У марину сам стигао нешто пре пола девет...
Одакле да почнем? Шта прво да вам опишем? Да ли се овакво јутро и може речима описати? Мислим да га само можете доживети.
Низ Дунав, из правца Новог Сада, дувао је ветар осредње јачине и као да је длановима миловао и поравнавао таласе, да буду што мањи и што уједначенији. А кад сам погледао низводно, од Сланкамена ка Сурдуку, пред очима заиграле су ми хиљаде малих огледалаца у којима се, у сваком, осмехивало по једно сунце. Све је бљештало чаробном светлошћу...
Нисам издржао, истог часа сам припремио чамац и испловио.
Боже, какав осећај! Испловио сам из нашег језерца и Дунав се раширио, као море, плав као у наслову прелепог валцера... Недалеко од аде, усидрена баржа, а на реци само један чамац недалеко од леве обале и у њему стари чика Света, члан наше марине. Забацио пецаљку и ужива у топлим зрацима сунца и ветру који му дува у леђа.
Укључио сам апликацију на телефону и погледао шта уређај бележи.
Узводно, пловио сам при пуном гасу брзином до 25 км/сат при 4.680 обртаја у минуту.
Низводно, брзина је порасла до 28 км/сат при истом броју обртаја.
То је изгледало отприлике овако (слика је снимљена нешто касније, при другом испловљавању):