Moja Ladja
Nautika opšta... => Iskustva sa vode => Temu započeo: calypso2 25, 06, 2019, 06:26:46 pre podne
-
Poštovane kolege, evo jedne priče 114 (nadam se da će vam se dopasti)
BATINA PLOVIDBA
„Hej, kume Bato!“
„Zdravo kume, otkud ti ovde?“, obradova se Bata ovom slučajnom susretu.
„Evo u prolazu, nema parkinga pa sam stao malo dalje, a idem da kupim neku opremu za pecanje. Znaš da gore ima odlična prodavnica pribora. Nego, šta ti radiš ovde, jesi li dobro?“
„Ma odlično sam, baš sam bio kod lekara u dispanzeru, išao sam da zaključim bolovanje!“, reče Bata.
„Znači dobro si sada, ne kašlješ onoliko?“, upita kum stavivši Bati ruku na rame kao da ga grli.
„Ma, kašljucam pomalo, ali ništa strašno. Vidi, moram da ti kažem, čitao sam na interenetu koliko je čovek u stanju da sam sebe razboli, to ti se zove psihosomatski! Razboliš sam sebe burazeru, a da ti nije ustvari ništa! Jebo te, idem po lekarima, snimaju me rendgenom, vade krv i svi me nešto čudno i sažaljivo gledaju! A o analizana i rezultatima ni da beknu, valjda je i njima neprijatno da mi kažu da mi nije ništa.
Tako da sam ti ja sve to oko moje bolesti i izlečenja shvatio sam ! I eto!
Saznao sam za to `psihosomatski` preko intereneta pre nekoliko dana, ali sinoć odlučim da mi nije ništa i dođem jutros da zaključim bolovanje.“
„I šta ti kaže doktor na to?“, zabrinuto upita kum.
„Ništa, dao mi je doznake i gleda belo. Hteo je još nešto da razgovara sa mnom, ali ja sam ga kategorički prekinuo ’zdrav sam doktore i tačka’! Ni njemu nije bilo jasno otkud to u meni, a ja mu kažem da sam odlučio da sam zdrav i da od danas mnoge stvari u životu menjam. Nema više bežanja iz stvarnosti u umišljenu bolest, nego u koštac sa životom, burazeru i samo pičim napred!“
„Bogami kume, velike i lepe promene kod tebe. Nego ajmo na kafu negde, da ne pičamo ovako na ulici.“
„Nemoj molim te, moram do firme da odnesem doznake. Ajde čujemo se kasnije, pa se gledamo, važi kume, ne ljutiš se?“
„Ih kume moj dobri, sve važi, javi se posle posla da se vidimo...“, reče kum zagrlivši čvrsto Batu.
„Šta ti je, što plačeš?“, upita Bata kuma, zatečen čudnom situacijom.
„Ništa, izvini, nešto sam se raznežio, čujemo se kasnije.“, reče kum okrenuvši se...
„Idi bre, svašta kume, raznežio se ko curica.“ reče Bata. „Moraću i tebe da naučim neke stvari u novom životu!“
Bata je ušao u svoju kancelariju koja se nalazila iznad garaže i radionice za održavanje i popravku vozila, nekada najveće državne turističke agencije, koja je u okviru svog poslovanja posedovala i rent a car vozila.
Bata je radio u toj firmi preko trideset godina, a kao šef pogona opreme i voznog parka, video je i ispratio mnoge rukovodeće i vlasničke garniture. Prvo državne i partijske, rodbinske a potom i novokonponovane tendersko-tajkunske.
„Društvo, doneo sam flašu pića da častim, pošto nisam video svoje drugare s posla mesec dana!“, uzviknu Bata još s vrata kancelarije, podižući flašu u vis.
„Ooo, koga to vidimo!“, rekoše skoro uglas kolege.
„Evo da se malo počastite, znam da je zabranjeno piće, ali ipak sam ja ovde još uvek neki šef!“, reče Bata onako s osmehom.
Seli su svi za njegov veliki radni sto.
„Bato“, reče kolega, “znam da ne piješ, ali da te pitam hoćeš li i ti jedan vinjak?“
„Ko ne pije? Naravno da hoću, pa nisam bolestan!?“, našali se Bata.
„Opa bato, šta će to da bude!? Pa ti nisi pio ni za Novu Godinu!“
„E pa krajnje je vreme da počnem!“, reče Bata, našta svi počeše gromoglasno da se smeju.
„Dobro si se setio ’pod mladost’ da počinješ!“
„Nego Bato, da ne kvarim, ali tražio te je direktor. I to više puta. Mi kažemo da si na bolovanju, a on kada to čuje - samo nešto promrmlja i prekine vezu.“
„Ništa ne brini, idem ja do njega, samo da popijemo još po jednu, pa svi na posao!“
Bata ispi drugu čašu vinjaka „na dušak“.
„E pa da se ide. Ajde, ljudi, vidimo se i da se pozdravimo!“
„Hahaha tebe baš uhvatilo, vidi se da ne piješ! Pa šta se pozdravljaš ’koji moj’, pa vraćaš se ovamo za pola sata!“, reče kolega.
„Mislim da ne!“, odgovori Bata.
„Druže direktore, stigao je Bata iz Opreme.“, najavi ga sekretarica telefonom.
„Neka uđe!“
„Pa gde si ti Bato čoveče?“, upita drugarski direktor šireći ruke.
„Znate, bio sam malo duže na bolovanju, ali snađete se vi i bez mene.“, reče Bata.
„Ma snađemo se mi, kada je sve po planu, ali da vidiš kada je stani-pani, ne znaju gde im je glava, ma opšti haos!
Nego, ti znaš koliko ja tebe cenim i kao čoveka i kao stručnjaka, tvoje iskustvo je ogromno, ti si ovde od osnivanja, ali Bato ja ne znam dokle može ovako! Malo-malo pa si na bolovanju. Više ne znam da li i kada uopšte, mogu da računam na tebe!?“
„Pa direktore, baš sam zbog toga došao. Zaključio sam bolovanje i više na isto ne idem! To mi je sve bilo psihosomatski, ustvari, da bi lakše shvatili - umislio sam da sam bolestan!“
„Čekaj Bato, a kašljanje, a one mrlje na pljućima, pa rendgen...“
„To je direktore posledica nezadovoljstva životom i poslom, neka vrsta bega od stvarnosti i predaja. Telo samo sebe razboli! Kao kada vam iskoči osigurač u kući!
Pa pošto sam ozdravio i ne pada mi na pamet da mi sve to postane hronično u glavi, da mi stalno ispadaju osigurači, primite moj momentalni otkaz!“, reče Bata kao da ga sve ovo zabavlja.
„Čekaj bre Bato, kako to misliš? Kako da ti nađem zamenu? Niko ne zna tvoj posao da radi kao ti.
Bato, ma gde se daje otkaz u tim godinama!? I od čega ćeš da živiš čoveče ?“ upita direktor, kao poslednji adut da ga zadrži u firmi.
„Od onoga što mi je ceo život bio san! Održavaću i popravljaću brodove i motore na Savi. Sami ste rekli da posao znam, pa ako valjam vama ovde, valjaću i drugima na reci! A baš sada idem na Savu, znate i ja imam jedan brodić s kabinom, koji sam dosta zapustio. Idem prvo da sredim sebe, pa brod, a onda i sve ostale brodove koji dođu na popravku i servis.
Zbogom direktore i nemojte nešto zameriti!“, reče Bata uz pozdrav podignutom rukom.
Stigao je u marinu, koja se nalazila predivnom savskom rukavcu u obliku jezerceta. Imao je osećaj da je daleko od grada, potpuno izolovan i srećan.
Sava se zelenila u pastelnim nijansama i kao da nikada nije bila toliko bistra. Krošnje drveća su se obukle u najlepše boje jeseni, a nisko popodnevno sunce grejalo je taman koliko čoveku prija toplote i svetlosti.
Bati se učini za trenutak kao da sanja.
Ispunio je svoj životni san!
Ogroman teret pao je s njegovog srca. Osećao se odlično, kao nikada do tada!
„Ovo je raj!“, reče sam sebi i ote mu se iz grudi duboki uzdah spokojstva.
Ušao je u svoj brod, skinuo tendu i otvorio prozore da se proluftira. Dugo ga nije bilo na reci. Potom je oprao sto i klupu na krmi i seo na nju. Zapalio je cigaru posle dvadeset godina, povukavši duboki dim, od koga mu se malo zavrtelo u glavi, isto kao kada je kao klinac prvi put krišom zapalio ukradenu cigaretu iz očeve tabakere.
„Začudo nemam ni malo straha ni dvoumljenja za ovo što sam uradio i radim!?“, pomisli. „Znači konačno radim nešto ispravno i radim samo za sebe. Radim ono što volim!“
To treba da se zalije! Ali kako odavno nije uopšte pio, na brodu nije imao ni jedno piće.
„Ejjj Mašo!“ javi se Bata komšiji dva broda od njega. „Koliko čujem, ti uvek imaš nekog dobrog vina na brodu.“
„Imam naravno, ajde dođi na jedno.“ pozva ga komšija.
„Ja bih te zamolio da mi daš dve flaše, ja ću ti ih platiti odmah ili kupiti sutra druge, a nemoj da se naljutiš ako sedim malo sam na brodu, baš mi se nešto uživa u tišini reke.“
„Ma kakvo plaćanje i vraćanje, samo uživaj komšo , barem vina imamo.“ , odmahnu komšija rukom i donese mu jednu flašu od dve litre domaćeg „ Rajnskog rizlinga“.
„Ako treba nešto da ti se pogleda na brodu samo reci , a za ovo vino imaš „ruke“ za servis besplatno, ti samo kupi ulje i filtere! Od danas servisiram motore i održavam brodove!“ reče Bata komšiji.
„E pa super, odavno nam fali ovde jedan dobar majstor!“ uzvrati komšija.
Sunce je padalo sve niže, a s njim i veče. Bata je sedeo na brodu zagledan u reku, a flaša vina je bila gotovo prazna.
„O Bože, kako mi je lepo, pa zar sam sve ovo vreme propuštao ovako nešto!?
Zar sam tolike godine protraćio zatvoren u kancelariji i servisu? U stanu na Novom Beogradu? U onom golubarniku?
Ali od danas ću biti svaki dan ovde! Pa krene malo servis, pa razne ugradnje opreme, pa konzervacije motora za zimu...ma polako, nikada nije kasno da se počne sve ispočetka! Dođem lepo ujutru, popijem kaficu, rakijicu, možda zabacim i štapove za pecanje, pa polako radim oko nekog motora. Nema gazde, nema radnog vremena! Mogu da radim u koje hoću doba dana ! Koliko radim - toliko zaradim i kvit! Svoj čovek!“
Popio je svo vino iz flaše.
„Mašoooo!“, dozivao je Bata komšiju kako bi mu tražio još vina, ali je on izgleda već otišao kući.
Ohrabren vinom, ušao je u komšijin brod i sam uzeo novu bocu, uz glasno obećanje da će istu obavezno vratiti već sutradan, kao da komšija može da ga čuje.
Taman kada se bližio kraju druge boce zazvoni mu mobilni telefon.
„Pa gde si ti čoveče ceo dan, imaš li ti kuću?“, upita ga žena.
„Imam naravno, pa i sad sam u svojoj drugoj kući ženo, na našem brodu, onom koga smo toliko nekada voleli! I da znaš samo kako je lepo!
Kako je Sava zelenkasta, pa boje lišća, a nije ni hladno..“, natucao je Bata petljajući jezikom.
„Pa ti si pijan! O majko moja samo mi je to još falilo, da počneš da piješ!
Nego zašto si pio, jesi li razgovarao s kumom, jeli ti rekao?“, upita neodređeno žena Batu s nekom vrstom zebnje.
„O čemu je to trebalo da razgovaram s kumom? Šta je to trebalo tako važno da mi kaže?“
„Ništa, ako ti nije rekao onda nema veze! Kada se budeš vraćao obavezno uzmi taksi, nemoj da voziš ili da ideš prevozom, molim te. Pare nisu važne...ma ništa mi nije važno sem tebe!“; reče bolećivo žena i poče da plače.
„Šta ti je ženo, ko da si ti pila?“, reče Bata. “I kum se danas rasplakao! Koji vam je bre? Kao deca ste! Spavaću na brodu pa se vidimo sutra!“
Bata je ispio poslednju preostalu čašu vina i ugasio cigaretu.
Ušao je u kabinu, legao u krevet, okrenuo se na stranu i zadovoljno se smešeći – umro...
„Halo, kume jesi li mu rekao danas?“, upita žena preko telefona.
„Nisam, nije bilo prilike!“, odgovori kum.
„Kako nije bilo, pa obećao si, čekao si ga ispred dispanzera da mu kažeš!“
„Kako da mu to kažem kada ga nikada nisam video onako srećnog!? Kako da mu kažem da mu je doktor dao još najduže tri meseca života!? Kako?“
„Dobro kume, hvala ti, ja ću to sama, sada ću ga pozvati i reći mu direktno.“, odluči žena.
Prekinula je vezu i pozvala Batin broj.
Mobilni pretplatnik nije trenutno dostupan...
Marko Korica
Calypso
-
Кад је кум загрлио Бату и заплакао и мене је нешто у грудима стегло и није попуштало до краја приче.
Калипсо, Калипсо!
А где ујутро рано овакву причу?
А прича је лепа, истинита, животна...
Данас јесмо, сутра - ко зна где смо?
Хвала на причи, није дуга али има шта из ње да се научи.
-
Uf kakva priča od ranog jutra. Surova istina...
Sent from my Mi A2 using Tapatalk
-
E zato se ne čeka dobar vodostaj, lepo vreme, miran Dunav da se isplovi!
