Nautika opšta... > Kafana kod "Moju Ladju"

На данашњи дан

(1/1)

LSI:
Била је среда, 24. марта давне 1999. године.
Колико тога се догодило од тада?

Нека, тада тек рођена деца, данас су понолетна. Она су срећна, немају свест о томе. Не знају шта се тог дана догодило, осим оног што су чула.
Она друга, тада мало старија, била су мала да би упамтила.

Али зато ми, старији, нисмо заборавили. И нећемо...
Јер то се не може заборавити.

Како заборавити прве сирене које су отприлике баш у ово време означиле почетак пира удружених вампира?
Како заборавити прве бомбе које су нешто пре осам увече пале на мој Нови Сад?
Ја нисам заборавио. И нећу им заборавити. И нећу им опростити.

Како оно рече Меша Селимовић: "Дај ми снаге да опростим... али не могу да заборавим!"
Али рекао је он и: - Ја немам два срца, једно за љубав, друго за мржњу...
И читавог дана, као и свих ових осамнаест година, на овај дан осећам се лоше јер тешко је кад ти неко опали шамар а ти не можеш да узвратиш.
А нама су везали руке невидљивим ланцима, мозак нам испирају, из дана у дан, годинама. И опет осећам тешку горчину која као да чека баш овај дан да би из неког прикрајка искочила да ме подсети на зло и неправду коју су нам учинили.

И као и раније, а рекло би се: и више него пре, и јаче него пре, руке су нам везане и мозгове нам испирају.

Али нећу им то дозволити. Само, како се борити, како се изборити?
И размишљајући о томе, опет сам одговор потражио у литератури. И ето, наиђох на нешто што је тековина овог новог, дигиталног доба. Наиђох на јутјубу на неке лепе рецитале.
Помислио сам, можда се и вама допадну, да уз њих мирнији уђете у овај викенд који је пред нама.



Предахните, одморите се и потрудите се да вам наредна два дана буду лепа. Баш у инат злотворима. Изађите на воду, петљајте око ваших чамаца... Та, сезона је пред нама. Ту... само што није почела.
Јер, и после свега, и у пркос њима, живи смо и пловимо...

zoki novus:

MiletaStamat:
Lazo pošto vidim da ti poezija nije strana, evo ovom danu i jedan moj skromni prilog.

RAT

Da li i oni gledaju danas slike
što su svojeručno
svojim bombama stvarali.
Da li vide…
na njima srušene zgrade ,
mrtvu decu, nevine ljude,
Da li se uopšte stide,
ili svoje činjenje sa ponosom prepričavaju
nekim novim NATO generacijama.
Generacijama koje će opet
negde u svetu ili kod nas
hrabro leteti na 10.000 i više metara,
gde ih niko videti niti domašiti može
i sipati čelik po ljudskom telu.
Da li ih makar imalo zaboli jauk male Milice.
lelek majki koje svoju decu oplakuju,
tek iz njedara u život puštenu.
Šta su deca kriva?
Da li ih boli jauk putnika u vozu,
radnika na televiziji,
ili će i dalje leteti
bombama nametati demokratiju.
Do kada će biti ispravno i pravično
samo ono što jači slabijem nametne.
Da li će ikada shvatiti da je licimerno
sebe nazivati milosrdnim andjelima,
sejati smrt po celoj planeti
i biti gori od najgoreg pakla.

M. Stamatovic

ronac:
Nazalost ti zli poseduju oko 90% svetskog kapitala pa dobri moraju za njih da rade. loock6

Navigacija

[0] Indeks poruka