pošto je on bio njen najveći uspeh!
Ali sledeći meseci nisu doneli ništa novo osim letargije i dosade.
Zlatko uopšte nije izlazio iz kaveza, a čak je svojim snažnim repom terao riblje posetioce.
„Glupa navika!“, rekla je Desa.“A i šta mi bi da sebi navalim takvu obavezu!?
Još moram i da ga hranim i to najskupljim boilama (hrana za šarane) pošto moj fini šaran neće da jede što i ostali šarani, kukuruz i noklu. Pa zbog krljušti da mu perem kavez od algi, pa....“
A Zlatko umesto da pliva, naslonio se na onu mrežu od dva oka i gleda u alge.
Još je deblji nego što je bio, a od zlatne krljušti ni traga.
Odluči Desa da prekine čuvanje Zlatka i da ga otera!
Prvo je prestala da ga hrani, pa da mu čisti kavez, ali Zlatko nije odlazio. Samo je postajao još ružniji i zarozaniji.
 Jednog dana Desa priđe kavezu, poče da viče, da ga drmusa i na kraju udari snažno veslom po kavezu i Zlatko zauvek otpliva od Dese u dunavske dubine.
Laknulo joj je!
Prava odluka!
„Završila sam s njim, jednom za svagda!“, reče Desa samoj sebi.
Onda je sela i rasplakala se...

Tako da Desa posle toga nije ni ribarila da bi prodavala ribu, zato je nije bilo na pijaci, to je bilo onako usput, šta se ulovi.
Ona je tražila Zlatka!

Završi mi Desa priču, a flaša je bila prazna. Ustala je i ušla u čamac. Za divno čudo motor joj upali na prvo povlačenje kanapa, što se nikada do tada nije desilo!

„Gde ćeš sada Deso?“ upitah je.

Ništa mi nije odgovorila, ali sam znao gde ide...

Plovila je prvo Dunavom uzvodno sve do Beča, koji je oduvek želela da vidi , pa se posle vratila nizvodno i uplovila u Tisu, onda se nekim čudom našla na starom ribnjaku gde je čekao njen Zlatko, sa zlatnom krljušti, lep kao prvog dana kada ga je ugledala.
Plivajući pored njenog čamca otpozdravljali su zajedno rodbinu, roditelje, bivše prijatelje, nekadašnje davljenike i brodolomnike, koji su mahali sa obale, lebdeli iznad vode i izvirivali sa davno potopljenih brodova.
Otplovili su i do mora koje nikada ranije nije videla.
Otplovili su toliko daleko da više nisu ni hteli da se vrate!
Gde svih vremena razlike ćute...

Marko Korica

LSI:
Ех, Калипсо...

Кад сам се, давне 1987. настанио у Батајници, у Старим Бановцима упознао сам једну жену која је, са мужем, дунавским аласом, живела баш у таквој кући, испод лесног брега.

Одлазио сам често и куповао рибу која није могла бити свежија, најчешће кечигу...

Ех, каква је то кечига била? Одрасла, а не као ове сардине које сад продају по ресторанима и жале се како нема више праве кечиге.

А како је она чистила рибу!?
Жао ми је што у то време нису постојале овакве могућности као данас, па нисам снимио покрете којима је скидала крљушт, избацивала утробу...
У неколико тренутака сва риба била би очишћена и испрана водом из оближњег бунара...

Читајући ову причу о Деси, сетих се, ето, моје рибарке. Сетио сам се и тога како сам се много пута питао откуд та жена тамо, уз воду, с оним рибаром? Као да јој није било место тамо, као да је из неког другог света, а опет, као да ни на једном другом месту не бисте је могли наћи...

Хвала за лепу причу.

Sent from my Redmi Note 4 using Tapatalk

Navigacija

[0] Indeks poruka

[#] Sledeća strana

[*] Prethodna strana