Kao što reče Terca, sutra će možda biti bolji uslovi, ali to neće biti danas!
-
Време брзо и неповратно пролази. Нажалост, у животу увек постоје неки приоритети и прече ствари од задовољстава, а заиста је мало потребно да човек буде задовољан и срећан. Кад на крају сумирамо жеље и постигнуто, највеће постигнуће је да макар последњу деоницу пута пропутујемо срећни.
-
U , Bog te....šta ti je život !
-
Ostade komša bez 4 litre vina... lol Šalim se naravno...
-
Lepo, sta drugo napisati...
-
Hvala kolege 114 114 114
-
Evo jos jedne 114
Duga plovidba malim vodama
“Pristani odmah uz mene i dobro došli na čuveni rukavac Dunava ‘male vode’!”, velikodušno i domaćinski uzviknuo je Roki.
Maša je veštim manevrom broda s dva motora pristao tačno uz Rokijev brod, uz opšte iznenađenje zbog njegove spretnosti, pošto je nabujali Dunav bio poprilično brz i “nosio sve sa sobom ”, a gliseraši (kako su pogrdno nazivani vlasnici glisera) obično se povezuju s “novom klasom” koja nema pojma o nautici i upravljanju brodovima, a još manje o tome da li smetaju nekome ko peca ili uživa, dajući pun gas moćnim motorima i praveći ogromne talase…
Ali Maša je znao dosta toga, posebno zato što su čamci i brodovi koje je imao postepeno rasli s njim,a već sa svojih četrdeset godina bio je pravi “rečni vuk” – gotovo odrastao na vodi!
“Samo mi reci Roki da li će tvoji kanapi izdržati, pošto prazan imam skoro šest tona?”
“Ništa ne brini”, odgovori Roki,”moj ima preko dvadeset, pa drže dobro!”
“Pa to i nije neki odgovor koji uliva sigurnost!”, odgovori Maša, ali i pored odgovornosti koju je imao prema posadi od troje dece i žene, slatko je nasmeja.
Glavni kanap je bio vezan za nakrivljenu topolu koja se sada tačno nalazila iznad Mašinog broda, ali na Rokijevo ubeđivanje da topola tu tako stoji već dvadeset godina, Maša odluči da je sve uredu i ugasi motore, kao znak da će sigurno ostatati na tom mestu.
Koliko se Rokijev brod samo razlikovao od Mašinog glisera!
Svako ko bi proplovio pored njih, nastavio bi plovidbu vrata ukočenog od okretenja za ovim čudnim i nesvakidašnjim spojem na vodi.
Jedino su stari alasi prolazili ni ne pogledavši ga, već navikli na svakakva ploveća čuda…
Roki je u rečnoj karijeri bio vlasnik raznih plovila , ali sada je imao zaista jedinstven brod! Govorio je da se u njega zaljubio na prvi pogled, iako je bio u očajnom stanju kada ga je merkao za kupovinu.
Retko bi ko pre njega mogao da uvidi stvarnu lepotu i kvalitet tog broda. Odbijao je poslušnost svakom potencijalnom kupcu! U sred kupovine počeo bi da propušta vodu, otkazivale su instalacije, na najmanjem talasu zaljuljao bi se do prevrtanja…
Rokiju je uzvatio to zaljubljivanje na prvi pogled, tako što je na veliko čudjenje svih prisutnih, posle ko zna koliko vremena, pod Rokijevom rukom “na pola ključa” upalio svoj snažni motor, što nije uspelo nekolicini vrhunskih majstora pre toga!
Roki mu je klimnuo glavom da je razumeo poruku.
Brod je bio kupljen!
Taj predratni remorker imao je dugačko ali neobično usko korito, a čitavom utisku nestabilnosti doprinosila je visoka kabina s galerijom za sedenje na krovu. Gledajući sa strane čovek bi bio ubeđen da će se brod svakog časa nakriviti i prevrnuti, ali nekim inženjerskim čudom starih brodograditelja, brod je bio više nego stabilan.
Ustvari ljubav je bila obostrana, pošto su taj remorker i Roki dosta ličili jedan na drugoga.
Kao što psi počnu da liče na svoje gospodare i obrnuto.
Prošli su dosta toga u životu, što bi narod rekao “sito i rešeto”, a za Rokija je važilo naročito “rešeto” u predhodnom ratu, čije vidne tragove i danas nosi na telu i duši...
Pomalo boemski digli su ruke od ušminkanog izgleda i doterivanja, ali su ipak dobro izgledali! Sazreli brod i kapetan, koji su posle mnogo potucanja i godina shvatili – relativnost vremena, kretanja i života, tako da im se nikuda više nije žurilo.
Sušta suprotnost Maši, koji je, napustivši fakultet već na drugoj godini shvatio da mu je bolje da studira botaniku u Sahari, nego ekonomiju u zemlji koja se ekonomski raspada, otišao u svet, gde je radio nekoliko godina. Ušteđenim novcem prebacio se iz Francuske na Kipar, koji je tih godina bio u velikoj modi za poslovne ljude, naročito one iz Rusije i zemalja istočnog bloka.
Smatrao je da su na tom malom, mediteranskom ostrvu trenutno glavna zbivanja i u tome video šansu.
Tamo je završavao studije i uporedo radio na “water sportovima” u okviru luksuznog Šeraton hotela iznajmljujući skutere, glesere, ili je bogatu klijentelu vozio i vukao na skijama i paraglajderima. Njegov godinama razrađivani zemunski šarm (dobar deo detinjstva igrao je samo na tu kartu – pošto drugih karata nije ni imao) i telo bivšeg sportiste, koje je tada bilo u odličnoj formi, spretnost na vodi dečka odraslog na Dunavu, punili su mu krevet Ruskinjama i Engleskinjama koje bi uspavavši pijane i na suncu izgorele muževe, dolazile kod njega u kućicu i podavale mu se. Nekada se dešavalo da vodi ljubav na gliseru nedaleko od obale, gde muževi zaneti opijanjem i pričom o novcu nisu ni obraćali pažnju na njih.
Razumeo ih je pomalo, verovatno im je tako i skidao veliki tereta s leđa…
Taj posao mu je omogućio mnoga poznanstva, a novostečeno obrazovanje i mnoge poslovne prilike, koje je Maša vešto počeo da koristi, počevsi prvo da asistira jednom moćnom ruskom tajkunu, a kasnije i sam po malo da trguje metalima izmedju zemalja bivšeg SSSR-a i ostatka sveta. Najviše je voleo da trguje aluminijumom, pošto su od njega bili napravljeni nedostižni čamci njegove mladosti.
Vratio se u Srbiju marta 1999, isti dan kada je počelo bombardovanje negove zemlje i više nikada nigde nije putovao, osim ako je baš morao.
Tada je promenio sliku o velikom delu sveta (devetnaest najvećih sila sveta) dodavši im rogove i jedan špicast rep!
Ubrzo je, sasvim slučajno, upoznao svoju mladu ženu na parkingu, pošto ga je prethodno zagradila kolima.
Na njeno zaprepašćenje, umesto da je pita da pomeri auto, Maša je pitao da se uda za njega – što je ona prvo kroz smeh odbila, sumnjajući u ozbiljnost tako iznenadne ponude od potpunog neznanca.
Svadba je bila za dva meseca!
Sada su se svi nalazili na galeriji Rokijevog remorkera, Maša, njegova žena Nana i njihovo troje dece. Roki, prethodno dobro naloživši minijaturni smederevac, natoči pića i stavi u rernu punu tepsiju naseckane ribe ulovljene tog dana.
Večera i druženje su prolazili fantastično, ali Maša nije mogao a da ne gleda u Rokijeve s broda zabačene štapove. Stara navika starog pecaroša!
Prošlo je dosta vremena od kako je i sam redovno pecao, ali velike ambicije i motori koji su ga gurali poslovno napred, udaljavali su ga od pecanja, reke, pravih prijatelja i starih navika.
Jedan štap se zatresao i Maša neverovatnim refleksom i brzinom skoči i kontrira.
“To se ne zaboravlja, “kao vožnja bicikla”!”,našali se Maša.
Na štapu je bila riba, a on shvativši šta je uradio i čiji su štapovi, okrenu se ka Rokiju i pokaza mu štap, kao da mu ga predaje, što ovaj učtivo odbi i galantno mu prepusti da izvuče ribu.
Bio je to prelepi smuđ od dve kile!
Sveti Nikola je to veče nagradio Rokija za njegovu galantnost i velikodušnost somom od osamnaest kila, koga ovaj izvuče pred sam odlazak na spavanje!
U Maši se upali davno gasnula vatra! Čitavu noć je polubudno spavao, jedva čekajuci rano jutro da počne da peca.
Uz jutarnju kafu raspitao se kod Rokija gde se dobro peca na ovom terenu, pozajmio je mrežu za kedere i prilagodio svoj lagani ,varaličarski štap za muvanje smuđa.
Roki mu objasni da je najbolje da peca u panjevima, na neka dva kilometra nizvodno od njega, ali da jako bude oprezan, pošto su panjevi na pojedinim mestima tik ispod površine vode i mogu lako da oštete brod, čak i probiju korito pošto je od plastike.
Krenuli su, a Nana koja je napravila u međuvremenu doručak, hranila je tročlanu dečiju posadu za stolom na krmi, povremeno ubacujući u usta zalogaje Maši koji je vozio!
“Kao da hranim neku veliku bebu pticu, pa ispade, bre, da sam svima mama, imam četvoro dece!”reče kroz smeh Nana.
“Pre će biti da hraniš ptiće i jednu olinjalu, ćelavu orlušinu!”,reče Maša i glasno se nasmeja.
Stigavši na odredište Maša oprezno dotera brod do velike, debele grane koja je virila iz vode s par manjih grana i kanapom veza pramac broda.
Sada je trebalo da se spusti gumeni, pomoćni čamac i priveže krma dugačkim kanapom za još jedno drvo, kako vetar ne bi nabio brod na obalu.
Baš je kupio taj gumenjak dan pred polazak! Kao da je znao da će mu zatrebati.
Mada, bio je dosta razočaran kada je stigao na kućnu adresu preko porudžbenice.
Naime, na slici pored sitno ispisanih dimenzija gumenjaka, verovatno kako bi se vešto zaštitili od vraćanja robe, prodavci su u taj čamac stavili najmanji zgodni par na svetu – dva minijaturna primerka muškarca i žene, koji, smejući se, glisiraju po moru.
“Pa ovo je za Barbiku i Kena!?”, bilo je prvo sto je Maša progovorio, kada je napumpao čamac.
O stabilnosti da i ne govorimo…
Jedino mu je cena bila ozbiljna.
“Šta je – tu je, nećemo voziti decu u njemu a mi ćemo ulaziti i izlaziti četvoronoške, ‘kereći’, kako se ne bi isprevrtali!”
Sada se nalazio u tom čamcu s dvadeset metara kanapa i veslom. Približavao se drvetu dok ga je žena slikala, kako bi posle mogli zajedno da se smeju.
Izgledao je u njemu kao kornjača koja je sela u svoj oklop i uzela veslo!
Ali kako se nagnuo da dohvati kanapom drvo, gumenjak se prevrnu i Maša se nađe u vodi, udarivši snažno glavom u podvodni panju!
Trebalo mu je nekoliko sekundi ispod vode da se pribere, pošto je u prvi mah, misleći da grabi ka površini, počeo da pliva sve dublje!
S poslednjim zalihama vazduha u plućima, isplivao je i snažno udahnuo vazduh.
Od gumenjaka nije bilo ni traga, a visoki Dunav ga je izgleda tako brzo nosio, da nije mogao da vidi ni svoj brod!
Nekako je doplivao do obale i onako mokre odeće i blatnjav sede na travu.
Tek tada ga je presekao jak bol u glavi i uhvativši se za nju, oseti pod rukom veliku čvorugu.
“Dobro sam prošao, nema krvi, a i srećom pa sam rodom iz pasivnih krajeva i imam tvrdu glavu!”, pokuša da napravi šalu sam sa sobom.
Ali ipak se stresao od pomisli šta je moglo da mu se desi i kako malu nepažnju može da kazni veliki Dunav, čemu je i sam prisustvovao kao mali, kada se pred njim udavio jedan od drugara.
Pošto se malo oporavio i došao k sebi, krenuo je nizvodno obalom da traži gumenjak.
Mora da ga je negde rečna matica nabacila na obalu ili će ga pokupiti alasi.
Ali što je dalje odmicao nikoga nije sretao, sve do jednog spusta gde konačno ugleda postavljene, zabačene štapove. Pored njih se nalazio dečak , ne stariji od desetak godina.
“Dečko, jesi li možda video mali, beli gumenjak?”, upita Maša.
“Samo narandžaste Maestral i Sport!”, odgovori šaljivo dečak.“Bele nikada u životu! Takve ni ne prave!”
“Njemu je još do šale!?”, pomisli Maša.”A mogao sam baš za te pare da kupim pristojan čamac.”
“Sešću malo da se osušim i odmorim!?”, reče Maša dečaku, više kao da ga pita.
“ Sedite tu u stolicu slobodno!”, reče dečak.
Maša pogleda oko sebe, na sve strane nalazio se starinski , ali profesionalni pribor!
Dam-kvik mašinice, Šekspirovi štapovi, vojni ranac, metalni držači štapova koji se pobodu u zemlju…sve staro više decenija, ali u potpuno novom stanju!
U plićaku u mrežici Maša ugleda kako se hladi pivo!
Kako mu se pripilo…Izgleda da se od svega malo i uplašio, tako da mu je želja za pićem bila veća nego ikada (a ni inače nije bila mala)!
Primeti to i dečak, pa mu reče da se slobodno posluži!
