Moja Lađa

sajt u test verziji!

Wed04162014

Last update05:35:31 PM

Кућа на Дунаву

Sviđa Vam se vest ? Objavite je na nekim od servisa ispod...

НОВИ САД – Не прође ниједан дан у години да Мића и Лела Алексић не одшетају до новосадске марине, где доносе одлуку да ли ће испловити и куда. Воденим пространствима они годишње превале више од 10.000 километара.

Уколико дува јак ветар или ако пада лиша, брачни пар остаје до мрака у својој пловећој кућици, која им је дража од оних четрдесетак квадрата стана у бетону. У чамцу имају и грејалицу.

Све је почело пре петнаестак година, када је по наруџбини и нацрту Алексића, у једној од познатих чамџијских радионица саграђен чамац с кабином. Назив пловећој кући дат је по Лели, Мићиној супрузи. Годинама су они, када би им време дозволило, пловили рекама и каналима, а када су, пре седам година, стекли право на пензију, не избијају из, како кажу, велике барке.

- Пре три године саградили смо нови чамац, дуг безмало 11 метара, а широк три метра. Стари смо продали једном Пироћанцу, па смо и нови назвали Лела.

Опремили смо га најсавременијим уређајима за пловидбу, џи-пи-ес системом, обичним сонаром и подводним локатором за рибе, радио-станицом, потом клима-уређајем, соларним системом за напајање електричном енергијом и уређајем за производњу струје од 220 волти, телевизором, плејером…  Све у свему, у овај чамац уложили смо око 35.000 евра – каже  Мића.

Зарад сигурности, чамац има двоструко дно, а у међупростору је смештено минијатурно складиште намирница и других потрепштина.

- Уградили смо плински шпорет, потом минијатурни фрижидер (40 литара), у коме чувамо лако кварљиве намирнице и хладимо пиће. Када смо у пловидби или усидрени у неком рукавцу, упеца се и понека риба. Ето добре чорбице или рибљег паприкаша – вели Лела.Овога лета, средином јула, отиснули су се Дунавом до Ђердапа. Понели су око 160 литара бензина, 270 литара воде за пиће, кромпир, лук, трајно млеко, конзерве, пекмез, мед, купус, јаја, двопек…

- Већ на Крчединској ади имали смо бурну ноћ. Све време оглашавали су се неке птице, језивим и продорним крицима. Сутрадан смо од мештана сазнали да те птице називају сотонама – жали се Лела.

Снабдевају се свака три или четири дана, када се усидре у каквој ади или рукавцу.

- Уз помоћ бицикла и колица, довозимо на брод све оно што нам је требало. Понели смо платне картице и нешто готовине, па није било никаквих проблема – наводи Мића.

Обично су пловили изјутра рано, док сунце не упече. До одредишта су стизали пре поднева и тамо би се усидрили. Негде су, као на Сребрном језеру, остајали и седам дана.

- Ни претпоставили нисмо да ће у Ђердапској клисури дувати тако јаки ветрови. Било је тренутака када нисам могао да задржим кормило у правцу. У једној олуји, стихија нас је бацила на румунску обалу. Имали смо пасоше, али нас је тамо дочекао један мештанин који ради у Аустрији. Знао је наш језик и склонио нас у заветрину. Ко би рекао да на Дунаву могу да буду тако велики таласи. На тренутке сам помишљао да ће ветар да нам преврне чамац – каже Мића.

Стигли су до хидроелектране “Ђердап 1Ё. Вратили су се у Горњи Милановац и онда Јово наново, по етапама се враћали ка Новом Саду. У Ђердапској клисури, што их је зачудило, није било комараца. Претходно су им стално досађивали. Али Мића је имао “електричну пржионицу за мала летећа створења”. Реч је о светиљци која комарце напросто сатире…

Ових дана Алексићи плове северно од Новог Сада.

 

Izvor: www.pravda.rs