Nisam danas bio kod kuće. Nisam bio ni na Dunavu ali jesam bio pored vode. Makar na kratko.
Negde oko 10 sati, u blizini Bogutovca, spazim veliku grupu ljudi na obali. Djavo mi nije dao mira, te ja stadoh (ko zna, možda nešto dele džabe?). Na moju radost, bilo je to mesto na kojem je grupa gradjana dočekivala i ispraćala učesnike tradicionalnog "Veselog spusta niz Ibar". Trebalo mi je samo nekoliko trenutaka pa da shvatim zašto se to zove veseli spust.
Smeh na sve strane, zvuci truba, limenke piva kao obavezan deo opreme... Lupaju vesla po površini ove lepe, i danas bistre, reke. Voda pršti na sve strane. Svi mokri spolja, a mnogi i iznutra. Nekoliko pucnjeva iz pištolja (pored velikog broja žandara kojih je bilo na sve strane u obezbedjenju - nisu ni trepnuli; valjda je to stvar treninga!?).
Napravio sam nekoliko snimaka i videći olovno sivo nebo, nastavio sam put pitajući se da li će regataši pokisnuti i zbog kiše.
Nakon nešto više od dva sata, vraćajući se ka Beogradu, na nekih desetak kilometara nizvodno od našeg prvog susreta, ponovo sam naišao na regataše.
Da li zbog neiskustva, da li zbog piva ili samo zato što im je baš tako bilo lepo, i dalje veliki broj čamaca napreduje niz rečni tok krmom okrenutom napred. Čamci se naslanjaju jedni na druge, kao da traže ruku spasa ali danas čamcima spasa nije bilo. Posade su bile neumoljive u skakanju, naletanju i svemu onome po čemu će još jedna regata biti upamćena.
A onda, negde u Konarevu, ispred mene kamion za logističku podršku...
Pokušao sam to da snimim telefonom, pa evo par sličica, tek koliko da vidite i vi kako je to bilo.