“Opasan si ti mali, sve primećuješ! I hvala ti, baš će mi prijati jedno!” uzvrati oduševljeno Maša.
Iz mreže izvadi Bip-ovo pivo u zidarskoj boci, a namerno uze jedinu zelenu koja je bila u gomili, kao džentlmenski potez. Naime, pivopije ne vole zelene flaše!
“Čoveče od kada nisam pio Bip-ovo pivo, nisam ni znao da su ponovo počeli da ga prave!
Još su se setili da vrate stare-dobre “zidarske” flaše, više mi je muka od novih “hologramskih 4d” boca i gluposti! E to je pravi marketinški potez!”
Dečak ga je gledao u čudu! Izgleda da mu ništa nije bilo jasno, šta ovaj srednjovečni čovek priča...
“A jesi li ovde sam na pecanju?”, upita Maša dečaka.
“Nisam!”, odgovori on. “Tu sam s dedom, nego otišao je do sela u nabavku, pošto smo zaboravili paradajz i luk, a poneli smo slaninu i hleb za ručak. A možda se nešto i upeca!”
Maša se posluži još jednim pivom, prethodno obećavši dečaku da će im doneti iz sela celu gajbu.
“Slobodno popi sve, samo ostavi jedno za dedu, on to kupuje onako – ako neko naiđe, a popije samo jedno posle jela! Inače deda pije samo vinjak!”
Maša je posmatrao tog očigledno inteligentnog dečaka, s krupnim, užarenim očima, izrazito sitnog, mršavog tela i za broj većom glavom nego što bi tom telu inače pripadala.
Razbarušena kosa , vrcave oči i živahni pokreti odavali su poprilično nestašnog, ali i opreznog dečaka.
Takav je bio i on sam kada je bio mali, što niko-nikada ne bi danas pomislio za krupnog i u svakom pogledu snažnog Mašu!
Znao je šta tog dečaka čeka u životu i kroz šta će sve prolaziti, dok se konačno ne dokaže sebi i drugima, a onda se, na krilima nekadašnjih večitih neuspeha i gubljenja, vine u uspehe i niz dobitaka.
Tog dečaka će uvek ponižavajuce poslednjeg birati u podeli za fudbal, s jednim najdebljim i jednim što je kao devojčica.
Za košarku ga neće ni birati! Sedeće na betonu i gledati kako njegovi vršnjaci igraju i kako im se već ocrtavaju mišice i vene na rukama – kao odraslim sportistima.
Nikada neće priznati drugarici iz klupe, Jeleni, da je zaljubljen u nju, pošto mu je Predrag, najjači dečak u školi pred svima iz razreda opalio šamar, a on se, ne razmišljajući o tome kako da vrati, prvo okrenuo prema Jeleni, pogledavši da li je ona to videla.
Kada se osvestio i skupio hrabrosti da mu vrati, Predrag mu je profesionalno udario još jedan jači, od čega mu se zavrtelo u glavi toliko, da je pao na zemlju.
Sutradan ih je video na šetalištu kako se drže za ruke, a pričalo se i da su “profurali”, a Predrag se bahato hvalio kako mu dozvoljava da je “dira”!
Moraće da se snalazi sam, svojom lukavošću i inteligencijom, da vodi gerilsku bitku.
Dečak će prvo morati da počne da trenira neki individualni sport, gde ga neće birati!
“Najbolje neki borilački sport, koji će mu, kao i meni džudo, biti prvo oružije za početak dugogodišnje borbe!”, pomisli Maša.
Onda, pošto neće moći određeni period da hvata na izgled, moraće da počne da čita, sve što mu padne pod ruku, da uči da recituje, glumi, priča i prepričava svoje i pomalo tuđe doživljaje na zanimljiv način.
Moraće da nauči da bez straha od odbijanja prilazi devojkama s najmaštovitijim dosetkama, pošto one njemu sigurno neće prilaziti prve!
Ima puno da radi i da trpi taj dečak dok se i sam ne probudi jedno jutro i ne doživi obrnutu Kafkinu “metarmofozu” gde se Gregor Samsa pretvara u “ogromna kukca”, a Maša iz rahitičnog decaka u mišićavog momka sa sposobnostima da zavodi, osvaja i da bude tražen u svakom društvu od seljaka, radnika, preko kriminalaca i pravih mafijaša, agenata, do profesora, doktora i inženjera.
“I Andersenovo ‘Ružno pače’postaje labud, ali ne… najlepša knjiga mi je ipak ‘Mali princ’ Antoana de Sent Egziperija”, pomisli Maša i poče da plače!
To nije bio plač, nego ropac, koji mu je, vrativši mu sećanje i sažaljenje na sebe samog i dugogodišnju borbu da postane nešto drugo, ukazao da je otišao predaleko, da je počeo i on da povređuje ljude oko sebe i da je izgubio razumevanje za one koji su slabiji!
Pobedio je i povredio konačno samoga sebe!
U duši je još uvek bio ranjivo dete, to je znao, i kod sebe je prezirao sve ljudske slabosti koje bi mu se javljale.
Sada su suze spirale i poslednje naslage i tragove toga!
“Od sada će sve biti malo drugačije i bolje”, odluči Maša!
“Čiko šta vam je?”, upita ga zabrinuto i pomalo uplašeno dečak, zatečen ovim prizorom.
“Ništa, nešto sam se setio, ustvari, podsetio si me na nekoga, pa sam se raznežio…”
“Na koga?”, upita dečak.
“Na mog sina, nešto mi sada nedostaje!”, slaga Maša da bi izbegao dalje objašnjavanje.
Ustao je i obrisao lice od suza, povrativši pribranost.
“Idem nazad ka brodu, moji sigurno brinu, a ko šiša gumenjak, ionako nije valjao, a ti i deda svratite kasnije na pivo i sok, mi smo uzvodno od vas, veliki beli gliser, ne možete da nas promašite!”, reče Maša dečaku.
“Ej , stanite, pa evo mi ga deda, vraća se, sada ćete da ga upoznate!”. uskliknu dečak.
“Izgleda mnogo voli tog dedu!”, pomisli Maša i zapita se šta li je s roditeljima tog dečaka…
Ustao je sa stolice i krenuo ka tom starijem čoveku da se upozna, ali kako je bio okrenut ka suncu nije mogao da razazna njegov lik sve dok mu se ovaj ne približi sasvim blizu…
“Evo ovo je moj deda!”, reče s ponosom dečak.
“Zdravo mi bio momče, ja sam deda Ilija!”
Maša potpuno bled pruži ruku jedva je podignuvši!
To je bio njegov deda!
Pogledao je bolje dečaka – to je bio on pre trideset godina!
Prvo ga je prošla jeza duž kičme do mozga, pa kroz ruke, da bi se zatim tlo zaljuljalo pod njim i potpuno izgubio svest.
Posle, ni sam ne zna koliko vremena, osetio je lupkanje po licu i u daljini čuo dozivanje i viku.
“Bože, šta da mu radim? Mašo, Mašoo molim te ustani. Ljubavi , molim te.”
Čuo je i dečiji plač…”Tata!”
Tada se osvestio, pogledao iznad sebe i video Nanu i decu, a Roki ga je vojnom tehnikom oživljavanja držao po strance s glavom na svojim kolenima.
“Sad je ok, ustaj junače!”, iskusno reče Roki, kao komandu!
Maša, dok se ispravljao na kolena, jednim pokretom zagrli ženu i svo troje dece.
Kao da su mu se ruke produžile, ili ih je toliko stegao, da svo četvoro stadoše u njegov zagrljaj!
“Kako si me samo zabrinuo!”,reče Nana dok su se deca smirivala od plača.
“Ljubavi, kako si, jesi li sada dobro?”
“Veruj mi, nikada u životu nisam bio bolje!”
Marko Korica
Calypso
-
Ех, Калипсо, шта нам то радите?
Колико нас се препознало у оном дечаку коме је мазгов опалио шамар?
И можда нисмо сви добили шамар али смо гледали како девојчице одлазе с којекаквима, док ми нисмо научили како треба с таквима...
Хвала за лепу причу за недељно јутро.
Sent from my Redmi Note 4 using Tapatalk
-
Calypso2 priče su ti odlične. Skupljaj to, može tu biti jedna divna knjiga jednog dana. Knjiga koja bi bila nauk mnogima šta je život i kako ga moramo ceniti. A možda tu postoji i knjiga , kao stoji u naslovu teme. Voleo bih je imati u svojoj skromnoj biblioteci.
Prvu priču nisam mogao odoleti a da je ne postavim na svoj Fb profil. Naravno sa tvojim potpisom kao autora, nadam se da se ne ljutiš.
-
Hvala drugari 114 na čitanju i komentarima kgk
Postoji knjiga :) , jedna je objavljena a jos su dve napisane (verovatno na jesen jednu objavljujem), kao i zbirka pesama.
Počastvovan sam objavom na FB
-
Desa i Zlatko (priča o ljubavi)
Svi volimo da imamo “našeg“ mesara, pekara, ribara...Ubeđeni da će za nas odvojiti onaj najbolji komad, najlepše parče ili najsvežiju ribu. Onoga što će samo nama znanim, tajnim znacima i mimikom, a da niko drugi ne vidi, dati do znanja da to što smo hteli nije za nas...Ili jeste!
E, ja imam svoju ribarku!
Ona nije toliko poznata ljudima, što i nije toliko čudno jer nikada nije na pijaci .
Kod nje se dolazi kući, pozdravi se, malo posedi, upita za zdravlje, kako je, a onda se pita „ima li nešto“? Ona kao po pravilu kaže „slabo“, ustane, uđe u čamac i podigne čuvarku.
Kada izabere ribu, ona je ravnodušno vadi iz čuvarke, tek ulovljenu, živu i čisti je na licu mesta – u čamcu, ispirajući je dunavskom vodom.
Čak i neko ko bi je video prvi put, na kratko, obavezno bi primetio kako joj lice prekriva neki veo tajne i sete, neki deo tuge i priče koji samo život može da ispiše.
Niko joj ne zna pravo ime, ni koliko ima tačno godina.
Zvali smo je Desa.
Mnogi na Dunavu, slučajno ili namerno, prekrstiše je u Persa, što je nju jako ljutilo.
Desa je došla u Stare Banovce i na Dunav iz Subotice, iz nekog samo njoj znanog razloga.
Nikada je nisam pitao za razlog njenog preseljenja, pošto sam to smatrao nevaspitanim, a i osetio sam da o tome ne bi želela da priča.
Ali doći iz lepog ravničarskog grada baroka i secesije, grada bez reke na severu Bačke - u selo, i to, ni manje ni više nego na Dunav, koji je sve samo ne plav i ne oprašta početnicima greške, pa još na tom Dunavu postati ribar (ka)...
E, morate priznati da je to jako čudno!
Možda je u njoj proradila krv predaka, panonskih mornara, ali to je već Đole opevao, pa da se ne ponavljamo.
Desa, začudo, a što bi joj možda i išlo uz zanimanje, nije bila „muškarača“. Ruke su joj bile i ostale ženske, a veo sete preko lica nije je napuštao ni kad bi spuštala i vadila mreže. Kada bi izvlačila prelepe smuđeve, orijaške somove, deverike lopatare, sve te ribe kojima bi se svaki alas radovao, ponosio, slikao i trljao ruke zbog zarade, Desa bi ostajala potpuno ravnodušna, čak pomalo i razočarana ulovom.
Ustvari kao da se taj veo tek tada navlačio....
Kao da nije ulovila ono što je htela.
Često je volela i da popije po koju, ali nikada u kafani, već samo ispred njene male drvene kuće podignute na šest stubića od betona, koji su je u proleće štitili od nabujalog i hirovitog Dunava.
Možda putnik-namernik ili neki pecaroš ne bi primetio da je Desina kućica malo izdignutija od ostalih – ali jeste! Što dosta govori o Desi i njenom, nikada stečenom poverenju prema velikoj reci...
Kućica se nalazi ispod takozvane „lesne zaravni“ što je ustvari vertikalna litica od dvadesetak metara, koju je Dunav usekao svojim tokom, a kako se radi o vrsti zemlje, „lesu“, koji je otporan na sve, osim na eroziju koju izaziva kiša, česti su odroni koji nekada padaju i na ribarske kućice, što Desin život čini još neizvesnijim.
Ispred kućice trčkara par kokošaka, pas pulin, crne ukovrdžane dlake pune čičaka i sveznajućih očiju – dva crna dugmeta.
Bova, korpa za ribu, radni čamac – „drveni čun“ s Tomos četvorkom (bela kapa) malo navučen na obalu, rezervni čamac izvučen iz vode i prevrnut na obali, spreman za katranisanje dna.
U kućici jedna prostorija, kuhinja, krevet koji može poslužiti kao dnevni divan, mali televizor Grunding iz 80-tih i tranzistor pomalo umašćen od kuhinje i prstiju. Ispod jedinog prozora astal sa mušemom koja je odavno dobila njegov oblik, zasečenom na par mesta i dve stolice.
Zašto dve, kada se zna da je sama i da odavno ne priima goste u kuću?
Jedno kasno letnje popodne, kada je sunce već izgubilo žar a žega minula, silazim na Dunav da malo pecam, a više da pobegnem od društva s kojim sam došao u vikendicu da pravimo roštilj.
Ma lepo je i s njima, ali prija mi malo osame, a i da pobegnem od „precvrcavanja“ od silnih kucanja... Tako da onako „taman“ raspoložen, sa štapom u ruci, silazim na Dunav, ali imam šta da vidim.
Desa sedi na prevrnutom čunu sa čašicom u ruci, flaša vinjaka na stolu terase do pola popijena, a ona nemo zagledana negde niz Dunav...
