Nautika opšta... > Galerija - Gallery

Данас на Дунаву

<< < (4/11) > >>

LSI:
Ето, Зоране, и Љуба ти каже, видиш?

Љубо, нек кошта шта кошта, ја сам увек за љубав био спреман га понудим главу па шта буде нек буде.

Zoran T:
He he he...mislio sam na tvoju reanimaciju iz afekta sta sme doveo na ovu zimu...bio u sredu izbacivao vodu iz camca upalio malo motor provozao...prisla supruga bila pola kruga i nazad u kafance... yg

Drivee:
Malo slika sa izlaska na vodu. 24.01.2021

calypso2:
Evo Laki, kada neće ovi prozvani da napišu ništa, hoće oni što se laktaju  ha kgk

Andjeo čuvar

Stojim na obali reke i pratim pogledom beličasti trag po povšini vode, trag kojim si otplovila daleko ,
samouvereno sekući pramcem talase…
Kako si to naivno uradila, kao neka mala, slatka, 
nikada odrasla devojčica.

A dovoljno je da zatvorim oči pa da te ugledam,
da pomazim reku po tvojim obrazima, 
prođem prstima kroz granje nagnute vrbe i dodirnem ti kosu,
da pružim ruke ka vetru  i da te zagrlim,
da se blago osmehnem ka nebu i da se smejem sa tobom…
Da zaplačem samo kada pada kiša...
Uvek ću biti tu,  pored tebe, a ti to nećeš ni znati!

Možda samo ponekada osetiš, ili naslutiš, da imaš svog andjela čuvara,
koji bdi nad tobom i čeka da budemo ponovo zajedno.

Marko Korica

LSI:
Браво, Марко!

Тако треба! Од ујутро ударити жестоко! Посебно кад је дан овакав - скоро никакав (а биће и горе, како је кренуло).
Да нам није Драјвија да нам лепим сликама врати мало лепоте у ове наше мале животе, не знам како бисмо овај дан прегурали.

И хвала Драјвију што је своје слике поставио баш у овој теми на коју сам ја већ и заборавио (године су чудо, човек памти само оно што је лудо) а имао сам тако лепу идеју кад сам је поставио пре четири године. А године лете, пролазе. Са њима и наши животи одлазе. Остану нам само неке успомене, догађаји које човек понекад тихо спомене.

Читајући ове твоје стихове јутрос, сетио сам се неких својих записа, записаних прошле године, некако у ово време. Чини ми се да нас је река на сличан начин...
Кад боље размислим, а може ли то другачије? Кад Дунав својом руком срце дохвати, када нам успомене врати, ту помоћи нема. Ја се од тога браним само новим записима. Недавно сам одштампао трећу збирку својих записа, у којој су и стихови ових двеју песама:


20200222 – ТАЛАСИМА ПРИЧАМ


Ветар снажан дува са севера,
облаке црне пред собом тера.
Крај реке шуме врбове гране.
Бога молим да време застане.

Таласе гледам, гони их ветар,
мирис воде испуњава етар.
Само понекад, уз ветра фијук,
обалом празном чује се јаук.

Љубав је једна некад ту цвала,
између врба мене је звала.
Од људи су нас гране скривале,
усне су ме њене целивале.

Само је Дунав све то видео
и срећи је мојој завидео.
Ал' срећа није трајала дуго
и тебе сам упознао, туго.

Сада сам између врба шетам,
таласима своју причу причам,
како сам је некада волео
и како је нисам преболео.



20200227 – ГДЕ СИ САДА


Кад чамцем пођем ка Новом Саду,
опет те видим онако младу.
Ветар се игра у твојој коси,
чини се да ме ка теби носи.

Шта знам, можда ти никад и ниси
била најлепша девојка света,
али за мене увек била си
лепа, лепша од најлепшег цвета.

Чамац таласе дунавске сече,
а мене нешто у оку пече.
Опет је канула суза врела.
Зашто је судбина тако хтела?

Окренем на другу страну чамац,
погледа прикованог за прамац.
Опет си ту и опет ме гледаш.
Да те заборавим, баш ми не даш.

Да ли и ти помислиш на мене,
да ли ти из ока суза крене?
Док замишљам твоје лепо лице,
питам се – где си сад, лепотице?

Navigacija

[0] Indeks poruka

[#] Sledeća strana

[*] Prethodna strana