Pozdravljam je sa „zdravo Deso, otkud to da nisi na vodi, u ovo vreme ti je glavna rina“ (puštanje mreže)!?
Ona se samo delom lica i očima okrenu ka meni i kroz neki ironični polusmešak ponovi „rina“.
Pitam da li mogu da sednem, a ona mi odmahnu rukom, kao da joj je svejedno.
Ne mogu da pitam šta joj je, hoću, ali ne znam kako.
Desa probi led tišine: „Ajde dodaj onu flašu s terase i uzmi sebi čašu!“
„Ribe...,“, započe Desa, „šta će to nekome u životu!?“
Pitam da li joj se neka velika riba otkačila ili pobegla pa je tužna?
„Pobegla!? Nije pravi izraz! Otišla – da, pustila sam je – možda, oterala – sigurno, a možda sam i ja pobegla...“
„Čekaj Deso, polako, ništa mi nije jasno!?“
„E pa, evo ovako, kada te već zanima!“, poče Desa da priča, pomalo već pripita.
„Sada ćeš čuti ono što niko ne zna, niti sam ikome – ikada pričala.
Otkriću ti moju tajnu.“
Pomalo zatečen situacijom, upitao sam je zašto baš meni?
„Zato što ćeš je od mene samo čuti, a ti pričaj kome god hoćeš! Možeš je i u pero turiti, pa piši za te tvoje novine! Neka barem nauči neka druga Desa gde sam grešila!“, odgovori kategorično Desa.
„Još kao mlada, radila sam na ribarskom gazdinstvu u sklopu velikog ribnjaka nadomak Subotice. Dugo nisam ni probala ribu, a one što smo lovili i izlovljavali nisam ni primećivala. Bilo je tu svačega u mreži, glavatih somova, opasnih štuka k’o ruka, ljigavih linjaka, lukavih i ugojenih šarana, plemenitih smudjeva – barona praznih stomaka...
Uvek sam smatrala da za mene postoji ona prava riba, ona koju kada uhvatim i vidim u mreži , znaću da je „ta“ i tada ću je prvi put probati.I desi se to kada se najmanje nadaš!“
Učila je Desa da baca sačmu (vrsta mreže) i neočekujući ništa uhvatila je prelepog šarana „oklagijaša“, verovatno jedinog, čudom ulovljenog u ribnjaku, pošto oni žive samo u velikim rekama kao što je Dunav. Kako je bio lep i koliko se samo razlikovao od ostalih ,ribnjačkih šarana!
Nije bio debeo – već vretenast, a umesto proćelave krljušti – imao je zlatnu, jaku krljušt koja je podsećala na zlatni oklop, što mu je malo davalo viteški, plemeniti izgled!
Desa je bila toliko opčinjena njegovom lepotom da je odlučila da ga zadrži za sebe i da se s njim odseli na Dunav. Daleko od rodne Subotice i ribnjaka!
Malo da bi izbegla palanačko ogovaranje, a više zbog Zlatka, kako je nazvala svog šarana, da ga ne guši sredina ribnjaka, da ne živi tako lep u mulju sa raznom sitnom ribom.
Kupila mu je nov kavez od prohroma, koji je bacila nekoliko metara u tok reke, gde je voda najsvežija i vezala ga dugačkim kanapom, za tada novu kućicu.
Kako je samo bila ponosna na svog Zlatka! Podizala bi ga iz kaveza, mazila, ljubila, pokazivala bi ga sa ponosom gostima i prijateljima, izazivala zavist kod drugih alasa i slučajnih prolaznika, što je doduše i Zlatku imponovalo, iako bi se tada nalazio i gušio na suvom, jer nije mogao da diše na škrge.
Najteže je bilo kada bi došlo veće društvo, malo bi se popilo, pa ga Desa ne bi ispuštala iz ruku celo veče – tada bi se skoro ugušio!
Desa je primetila da u kavez kod Zlatka ulazi sitna riba, da mu skreće pažnju i da ga ometa, pa je čitavu stvar ojačala dodajući preko kaveza novu mrežu od dva oka. Ali posle određenog vremena primeti da mogu da ulaze karaši, bodorke i kesege, pa doda ponovo novu mrežu od još dva oka.
Zlatku skoro da više i nije tekla voda kroz kavez od tako gustog rasporeda mreža, tako da je
gotovo i prestao da pliva. Voda nije više bila sveža i izgubila je svoj tok!
Počeo je da dobija na težini, što se Desi u početku dopadalo – izgledao je krupnije i moćnije!
Ali vremenom Zlatko poče da dobija izgled ribnjačkog šarana, s karakterističnim debelim stomakom.
Ni to ne bi bilo strašno, da od stajaće vode u kavezu, na koju nije po prirodi navikao, ne počeše da mu se na telo hvataju paraziti, alge i gljivice, pa Zlatko osta bez polovine krljušti, na koju je bio toliko ponosan. Postao je debeo i proćelav, tako da o nekadašnjem zlatnom oklopu više nije bilo ni reči!
Sada je izgledao kao vitez koji je izgubio sve bitke...
Desa odluči jedno mamurno jutro da ga pusti.
Kada je ušla u čamac i podigla kavez, sledila se pri samoj pomisli na svoju nameru – ali odlučila je!
Drhtavim rukama otvorila je kavez i Zlatko polako ispliva napolje.
Ali začudo, nakon par zamaha perajem Zlatko zastane i vrati se u kavez!?
Izgleda da ga je boravak kod Dese odvikao od dešavanja i tokova u Dunavu.
Tu je ipak bio zaštićen, siguran, a nekadašnje misli, patnja i maštanje – šta bi sve radio da je slobodan – u momentu se pretvoriše u ništavilo.
Od tada, vrata na kavezu ostala su otvorena.
Desa je smatrala da je sada sve uredu, da počinju ispočetka!
Kroz otvorena vrata će mu proticati voda, više će plivati, može da ode i pliva s drugim rubama, da se hrani, iskače iz vode od sreće, a izlečiće se i krljušt!
Ponovo će biti ponosna na svog Zlatka, odnosno na sebe, pošto je on bio njen najveći uspeh!
Ali sledeći meseci nisu doneli ništa novo osim letargije i dosade.
Zlatko uopšte nije izlazio iz kaveza, a čak je svojim snažnim repom terao riblje posetioce.
„Glupa navika!“, rekla je Desa.“A i šta mi bi da sebi navalim takvu obavezu!?
Još moram i da ga hranim i to najskupljim boilama (hrana za šarane) pošto moj fini šaran neće da jede što i ostali šarani, kukuruz i noklu. Pa zbog krljušti da mu perem kavez od algi, pa....“
A Zlatko umesto da pliva, naslonio se na onu mrežu od dva oka i gleda u alge.
Još je deblji nego što je bio, a od zlatne krljušti ni traga.
Odluči Desa da prekine čuvanje Zlatka i da ga otera!
Prvo je prestala da ga hrani, pa da mu čisti kavez, ali Zlatko nije odlazio. Samo je postajao još ružniji i zarozaniji.
Jednog dana Desa priđe kavezu, poče da viče, da ga drmusa i na kraju udari snažno veslom po kavezu i Zlatko zauvek otpliva od Dese u dunavske dubine.
Laknulo joj je!
Prava odluka!
„Završila sam s njim, jednom za svagda!“, reče Desa samoj sebi.
Onda je sela i rasplakala se...
Tako da Desa posle toga nije ni ribarila da bi prodavala ribu, zato je nije bilo na pijaci, to je bilo onako usput, šta se ulovi.
Ona je tražila Zlatka!
Završi mi Desa priču, a flaša je bila prazna. Ustala je i ušla u čamac. Za divno čudo motor joj upali na prvo povlačenje kanapa, što se nikada do tada nije desilo!
„Gde ćeš sada Deso?“ upitah je.
Ništa mi nije odgovorila, ali sam znao gde ide...
Plovila je prvo Dunavom uzvodno sve do Beča, koji je oduvek želela da vidi , pa se posle vratila nizvodno i uplovila u Tisu, onda se nekim čudom našla na starom ribnjaku gde je čekao njen Zlatko, sa zlatnom krljušti, lep kao prvog dana kada ga je ugledala.
Plivajući pored njenog čamca otpozdravljali su zajedno rodbinu, roditelje, bivše prijatelje, nekadašnje davljenike i brodolomnike, koji su mahali sa obale, lebdeli iznad vode i izvirivali sa davno potopljenih brodova.
Otplovili su i do mora koje nikada ranije nije videla.
Otplovili su toliko daleko da više nisu ni hteli da se vrate!
Gde svih vremena razlike ćute...
Marko Korica
-
Ех, Калипсо...
Кад сам се, давне 1987. настанио у Батајници, у Старим Бановцима упознао сам једну жену која је, са мужем, дунавским аласом, живела баш у таквој кући, испод лесног брега.
Одлазио сам често и куповао рибу која није могла бити свежија, најчешће кечигу...
Ех, каква је то кечига била? Одрасла, а не као ове сардине које сад продају по ресторанима и жале се како нема више праве кечиге.
А како је она чистила рибу!?
Жао ми је што у то време нису постојале овакве могућности као данас, па нисам снимио покрете којима је скидала крљушт, избацивала утробу...
У неколико тренутака сва риба била би очишћена и испрана водом из оближњег бунара...
Читајући ову причу о Деси, сетих се, ето, моје рибарке. Сетио сам се и тога како сам се много пута питао откуд та жена тамо, уз воду, с оним рибаром? Као да јој није било место тамо, као да је из неког другог света, а опет, као да ни на једном другом месту не бисте је могли наћи...
Хвала за лепу причу.
Sent from my Redmi Note 4 using Tapatalk
-
clap ok
-
Браво Калипсо, предивна прича. clap clap clap И да будем искрен, једва чекам следећу. 114
-
Eeeee ako ovako nastavimo da "čuvamo" prirodu, sve će stati, neće ni ribe plivati kao što su plivale. Ko razume shvatiće poentu ove priče no125
-
Evo nove priče, nadam se da ne dosadjujem i da će vam se dopasti 114
Tri zapovesti zlatnog karaša
Konačno je stiglo proleće!
Ove godine zima se toliko odužila, da smo pomislili da se nalazimo u začaranom polarnom krugu iz kojeg nema izlaza i koji nas kao hipnotički vir uvlači sve dublje i dublje, u zimske kapute, promrzle crvene obraze i noseve koji cure...
Ali je stiglo! Sedimo kolega Anđelko i ja, ispred proizvodne hale u Starim Banovcima i žmirkajući, nenaviknuti na sunce, dogovaramo se gde da kidnemo s posla! Zaista bi bilo šteta presedeti ovako lep dan, a bez lažnog moralisanja – da ima nekog posla, ostali bi naravno! A uostalom šef je uvek upravu, a to je Anđelko! On je rekao da idemo!
Pao je dogovor, idemo da plovkarimo belu ribu na jedan dunavski kanal, mada je meni varalica draža, ali su sve grabljivice u zabrani lova zbog mresta.
Stižemo kolima strmim putem do “Goveđeg broda” u Zemunu i spuštamo se na Dunav, gde nam je privezan čamac. To je čuveni “Apatinac” vekovima tesan od samog Dunava, dok nije dobio svoj savršeni oblik za plovidbu i pristajanje uz njegove blatnjave obale.
Izvadili smo vodu “ispolcem”, odvezali se i otvorili po pivo! U međuvremenu dolazi i do prvog konstruktivnog sukoba mišljenja…naime, Anđelko smatra da smo poneli premalo piva iz lokalne divlje kafane, autentičnog dunavskog naziva “Kod Mike lažova”, dok ja smatram da čitavu stvar može izvaditi rakijica, koju imamo za “ne daj Bože”!
Plovimo Dunavom lagano, uz brektanje četvorke, ka kanalu Balaton koji se nalazi preko puta zemunskog naselja Galenika. Ima bezbroj imena: Beljarica, Pkb kanali (komun.socijalistička varijanta), Vojne bašte, a mi ga zovemo Balaton. Sve u svemu, Balaton je lavirintska mreža kanala gde su se izgubila mnoga pecaroško-maliganska imena Zemuna.
Temperatura Dunava je oko 8 stepeni, voda je u blagom porastu, s tendencijom stagnacije.
Po logici stvari, u kanalu je barem 2-3 stepena toplija, lep topao dan, malo oblaka, riba ušla u kanal, pa još nismo morali kao vešci da krećemo pre petlova, nego kao gospoda posle fruštuka, natenane…u najtopliji deo dana.
E sad kako beše ono za prihranu ribe, u proleće, 20% mesna, pa ono da pravi vertikalnu maglu u vodi, pa da ostane deo na dnu, pa mora da bude dugačak plovak…Sve mi se pomešalo…i u stomaku i u glavi.
Sada već veslamo lagano po kanalu uživajući u prolećnoj plovidbi po mirnoj vodi, nestvarnoj lepoti žalosnih vrba, koje kao da nagnute peru svoju dugu zlatnu kosu u Dunavu. Iza njih stoje ponosne topole ukrašene, kao ordenjem, raznim puzavicama i priroda koja podseća na prašumu!
Stižemo do mesta na kome moj kolega stalno peca, ali vidimo da je ono je zauzeto!?
Ljudi s Dunava znaju da se nečije uređeno i hranjeno mesto ne zauzima i ne dira, to isto važi za mreže, bubnjeve i slične alate alasa, i baš nismo očekivali nikoga, a posebno ne na tom mestu, ali šta da se radi, možda nas čovek nije očekivao, možda i ne zna za dunavsko nepisano pravilo. Vezujemo se za palu vrbu nedaleko odatle i pozdravljamo komšiju uz uobicajno “ima li nešto”.
A komšija…kao da je krenuo u rat, a ne na pecanje plovkom! Ima jedan, dva, tri…pet štapova i liči nam više na vojni razarač, a ne pecaroški čamac. Vidim i dva velika plovka, izgleda sistem “balerina” – kojim se lovi štuka koja je u zabrani zbog mresta, ali komšija je izgleda slab na balerine pa ne može da se uzdrži…
Počinjemo s pecanjem, ali slabo…Hvatamo neku siću , ali barem se nešto dešava i zanimljivo je!
Ni kod komšije nema ništa posebno na teškoj artiljeriji, ali počinje nešto ozbiljno da mu vozi plovak i da ga potapa, komšija kontrira i izvlači prelepu ribu, podosta veću od dlana.
Ali to nije bilo koja riba , nego zlatni karaš, nešto što pored linjaka ne vidoh od detinjstva, a to broji već 40-tak godina. Ribu koju su, kao autohtonu, potpuno potisnule, greškom i nepažnjom unete razne vrste kineskih babuški, američkih somčića i amazonskih sunčica.
Prelep je, zlati se u ruci kao pehar!
Komšija ga rutinski skida s udice i vadi čuvarku (ja veću čuvarku nikada nisam video) , ali zlatani karaš mu se ne otima u ruci već počinje da mu se obraća : “Pusti me, ispuniću ti tri želje!”
Mi smo zanemeli od šoka, a pogled koji smo Anđelko i ja razmenili, bio mi je jedini dokaz da nisam poludeo!
Komšija ga gleda u čudu i neverici, ali poprilično pribran, pa posle malo razmišljanja i dolaska k’sebi izgovara kao iz topa: “Da budem basnoslovno bogat, da budem srećan i da budem zdrav!”
Zlatan mu odgovara : “ Znao sam da će ti želje biti grandiozne i sebične, ali ispuniću ti ih uz jedan mali uslov, a to je da ti meni ispuniš tri male želje, koje stvarno možeš bez mnogo truda!”
Gleda komšija zlatanog i razmišlja … “Tri velike – za tri male…hm…isplati se!”
“Pristajem.” procedi komšija kroz zube. “Reci koje su to te tri male želje! Ejjjj, al’ samo paz’ da stvarno budu male! Nemoj da me zajebeš!”
“Prvo,” počinje zlatan,”želim, naravno, da me pustiš, što je i osnov našeg dogovora, ali i da ubuduće puštaš i druge ribe koje upecaš, bez obzira na vrstu i pol!
Možes da poneseš i neku kući, ali ako i samo ako hoćeš da je pojedeš i to u količni jednog obroka! Kapitalne primerke ne nosi, slikaj se pa ih pusti nazad u vodu, znaš, to su mame i tate, čuvari miliona budućih ribica. I naravno ne lovi nas strujom, mrežama, dinamitom,grabuljanjem…Tu nema puštanja!
Drugo, ne lovi nas u mrestu! Ne kupuj nas na pijaci kada kod lopurde ležimo na tezgi mrtve, kao drva naslagane, s ubijenih 2000 potomaka – ikre koja nam curi iz stomaka, ili se ta ikra prodaje na tacni kao poseban delikates. Pobuni se! Reci barem lopovu da to nije uredu. Kada već država nije u stanju to da reši, a ti – ne kupuj!!! Kada naiđu na osudu i ne budu imali kupaca, valjda će sami prestati to da rade!
Treće, ne zagađuj mi vodu! Uostalom, tu vodu i sam piješ, a voliš leti da se okupaš u njoj. Ne bacaj otpatke u vodu! Čak i da je kvalitet vode dobar, ne volim da živim u smeću! Zamisli sebe da odeš na Zlatibor, vazduh čist, klima divna, a ti okružen školjkama automobila, pvc flašama i kesama ,smećem…a udišeš taj čist vazduh i šetaš…Lepo? Nije!
A u društvu važiš za čoveka koji voli reku –pa voli je!
Vidiš da je ispunjenje ove moje tri male želje potpuno lako i u tvojoj moći, a vredeće koliko tebi, toliko i tvojoj deci i unucima.
Eto, sad me puštaj, pa na obostrano ispunjenje želja! Videćeš koliko će oboma sve biti bolje!”
Gleda komšija onog zlatnog karaša, razmišlja se…I na moje zaprepaštenje spušta ga u čuvarku!?
Htedoh da ga pitam zašto, ali sam od zaprepaštenja potpuno izgubio glas.
Palimo motor i u bunilu odlazimo.
Pitam se da li je je kasnije pustio zlatana iz čuvarke? Uostalom naredne godine će nam dati nedvosmislen odgovor na to!
A do tada , možda svi da se obavežemo da mu ispunimo one tri male želje, stvarno su u našoj moći!
Marko Korica
Calypso
-
Još Marko, još. clap clap clap 114
-
Mnogo je takvih sa veeeeliiikooom čuvarkom i mnoštvom štapova. Dok god ne bude za to corka nema ništa od obnove zlatnog karaša, niti od čistih reka, i uopšte čiste prirode.
Bravo Marko sve su ti priče Edukativne, da su u čitankama ne bi marilo.
-
clap clap clap clap
-
Evo priče koja nije još objavljivana i deo je nove knjige u pripremi. Nije lektorisana, tako da se izvinjavam na eventualnim greškama.
Živeli mi kolege i hvala na čitanju. 114
Kapetan i Ane
Prolećno aprilsko jutranje sunce, najavljivalo je svojom toplinom početak nove letnje sezone i dolazak prvih turista.
Sumorna su ta mala primorska mesta zimi, kada se ledena bura uvlači u kosti, a zubato sunce i vedro nebo rashlađuju more i kuće...Ili pak jugo, koji donosi dosadnu kišu i depresiju...Isti ljudi, iste priče, beskonačna pučina...
Ali sada je i ovoj zimi došao kraj! Sezona je mogla da počne!
Kapetan je sedeo za svojim stolom, na svom stalnom mestu, ispijajući ritualno svoju prvu kafu i prvi orahovac.Ta mala konoba nalazila se u prizemlju stare kamene kuće, na samom kraju uske ulice koja je vodila na glavnu na rivu, gde su se nalazili preskupi restorani za turiste i krmom privezane luksuzne jahte.
Jedno veoma zgodno mesto za mirno sedenje, sa tri mala okrugla stola napolju, i istim brojem drvenih stolova sa klupama unutra. Zbog starinski kamenih zidova, u konobi je i po najvećoj letnjoj jari, bilo prijatno hladnjikavo za sedenje bez modernih klimauređaja, a senka uske ulice je dozvoljavala gostima da malim pomeranjem stolice biraju da li hoće da sede na suncu ili u hladu. Kapetan Marko, imao je već godinama svoje mesto, tik uz ulaz u konobu, da ne mora da viče i doziva konobara za novi jutarnji orahovac (liker od oraha) ili bocun crnjaka popodne, posle ručka. Konobar Ivan bio je ujedno i gazda konobe, kapetanov drug i ispisnik, koji je bdio nad njim i ugađao mu uhodano i rutinom , naviknut šta kapetan voli i kada poručuje.
Tu se za razliku od izvikanih restorana na glavnoj rivi, zaista mogla pojesti sveža, tek ulovljena riba na gradele, ili brodet...Pečene lignje, ulovljene na udicu, spremale su se cele, bez čišćenja tek sa malo maslinovog ulja i morske soli, hobotnice su se sušile na štriku za rublje u dvorištu, a crveni barbuni i plave sardele sa gradela lepile su se za prste kao lepak, a riba kupala „lešo“ u loncu okačenom o verige za koje je gazda Ivan govorio da su stare preko sto godina...
Nije bilo jelovnika, nego šta ulovi i donese taj dan ribar Vinko, koji je često menjao sa gazda Ivanom dnevni ulov za rakiju travaricu ili vino uz narezani pršut i sir na drvenoj dasci.
Desilo se, da je zalutajući slučajno, jedan stranac, inače očigledno gastronomski stručnjak, tražio od gazda Ivana jelovnik, a potom i da mu se uskladi vino sa ribom i salatom, na šta mu ovaj odgovori da imaju samo jedno vino- crno domaće, a jelovnik nemaju.
-Koje je sorte vino?- upita stranac.
-Plavac mali!- odgovori gazda Ivan.
-Ali znate, uz belu ribu ne ide crveno vino, nego belo! Uz ovu „grdobinu lešo“ treba služiti Sauvignon Blanc...
-Vidite gospodine- pokaza već uzrujan gazda Ivan rukom- tamo dole vam je more odakle su riba i so, gore levo vam je maslinjak, desno vinograd, gore sunce..Tamo u bašti smokve, ako volite da vam ih naberem za dezert! I šta tu ima da se ne slaže! Slaže se! Ne bi raslo i živelo zajedno da se ne slaže!
Gastronomski stručnjak se osmehnuo, popio na iskap čašu crnjaka, po čijim se ivicama slivalo kao ulje crno, teško vino prepuno tanina.
Naučio je, od ovog jednostavnog čoveka, najvažniju lekciju iz gastronomije! To veče se napio „kao zemlja“, ljubio i grlio meštane, zapisivao reči pesama i na kraju i sam pevao „ribar pliti mrižu...“ sve dok ga na nisu Ivan i Marko na ramenima odneli u njegov apartman.
Za nedelju dana, na adresu konobe, stigao je sa plaćenom poštarinom prestižni engleski časopis o gastronomiji, u kome se na dve strane nalazio članak o gazda Ivanovoj konobi. Dve stranice prepune hvale i preporuka, koje nisu dobili ni najprestižniji svetski restorani sa nekoliko mišlenovih zvezdica.
Gazda Ivan je pogledao slike, a kada je video da ne može da pročita ni reči teksta na engleskom, iscepao je te dve strane, stavio u koverat i poslao sinu za Ameriku, nadajući se da će on to pročitati i vratiti mu se kući, da nastavi njegov čestiti posao. Liznuo je kovertu, pomolio se Gospi Sinjskoj za sina i poljubio krišom pismo, suzdržavajući suze , skriven u polumraku konobe....
Taj mali bistro-konoba, zaklonjen senkom zidina, na samoj periferiji zbivanja bio je sjajno mesto da ne primećeni pijuckate, sedite i gledate leti promenadu šarenila, sujete, potrošnje,blazirane dosade, nervoze i neurotičnog jurenja za razmaženom decom, za suknjama, ukradene na kratko slobode tajnih ljubavnika pobeglih iz svojih gradova koji naivno misle da mogu konačno da se drže javno za ruke (dok neko od njih dvoje ne naiđe slučajno na prve komšije iz zgrade), prejedanja i povraćanja od teškog vina, serviranja davno zamrznute ribe dok u vitrinama restorana na ledu stoje lakirani preparati...ili vađenja zaleđenih skuša iz mreže i mora, kao da su malopre uhvaćene baš tu na glavnoj rivi...U prljavoj vodi između vezanih brodica...
Bila je to zaista jedna velika pozornica života!
Kapetan je ritualno pročitao novine, popio treći orahovac, prošetao rivom (niko ga nikada nije video da leži na plaži ili da se kupa u moru) i vratio se za svoj stalni sto da ruča. Znao je da kaže : „Mornar se okupa samo kada padne sa broda u more!“.
Lepo prolećno popodne, ulazilo je u svoju drugu polovinu, kada uličicom prođe Ane, nekada jedna od najlepših meštanki, koja je tu došla sa juga Italije još kao mala. Celo mesto je bilo zaljubljeno u nju, ali niko nije mogao da je ima. Znali su da je ona za njih preskupa igračka i da nemaju šta da joj ponude. Vremenom je postala živa atrakcija malog mesta, a u sezoni, jedna jedina diskoteka plaćala je njenoj majci da Ane bude njihova gošća svako veče, da igra na podijumu i privlači turiste.
Jedno leto pojavio se i on! Antonio, bogati italijanski filmski producent,sa debelim tompusom, u svom belom odelu sa „panama“ šeširom u novom kabriolet Maseratiju.
Podbuo od poroka, sa crnim kesama ispod očiju, u već odmaklim godinama, opijumski zavisnik i tajni homoseksualac...Odveo je Ane tog davnog leta u svoj dvorac u Italiji , a do malog mesta su samo dolazile vesti o njenom glamuroznom životu, filmskim zvezdama, bogatstvu i raskoši...
Ali ubrzo počele su da stižu vesti o potucanju i propasti...
Antonia je ubio hitcem iz pištolja mlađi ljubavnik, gotovo dečak, pogodivši ga prvo u muškost, a zatim drugim pucnjem direktno u srce.
Filmskom studiju i banci je pripao dvorac već prezaduženog Antonia, a Ane je prešla iz obećavane filmske industrije u filmove za odrasle, lokalni bordel, a kasnije i na ulicu gde je prodavala telo.
Vratila se u svoje malo mesto, tek posle majčine smrti (nije mogla da je pogleda u oči), a žene su iz pakosti, a muškarci iz zavisti što je nikada nisu imali, za njom su na ulici vikali „Kurva, kurva...“ krijući se u masi.
Jedino je kapetan bio prema njoj učtiv i odnosio se sa poštovanjem.
-Sedi Ane!- predloži joj kapetan, pošto mu se Ane ljubazno javi i poželi dobar dan.
-Nemam ti kad kapetane, valja spremiti kuću i večeru!
-Ma neće kuća pobeći Ane, nego sedi da popiješ čašu vina!- reče kapetan i odmaknu joj rukom stolicu da sedne do njega..
-Ajde kapetane, ali samo po jednu!- reče Ane i sede spustivši ceger pored nogu.
Sedeli su jedno vreme ćutke, gledali ka rivi i moru, pili vino, mezeteći tek po neku maslinu, smokvu i tvrdi koziji sir zlatne boje.
-Kako živiš moja dobra i lepa Ane?
-A, kako? Kako moram moj kapetane! Vidiš, jedino me ti zoveš Ane! Još mi kažeš da sam lepa i dobra. A znaš li šta viču za mnom, iako se ne bavim tim zanatom već dvadeset i nešto godina? Viču „Kurva!“...
- Neka moja lepa Ane, neka! Neka viču!- reče kapetan blagonaklono osmhujući se, i kucnuvši svojom čašom o njenu, ispi vino.
-Kako neka kapetane? Kako neka? Pa ne radim to više!
-E moja Ane, ni ja ti ne navigam brodom već više od trideset godina, a još uvek me svi zovu „Kapetane“!
Sunce je već zašlo i kapetan poruči još jedan bocun vina. Pogledao je Ane kao prvi put, kada je ugledao na rivi pre mnogo godina... Blaga senka koja joj je padala na lice, učini Ane lepšom nego ikada!
Znaš Ane, bolja si Ti i lepša nego što iko to više može da vidi...
Marko Korica
Calypso
-
Лепа и поучна прича , свака част што си поделио .
-
calypso2 bravo. clap clap clap
-
Bravo Marko... Bice od tebe nesto, ubedjen sam ...
-
Hvala 114
Ps. DuleN... ma nema šanse lol
-
Evo šta se desi kada odeš na pecanje u Slankamen, a riba ni da pipne... 114
https://youtu.be/6IkM6_w69sw
-
Марко, ово је веома лепо.
Послао сам линк неким мојим пријатељицама које се баве писањем. Веома су лепи и њихови коментари.
Sent from my Redmi Note 7 using Tapatalk
-
Hvala 114
-
VAKCINA
“Oduvek sam se pitao kada dolazi proleće?”, reče Taske gledajući u preko noći prolistale vrbe, koje su se mazile uz nabujalu i mutnu Savu.
“Kalendarski dolazak proleća nema veze s tim! Može doći ranije, kasnije, mart može biti topao ili “baba-martovski“, može april da bude kišan, a može da bude toliko topao da se za prvi maj kupaju u Savi čak I deca starci! Čekaj, znam šta ćeš reći, rekao si mi već, tvoj prozor gleda na Dunav i na one velike kestene! Znam, ti posmatraš krupne pupoljke koji kreću da pupe i lagano listaju! Ali reci mi kada prolista ova vrba?
Kada dođe proleće? Čekali smo ga nekoliko puta! Doduše na brodu i na vinu….Ali kao da čeka trenutak da te obori san, da na kratko zatvoriš oči …i …evo ga! Zaista ga obožavam! Prema pravilima naše klime, proleća su kratka i kišivita, ali opet to mi je najomiljenije godišnje doba! Volim i leto, da se razumemo, naravno i jesen, nenadmašnu na reci s bojama i mirisima…ali proleće! Nekako mi je tada sve slađe, valjda zato što se priroda rađa, znaš da će biti iz dana u dan bolje, lepše, toplije! Proleće je nada, uteha, srećna budućnost! Obično u životu gledaš sa setom i tugom ono što je prošlo, a sa strahom i zabrinutošću gledaš u budućnost i ono šta će doći! Vremenom, odbrambeni mehanizam čini da zaboravljaš sve ružno i idealizuješ prošlost, uostalom zašto bi prepričavali doživljaje iz vojske s osmehom – a dok smo bili tamo precrtavali smo svaki dan do povratka kući, a to te čini još stegnutijim za budućnost! Osećaj tegobe koji mnogi pogrešno nazivaju osećajem odgovornosti! E tu ti pomaže ili da imaš versku iluziju ili da čekaš proleće!
Ono je posebno, nešto drugo! To je budućnost koja se čeka i očekuje! A za ostalo, molimo Boga da ne kažnjava – nego da prašta i da živimo ovaj život kao kaznu zarad carstva nebeskog. Iluzija i beznađe su izgleda znamenje sreće!”
“Auuu Taske, ode ti u filozofiju!”, zviznu drugar. “Lakši si mi nekako kada piješ! A i vedriji brate!”, završi nategnuvši konzervu piva.
“Danas ne pijem!”,odgovori odlučno Taske.
“Vidi, ne teram te ja.”, reče drugar. “Samo konstatujem.”
“Danas vodim Milicu na kontrolni pregled, imala je već tri puta upalu pluća, a posle idemo u školu po diplomu, znaš da je po ocenama najbolja u razredu , a i napisala je pesmu koja je osvojila nagradu!”, reče ponosno Taske.
“Otkud, bre, te upale?”, upita drugar.
“To niko ne zna…valjda od bombardovanja ‘milosrdnog anđela’, dobija razmere epidemije kod dece! Jednostavno treplje koje izbacuju šlajm iz pluća ne rade! I sve više je dece rođeno s tim! I malo se toga nakupi u plućima, inficira se i eto upale…jebem li ga, proći će kada poraste!”
“E jebem ga baš!”, reče drugar otpivši ostatak piva nagnuvši konzervu.
Od kada se razveo od žene, ta devojčica mu je činila čitav svet! Nije ni pokušao da je oduzme majci, smatrajući da je bolje da bude pored nje, da dnevne obaveze i svakodnevne situacije u životu čine kvantitet, a da se nasuprot onoj simpatičnoj pijanduri Marksu, kvalitet ne stvara iz kvantiteta. Biti ceo dan s detetom, trpeti njegovu neminovnu tiraniju, isključuje kvalitetan rad s njim, rad koji mora da podrazumeva obostrano poštovanje! Ličnosti su iste kod dece i kod odraslih, samo su godine i iskustvo različiti.
Sud je rekao da je može viđati dva puta nedeljno.
Učio je tu malu devojčicu da nikada ne dodiruje ručicu vrata na autu ili ulaza u zgradu, da očekuje da joj se poljubi ruka, pridrži jaknica, a pri oblačenju džentlmenskom rukom izvuče duga, zlatna kosa. Naučio je da se salveta odmah stavlja u krilo po sedanju za astal, da bez foliranja sama naruči i odabere ono što želi – bez gledanja u partnera, da se sa stručnošću raspita o jelu, da joj se izmakne stolica i da se ustane kada odlazi od stola u toalet i vraća se iz njega . Pažljivo je slušao njena izlaganja, savetovao je podstićući ličnu procenu i razmišljanje, a grdio – poštujući je! Smatrao je da će tako Milica znati sama da napravi selekciju pretedenata na njeno nežno i delikatno srce, a da je samopouzdanje i samopoštovanje u rangu, pa čak i važnije, od odličnih ocena koje je dobijala!
Vodio je redovno na balet, strpljivo čekajući na majušnoj klupi u svlačionici, znajući da kod Petra Iliča Čajkovskog svako ružno pače postaje prelepi labud!
Obožavala ga je!
Pecali su zajedno! Usadio joj je ljubav prema reci, brodovima, plovidbi! Bila je jedna od retkih devojčica koja sama na udicu stavlja crviće, gliste, skida ribu i pušta je nazad u vodu, razmotava umršeni najlon, vozi brod, a bolje od prognostičara meteorologa čita vetar, nebo i oblake – iz kojih Taske, izgleda, nikada nije spustio glavu…
Vešto je krio svoju ljubav prema vinu. Možda se ne bi ni razveo, da nije bilo te sklonosti. Njena mama, samosvesna i samostalna žena nije želela da trpi njegove Bahusovske navike, pecanja, spavanja na brodu, uspone i padove, promene raspoloženja i fanatičnu posvećenost jednom običnom čamcu – metalnom kabinašu od 10 metara. Pored uspeha na poslu, imao je svoje slabosti.
“Neverovatno, šta je ostalo od onolike ljubavi!?”, pomisli Taske.
“Žena kada prestane da voli – počne da mrži! I to s još većim žarom i strašću nego što je volela.
Možda bi mogla da se napravi matematička jednačina gde se ljubav i mržnja iskazuju kao obrnuto srazmerne….nesrazmerne…mržnja je jednaka ljubavi na kvadrat puta Pi!”
Otišao je jednog juta ostavivši im sve! Stan , auto, novac…Uzeo je samo svoju Avirex jaknu, crne somotske pantalone, farmerke, nekoliko džempera i majica. I svoje knjige! Prvih meseci se vukao po preskupim hotelima, ponižavajućim hostelima, sobama i ćumezima. Konačno se preselio se na svoj brod!
U početku se uspavljivao u blagostanju, misleći o najbezbolnijem samoubistvu! Gadio se krvi, trovanje je bilo nepouzdano, davljenje u reci previše mučno…preko dana je pio vino, a noću gutao sedative. U životu ga je držala samo Milica!
“Vidi”, reče Taske drugaru ustavši s klupe broda,” moram da krenem po Milicu!”
“Važi brate! Ljubi princezu i neka joj je srećna nagrada u školi!”, odvrati drugar nepovezano.
Izašao je s broda i pozvao telefonom taksi.
Čekao je Milicu na dogovorenom mestu! Usput joj je kupio predivnu bundicu-prsluk od vestačkog krzna (bili su protiv ubijanja životinja), novi ranac za školu, ljubičaste “Reebok” patikice i knjigu “Mali princ” Antoana de Sent Egziperija.
“Tajooooo!”, uzviknu Milica, videvši ga i potrča mu u zagrljaj.
“Milice!”, uzvrato je kleknuvši na jedno koleno i čvrsto je zagrlio.“Ovo je za tebe, princezo tajina!”
Pokazao joj je poklone.
“Hvala ti tajo! Ja imam za tebe crtež i pesmicu! Hoćeš da je čuješ?”
“Naravno ljubavi!”
Odrecitovala mu je…
“Evo ovako, plan je sledeći ako se slažeš…idemo na kontrolni pregled, pa da se upišemo u školu, i sada biraj, hoćeš da idemo da skitamo gradom i negde na ručak, ili da odemo na brod i da skuvamo zajedno neki specijalitet?”
“Možemo negde u kafić, pa na brod da kuvamo?”, upitno i mazno reče Milica.
“Može!”, odgovori Taske
Stigli su taksijem ispred Bolnice “Majka i dete”!
“Majke su ipak nešto posebno!, pomisli Taske.”Imamo maternji jezik, majka i dete – bolnicu, ‘kako te je to majka vaspitala’ – u kritici, majčinski instikt – darvinski i životinjski, ‘majku ti jeb…’ – prostački…i ‘otac-kolac’ - za očeve.
Uh te bolnice….mrzeo je bolnice! Nije voleo ona plitka mišljenja da zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan samo jednu. Svođenje života na banalnost! Bunio ga je paradoks da čovek postane svestan sopstvene sreće tek kada vidi pojedinačnu tešku nesreću – a kada bi postao svestan opšte nesreće oko sebe – ne bi imao ni minuta sreće! Za sreću je potrebna melanholija mudraca, nerazumnost deteta, hrabrost lava i trenutak da je prepoznaš! Zdravlje nije sreća, a bolest je nesreća!”
Popeli su se na treći sprat, pozdravivši se usput kao stari znanci s obezbeđenjem, lekarima, sestrama i čistačicama…sve su već poznavali!
“Skinite je do pola!”, reče doktorka ravnodušnim i strogim tonom .
Pokušao je da joj pomogne, ali Milica ga preseče “Mogu sama tajo.”
Pomno je slušala stetoskopom Milicu! Okreni se! “Diši, ne diši.” ima li idiotskije naredbe od “ne diši”, nakašlji se….
“Vidite…”. reče s pogledom ispod naočara, “da li je inhalirate svakodnevno?”
“Jel te inhalira mama?”, upita Taske.
“Da, tajo!”
“Da, inhaliramo je!”
“Dobro!”, odgovori doktorka, “Nije loše, bolje je mnogo nego što je bilo! S’ obzirom na njeno stanje i istoruju bolesti, trebalo bi je vakcinisati protiv streptokoka pneumonije, nekoliko alergija i virusa. Ima i redovnu vakcinu za školu. Potreban joj je i novi inhalator koji podržava novu terapiju! Ali vidite, mora da se vakciniše u sledeća tri dana najkasnije! Ako ne, onda tek sledeće godine može da primi te vakcine, pod uslovom da je zdrava…mada bolje bi bilo odmah!”
“Ako treba vakcinisaćemo je, nije problem!”,odgovori Taske.
“Na mojoj lekarskoj savesti je da vam kažem, imamo domaće vakcine koje pokriva osiguranje i besplatne su, ali možda je bolje da sve to primi u dve vakcine bez velikih post reakcija, nego pet puta da bodemo dete. Ali te vakcine moraju da se kupe privatno i koštaju podosta!”
Pogledao je anđeosko lice Milice i telo male devojčice čija je koža, bez majice, počinjala da modri od hladnoće u pečatima … “Ne zanima me koliko koštaju, napišite koje vakcine da kupimo!”
“Dobro…evo ovako…kupite…tako…evo!”, reče sebi u bradu doktorka, napisavši nečitkim rukopisom nekoliko redaka na papiru koji je bio poleđina recepta.
“Hvala!”rekoše u glas Milica i Taske.
Otišli su do najbolje apoteke u gradu. Taske je predao recept kroz šalter devojci koja je stavom i izgledom više ličila na hostesu na sajmu automobila, nego na farmaceuta.
“Hoćete sve ovo?”, upita Tasketa.
“Sve!”, reče Taske.
“Šeeefeee!”, viknula je preko ramena, a iza zavese koja je činila pregradu pojavio se smežurani starkelja s naočarima na vrh nosa.
“Oni hoće sve ovo!”, reče mu tiho.
Starkelja je dugo gledao u listić: “A vas salje doktorka Milovanović?”, upitao ih je kao da je u pitanju tajna šifra!
“Da, ona nam je rekla da to uzmemo.”; odgovori Taske. “Imaju domaće za džabe, ali doktorka kaže da su ove bolje!”
“E dragi gospodine!”, započe starkelja,”Vidite, nekada je Titova Jugoslavija htela da ima svoju atomsku bombu pa je napravila Vinču, htela je svoje vakcine i imunološku kontrolu pa je napravila Torlak. To vam je kao da nas dvoje sednemo u pesak, sve s vašom devojčicom i pokušamo da napravimo vilu na Dedinju od tog istog peska, a uložimo milione u dečije lopatice i kantice. Ne ide…ne…ne ide…Nego vi znate koliko ovo košta?”
“Koliko god da košta – košta, ne zanima me!”
“Samoooo malooo , evooo treba i novi inhalator i maska….to vam je oko devetstotina eura u dinarskoj protivrednosti. Možda možemo da damo neki manji popust na inhalator?!”
Taske je prebledeo! Nije imao taj novac! Imao ga je, bio je njegov, mnogo više od toga,ali pod ženinom šapom na za njega nedostupnom računu! Nije mogao da se ponizi i da traži svoj novac koji joj je poklonio!
Starkelja je primetio reakciju na Tasketovom licu! “Pa vi vidite, nije vam ovo sve neophodno, vidite, znate, pardon…tu vam je i redovna vakcina koju bi morala da dobije u školi…znate redovna imunizacija, vi ne morate!”
“Do koliko radite?”upita Taske.
“Do osam!”, s nipodištavanjem odgovori hostesa-farmaceut skrštenih ruku.
Izašao je s Milicom na ulicu, pokušao je da ona ne primeti njegovu uznemirenost.
“Hoćeš da sednemo negde na sok?”upita Milicu
“Hoću!”
Seli su preko puta u kafanu koja kao da je izašla iz nekadašnjih vremena kafanskog Beograda, iz Tasketove mladosti, kada je njega otac vodio po gradskim kafanama. Ona je uzela Koktu, a Taske pivo.
Kao nekadašnji uspešni privatnik i ponosan čovek nije imao obraza da zove i da zajmi pare od takozvanih prijatelja….Setio se! Prodaće motor od broda! Uostalom, nije sve u plovidbi! Kretanje je samo privid! Sedeće vezan u marini, a zaradiće za novi motor! Spustio je telefon ispod stola, da pošalje poruku, kako Milica ne bi ništa primetila. SMS : “Boki, pošto si me već mnogo puta pitao za onu moju Hondu, mogu da ti je dam za hiljadu I po eura, ja sam je platio tri kao što znaš , ali mi trebaju odmah pare pošto uplaćujem novi brod sa stabilnim motorom.Odgovori brzo, Taske. Ponuda ti traje samo sada.”
Dobio je povratni SMS: “Mogu da ti dam devetsto i to odma, ako ti igra, burazeru, pale su cene, nema para nigde!”
“Donesi!”, Odgovori Taske naručivši još jedno pivo i Milici ćevapčiće s pomfritom.
Milica se nekoliko puta tako nakašljala, da se Taske po prvi put ozbilno zabrinuo za nju.
Stigao je Boki. “Oooo pa gde si burezeru!”,seo je za sto.”Gde si ti mala!”, reče promrsivši rukom kosu Milici sa čela, na šta se ona namršti. “Vidi, zvao sam Simu konja i Prleta, oni su ti već skinuli motor, nego evo ja ti doneo sedamsto. Dvesto ti dođem do kaja meseca! Nije problem!”
Hteo je da ga udari! Da je bila bilo koja druga situacija u pitanju, da je malo više popio, da Milica nije bila tu…našao bi se na patosu ! Prezirao je takve ljudske karikature!
Ali sam je bio kriv! Što uspemo kvalitetom, pameću , radom…pokvarimo porocima, sujetom i lenjošću. Novac pruža sigurnost i dostojanstno, a ne sreću! Ali sreće nema bez pređašnja dva!
Imao je u torbici još dvestotine eura…bilo je dovoljno!
“Daj!”,reče.
“Hoćemo da popijemo nešto, da zalijemo poso!”, reče Boki mašući konobaru.
“Nećemo!”,odvrati Taske ustajući, a s njim i Milica koja je shvatila da Boki nije društvo za njih.
“Zašto ti je onaj čika dao pare?”, upita Milica.
“Dugovao mi ih je odavno…još dok je tata imao svoju firmu!”
Svratili su prvo do menjačnice, razmenili novac , pa do apoteke.
Kako ih je ugledala hostesa-famaceut pozva šefa.
“Aaaa , evo, izvolte, sada ćemo…”, počeo je šef da cvrkuće.
“Hoćete sve sa spiska?” upita starkelja.
“Sve!”, odgovori Taske namignuvši Milici uz osmeh.
“Evo toooo vammm jeeee…evooo devedeset i šesthiljada i dvestotine dinara.”
“Izvolite!”, Taske progura novčanice kroz otvor ispod stakla.
“E hvala …izvolite račun….”, i starkelja ućuta! Stajao je i gledao ih nepomično iza pulta i stakla.
“Čekaj te …a vakcine, a lekovi, a inhalator?”upita zaprepašćeno Taske.
“A, pa nemamo na stanju! Znate nestašica je, poručuje se unapred, a država nije obezbedila kontigente, ali stićiće za desetak dana, nadamo se, samo ostavite kontakt telefon!”
“Ali ona mora da primi vakcinu u naredna tri dana, posle toga…”, Taske je pogledao nevino lice Milice i nije hteo da završi misao. Dobro, doći ću ja sutra kod vas da se nas dvojica to dogovorimo.”, reče Taske starkelji, na šta ovaj pogleda u zemlju.
Okrenuo se, podigao je Milicu u naručje tako da je grli s obe ruke dok je nosi, i otišao.
Ostavio je kod kuće i rekao taksisti da vozi do marine na kojoj se nalazio njegov toliko voljeni brod, koji je, sada bez motora, izgledao kuso i bedno…kao tiganj bez drške.
Otvorio je tendu, seo na krmenu klupu, sipao vino i gledao u reku. Sam…sam…samcat.
Odjednom mu u sred proleća u krilo pade veliki jesenji list jasena…koji poklopi njegovu dušu.
Marko Korica
Calypso2
-
Ух, животе! Да те...
Sent from my Redmi Note 7 using Tapatalk
-
Upoznah i gospodina Lazu 114 (LSI)! Hvala vam, hvala , hvala i kakvo zadovoljstvo susreta! 114
Riba nije radila, ali poezija jeste...Pa ko voli i ima živaca...
https://youtu.be/CA9pjsISowI
-
Задовољство је било моје, а како и не би? Велико је задовољство упознати правог књижевника. Па још воли воду! А како рецитује!?
Марко, заиста се радујем што нам се пружила прилика да се упознамо и надам се да ће дружења бити још.
И наставите да пишете!
Sent from my Redmi Note 7 using Tapatalk
-
Laki, jesi li mu rekao da vodis po 3-4-5 zena u marinu???
-
Данас су биле само две - не би ми веровао.
А ако обећа да ће доћи опет, довешћу их ја и више.
Sent from my Redmi Note 7 using Tapatalk
-
Данас су биле само две - не би ми веровао.
А ако обећа да ће доћи опет, довешћу их ја и више.
Sent from my Redmi Note 7 using Tapatalk
Obećavam kgk 114 gosn. Lazo, taman za inspiraciju da ih imamo...
-
Kapetan
Rano prolećno popodne!
Razmišljam se još uvek da li da odem na brod ili da se odazovem pozivu mladih umetnika sa likovne Akademije, da svratim u njihov kraj Savamalu na piće. Znam gde sede...Popićemo, ma nikakav problem! Kafane i jesu za to! Toplo je, željan sam broda, ali kako otpada bilo kakva plovidba Savom, kojoj je vodostaj u porastu, valja granje, opasna debla natopljena vodom, kojima vire samo delići iznad vode, poput ledenih santi...otkačena burad sa zimi zapuštenih splavova...Svi oni prete da udare i oštete elise, prenose, korito...
I brza je Sava! Liči mi na blatnjavi Misisipi sa brzim tokom Drine, a uginula krava koja je naduvena digla „sve četiri u vis“ i pliva leđno niz maticu, daje mi jasan znak da okoreli vodozemac treba da ode i da se skvasi na suvom- u kafanu!
Prelazim peške preko Brankovog mosta i silazim stepenicama nekadašnjeg prvog stuba davno nestalog mosta „Kralja Aleksandra“, košulja ispod džempera mi se od znoja lepi za leđa! Toplo je! U večitom lađarskom strahu da mi ne bude hladno na vodi, uvek se „preslojevito“ obučem i oznojim...
Prilazim jednoj, još uvek pravoj, beogradskoj kafani- „Livno“.
Otvaram vrata, i gledam kroz dim. Sve je tu kako treba da bude!
Lamperija do polovine zidova, impregnirana duvanskim dimom, šank od inoxa sa malom staklenom vitrinom, strani likeri na gornjoj polici iza šanka na koje se nahvatala memla i prašina, jer ih niko nikada nije poručio godinama , crni telefon od bakelita u koji se ubacuje žeton, a po dobijanju veze pritisne dugme...Isti telefon na koji zovu i proveravaju supruge –muževe, a konobar hladnokrvno, smireno (već naviknut) i rezignirano laže da nisu tu...
Telefon preko koga su se gubile studentske sobe, brakovi razvodili, dogovarali ljubavni sastanci, objašnjavalo neobjašnjivo, javljalo u „centralu“ ko priča protiv režima, zvana policija u retkim benignim tučama, spuštala slušalica na glas prve ljubavi koja je već udata, a posle sledeće ture izjavljivana nikada izjavljena ljubav istoj...
Gledam telefon, plafonski ventilator koji ne radi, konobara koji pere čaše ne vadeći cigaretu iz ugla usana, kuvana jaja i konzerve sardina pored šanka, gledam sve osim gde da sednem. Moji mladi slikarski prijatelji, očigledno još uvek nisu došli. Okrećem se ka izlazu, razmišljajući da li da sednem sam i popijem neko piće , kada ugledah njih dvojicu!
Kakvi autoriteti za mene, samo zaljubljenika plovidbe i reke! U društvu je lako, moju „veliku“ dozvolu nema baš svako! Obično su, mahom zaljubljenici sa dozvolama za upravljanje motornim čamcima, što ne umanjuje njihovu vrednost i ljubav prema reci i plovidbi.
Naprotiv!
Zajedno smo osetili svaki sprud pod svojim tabanima, popili smo vino i jeli deveriku u svakoj (gotovo ilegalnoj, a najlepšoj) čardi-krčmi na Dunavu. Vadili smo davljenike, išli pramcem na košavu u Ramu, bratimili se na vodi, organizovali regate, pekli roštilje, kotliće, uzimali se u tegalj...
Ali! Ali!Ali!
Njih dvojica sede za stolom do izloga! Na stolu su dve zapaljene cigarete, šveps i vodka, vinjak i kafa...i dva doajena JRB-a!Jedan mlađi, koji tek ulazi u legendu i jedan stariji, koji je već legenda! Čuveni kapetan Ilija Petrović Ika i stariji kapetan Mirko Mećava!
Vrtim se po kafani i sam ne znajući gde da sednem, kulturno se javih kapetanima i sedoh za astal pored njih. Konobar prolazi pored mene kao da ne postojim i stavlja kapetanima na karirani stoljnjak čarobnu, orošenu flašu Graševine i sifon sode. Kako im samo zavidim...Deluju mi autoritativno, slobodno, važno! Konobar u prolazu me pita „šta ću“ a ja mu odmah naručujem pola litra iste one Graševine i sifon, želim da budem kao oni...
Gledam ih! Ika, on priča za sebe! Zna ga ceo grad i ceo grad on zna! Suveren „ Bermudskog trougla-kafana“ vispren, mlad, oran , trpeljiv, lep...sa reputacijom drugarčine. I Mirko Mećava autorativni kapetan „starog kova“ !Lice mu je izbrazdano hiljadama košava, dunavskog sunca, impregnirano duvanom bezbroj popušenih cigareta i popijenih pića. Oči sveznalice, snažne šake nesrazmerno velike naspram tela. Prek i pošten, stručan i posvećen profesiji! Kapetan „do kosti!“ zapovednik prestižnog broda „Srbija“ ponosa JRB-a.... Kada su mu kao vrhunskom kapetanu nudili posao u Jugoslovenskom rečnom brodarstvu (JRB) , njegovi uslovi su bili jednostavni!
Nije uslovljavao platu, koliko će biti duge smene i na kom brodu...
Imao je samo tri uslova!
Da dobije stan za njega i ženu, da je taj stan blizu Save i pristaništa, i da je u neposrednoj blizini neke - kafane!
Dobio je jednoiposobni stan u Pop Lukinoj, na trećem spratu sa pogledom na zid, iza koga se nalazilo savsko pristanište. U prizemlju zgrade, nalazila se kafana „Livno“. Preko puta zgrade, bila je berberska radnja u koju je kapetan Mirko svakog jutra , kada nije na ukrcaju, odlazio na brijanje ivica i štucovanje brade. Dok se odvijao taj sveti ritual, mladji oficiri, manipulanti i mornari slali su mu konjak i kafu iz Livna, u znak poštovanja. U kući mu, kažu, kafa nikada nije prijala...
I sve ovo bi bio opis jednog divnog prolećnog popodneva u kafani , da kapetan Mirko nije ustao i otišao, a za njim i dobri kapetan Ika, a ja ostah sam sa konobarom, koga su dva kapetana toliko čašćavala , da je već bio podobrano „nacvrcan“ kada mi poče, ničim izazavan svoju priču...
Oćeš još nešta?-upita me klateći se.
Može još pola litre Graševine i uzmite vi šta hoćete!-ogovorih.
Doneo je piće i seo za moj sto.
Kakvu smo dramu imali pre neki dan....Ma to je za priču!-poče konobar.
Kakvu?- upitah.
Ma dodje nam kapetam Mirko, bio je na nekoj plovidbi na Rajni, Majni... ' bem li ga...Elem, dal je Dunav ledio pa su ih nagurali u neki zimovnik , a njega, koji je mislio da se vraća kući brzo, zadužili kao najboljeg, za kapetana pristaništa i uvalili mu organizaciju zimovnika... Ma nije bilo kapetana Mirka celu zimu, preko tri meseca! Žena mu slala pisma, pretila da će da se razvede, da ne može bez muža, ali uzalud.
Burazeru, džaba ona piše kapetanu, kada svi znamo koje je veliki Mirko Mećava!- reče već pripiti konobar.
E da, dođe on ovde kod nas posle tog odsustva. Prvo je bio na brijanju, pa gore u stanu, onda kod nas. Naručio je odmah dupli vinjak, a dva je već popoio na brijanju. Osetio sam odmah da nešto nije u redu.
Ja ga upitah –„Kapetane, da li ste dobro?“
Jesam!
Jesam...Nije ni završio...a uđe mu u kafanu žena.
A „ja kao ja“ , ne mogu da ne čujem!-počeo je priču konobar.
I trebala sam da te čekam? Dokle? Reci mi dokle? Dokle više da čekam? Prođe mi mladost, godine, sve mi prođe! I šta ti znači da stavljaš onaj ogromni brodski lanac sa katancem na naš bračni krevet?
Šta? Da te ne prevarim?
E pa prevarila sam te kapetane! Prevarila i ne pokajala! To je ljubav, ja volim i voljena sam! Da veliki kapetane, nema te tri meseca! Volela sam i tebe, ali sada sam ja ta, koja je voljena! Voljena kapetane!“-sricala je žena crvenog , zarjapurenog lica i iskolačenih očiju...
Znao sam da će se to kad-tad desiti!- odgovori smireno kapetan-Zato sam i stavljao lanac i katanac. Nisam želeo da se to desi u našem bračnom krevetu!
Da li ga voliš?
Volim ga!- odgovori, znajući da voli, ali i da još uvek voli njega-kapetana i da se on nikada neće promeniti, a da ga sada gubi zauvek ...Ne na tri meseca.
Onda ga pozovi da se upoznamo i da porazgovaramo!
Gde da ga pozovem?
Pa ovde, u kafanu! Gde drugde? Zovi ga da razgovaram sa njim!
Neću! Hoćeš da napravih haos! Znam te ja !
Ne! Pozovi ga odmah, na šanku ti je telefon! Pozovi, hoću da pričam sa njim.
Ti si pijan!
Pozovi ga!- rekao je hladnokrvno, rečenicom koja nema „neću“ za odgovor.
Halo, Sretene- sricala je u slušalicu- Dođi molim te, hoće Mirko da te upozna! Dođi srećo molim te!
Dolazi za pola sata!-reče bojažljivo žena Mirku sa šanka, spustivši slušalicu.
Idi gore u stan, pozvaću te!-reče Mirko hladno.
Ušla je u stan i prvo što je uradila, popela se na stolicu i gurnula ruku ispod letnjih majica gde je stajao Mirkov pištolj , Walter P38.
Nije ga bilo tamo!
Pogledala je kroz prozor i videla njenog novog izabranika, koji je prešao ulicu i ušao u „Livno“.
Nije znala šta da radi! Znala je samo za autoritet i prekost Mirka, shatila je ekspresno šta mu je uradila, da je pogrešila, da je trebalo sve trebalo da bude drugačije! Prepisala im je svima smrtnu kaznu!
Bio je to ponosan kapetan, poštovan, cenjen, najbolji...
Ubiće ga! Mirko će ga ubiti! Bože, šta učinih?
Sedela je nemoćna u agoniji u Pop Likinoj, Savamaloj, Beogradu, Srbiji, Jugoslaviji, Balkanu, Evropi, planeti zemlji, kosmosu...Nije mogla ništa da uradi...
Znala ja da će današnji dan izmeniti mnoge živote! Njen, kapetana Mirka i mladog Sretena, koji možda nikada neće dočekati starost...
A pred tročlano sudsko veće za ubistvo, izvešće njenog kapetana, bez pertli i kaiša, a ona će u crnini odagnati pogled od njegovog ugašenog pogleda i obrijane glave...
Nije mogla to da dozvoli! Kajala se za sve što je uradila!
Izgubili smo svi! Svi!
Strčala je niz stepenice zgrade i kao bez duše uletela u kafanu!
Stanite !- prodrala se sva zadihana i znojava.
Kapetan Mirko Mećava je sipajući suparniku i sebi već sedmi špricer , grleći ga levom rukom,
kratko i zadovoljno odgovorio: “ Dobar je ovo čovek, bićeš srećna sa njim!“
Marko Korica
-
114 114 114
-
Овакве приче, Марко!
Немојте више о вакцинама... Не, не, нисам ја антивакцинаш!
Немојте више о нашем здравству - то много боли.
Ово је тако лепа и топла прича из живота. Права да се њоме започне један леп, сунчани дан.
-
Bravo Marko. clap clap clap 114
-
Hvala kolege 114 114 114
-
Nešto smo pisali o purenjacima i krompiru u gaćama...Pa se setih ove priče 114
Tamara
“Neverovatno kako je lep i topao dan za kraj marta”, pomisli Maša ulazeći u brod. Počeo je radni dan s nagomilavanjem obaveza, u brzini je završavao jedan posao za drugim. Kada bi ga čovek pogledao sa strane, pomislio bi da se ovaj poslovni čovek satire od posla pošto neće stići sve da završi, ali Maša je to danas radio samo da bi skratio vreme do viđanja s njom… ustvari vreme najsporije prolazi kada sediš i čekaš, tako da je stari čekač vešto i iskusno izbegao tu zamku. I pored svega stigao je na brod već u jedanaest sati, odnosno tri sata ranije nego što je trebalo.
Nema veze, rekao je sam sebi, taman da malo sredim i operem brod, popijem kafu, pa dok se odvežem i doplovim do splava-restorana gde smo dogovorili da se vidimo…taman imam vremena za sve.
Ali umesto svega što je hteo da uradi, nasuo je sebi čašu lozovače i seo za astal na krmi broda. Ustvari lažna nervoza i stres koji je sebi jutros izazvao manijačkom dinamikom na poslu, bili su samozavaravanje, da stari lisac ne prizna koliko se uzbudio oko viđanja s njom, prvom ljubavi...
“Bože!”, pomisli. “Da li je ovo moguće, posle toliko godina, mislio sam da sam prevazišao takva osećanja. Godine iskustva i osvajanja trebale su da naprave neprobojni oklop optočen patinom uspona i padova, kroz koji slabost, nesigurnost i emocije ne prolaze ni u jednom pravcu.
Nasuo je još jednu lozovaču, pošto je prvu ispio na dušak, stresavši se više radi reda i otvorio malu flašicu obične vode.
Često bi se sećao kako se s prvim odlaskom u inostranstvo susreo s kupovnom-flaširanom vodom, što je za njega tada bilo nepojmljivo! Kupovati najobičniju vodu u flaši? Još nije ni gazirana!? “Svašta!”, rekao je tada.Tako da je posle višegodišnjeg skitanja po raznim zemljama, po povratku kuci, prvo otišao u bakino dvorište, pustio mlaz vode na česmi da dobro odtoči, pa je nasuo punu litarsku kriglu hladne vode, seo na klupu i u slast je ispio, a stomak mu se toliko napunio tom vodom, da je bućkao i na najmanji pokret narednih sat vremena.
“Neverovatno je da posle svih ocenjenih delikatnih bukea vina koje sam probao u životu, jedino što ću zaista pamtiti, jeste slatkoća ove vode sa česme iz bakinog dvorišta”, pomisli Maša .
Vreme je da se krene. Odvezao se sam s marine i pokrenuo brod.
Ko ne plovi ili ne šeta pored reke, ni ne zna koliko je reka lepa u jesen, zimu ili rano proleće. Tada je možda i najlepša, pošto se silnici raziđu, ispare svi mirisi oktana, mešavina dvotaktola, roštilja, krema za sunčanje…i ostaje samo devičanski čista reka sa svojim mirisom i vazduhom koji može da se pije, a koji kada se udahne duboko na nos, zatvorenih očiju, ne ide u pluća, nego direktno u dušu…
Sada je Maša udisao taj vazduh, potpomognut malo s dve lozovače osetio je takav užitak plovidbe i prelepe, mirne reke po kojoj je plivalo samo lišće nošeno maticom, da su mu se vratili sigurnost i smirenost, a iz grudi mu nestade tremor.
Pristao je uz splav-restoran , pomalo praveći se važan veštinom pristajanja pred retkim gostima, koje je ovaj topli proletnji dan izmamio na reku.
Nije bio bahat, ni skorojević, čak su ga nervirali vlasnici snažnih glisera, koji plove samo vikendom, kada temperature pređe trideset stepeni, nemareći za druge I da li nekome smetaju ili ga dovode u opasnost glisiranjem, ali kako su mu samo prijali pogledi na brod, na koji je bio toliko ponosan! Auto je mogao da ima svako, za to i nije potreban neki poseban unutrašnji sadržaj…ustvari obrnuto, on se često i kupuje za dokazivanje…ali brod…on ili ona u njegovom slučaju, pokazuje se kao član porodice s kojim se dičiš i provodiš najlepše trenutke.
Konobar mu je pomogao da se priveže, izašao je s broda i seo za najbliži sto.
Nije još stigla!
“Ako nastavim s lozovačom napiću se.”, pomisli i reši da čitavu stvar preseče malim pivom, setivši se jednog sastanka iz mladosti, kada se čekajući lepu pratilju za to veče, toliko napio spontano razbijajući tremu tadašnjim pelinkovcem, da je dočekao mladu damu ispod stola, a od čitave večeri zapamtio je samo kakve su joj bile cipele – bele, s malim štiklicama i crnim tufnama!
“Neću da gledam ni na sat, to je još jedna zamka čekanja, pijuckam pivo i uživam u reci , pa kada dođe…uostalom pitanje kako se snalazi po Beogradu posle toliko vremena...i valjda je dobro rekla taksisti gde da je doveze.” pomisli.
Iz zamišljenosti ga prenu glas. “Maašooo!”
Okrenuo je glavu i ugledao je!
“Tamara!”osmehnu se pomalo dozirajući ushićenje!
“Isti si!”, ne mogu da verujem. “Haha, samo gde ti je kosa…ma šalim se, nekako se nisi mnogo promenio u licu, ali vidi koliki si…my Good, gde je onaj sitni, mršavi dečak?!”, reče Tamara.
“Tu je negde, samo se sakrio, možda u stomaku.” odgovori Maša kroz smeh. “Nego hoćeš li da poručimo klopu, pa da nosimo na brod, možemo negde da bacimo sidro i jedemo na miru.”
“Važi”, reče Tamara, “ja bih roštilj ako ima i naravno kajmak, ‘o men’ ugojila sam se od kako sam ovde...ma samo jedem! Gde god da odem samo me hrane i nude, pa kako da odbijem takav ‘hospitality’, a hrana je ukusna, ma zaista nema takve nigde na Svetu!”
Maša pozva konobara i naruči mešano meso za dve osobe, predhodno napravivši par izmena, pošto se raspitao šta je najbolje i najsvežije od mesa.
Plovili su!
“Koliko ima da se nismo videli?”, setno upita Tamara.
“Dvadesetjednu godinu, tri meseca i dva dana…sati, (pogledavši na sat)…sedam sati.”. odgovori Maša.
“Eh ti…”, reče i pogleda ga svojim krupnim zelenim očima tako da se Maša na moment ponovo zaljubi u nju.
“Te oči…one su prvo što sam video na tebi, ustvari prvo što sam video bio je kontejner.”
“What!?”
“Pa vidiš, nekoliko dana pre tebe i tvoje porodice, ispred naše zgrade ostavljen je kontejner s prekookeanskog brada, s vašim stvarima iz Amerike.
Tako nešto niko nije do tada video, pa smo mi deca, a i odrasli obilazili oko tog metalnog sanduka, nevešto čitajuci razne nalepnice i natpise, kao da je reč o svemirskom brodu. Taj kontejner je ulivao takvo nepoverenje, da je bio bockan mnogim penzionerskim štapovima, kuckano je po njemu, a jedan komšija je otišao s komlet porodicom kod rodbine na selo i rekao da se ne vraća sve dok se to čudo odatle ne makne.
To ti je burazeru CIA, mrmljali su na uvo lokalni potkazivači i doušnici policije, komšijama koje su do juče cinkarili, značajno i konspiraciji, kao da ih je ta metalna kutija zbližila.
Posle par dana si došla ti, s mamom i tatom. Imala si kariranu laganu košulju, boje pastelne roze i zelene , bele pantalonice “pumparice” i šminkersku frizuru ala grupa “Duran Duran “ koja je u to vreme bila jako popularna. Tada gledajuci tvoju frizuru, ugledao sam tvoje oči…
Rekao sam ti “ćao” kao je tada bilo moderno, a ti meni “zdrrravo” s najslađim kotrljajućim “r” na Svetu. Ja sam Tamarrra i prižila si mi ruku. Ma preslaka si bila!”
“Ti se sališ, stvarno se toga sećaš?”, upita iznenađeno Tamara.
“Kako da ne! Pa kada ste izašli iz kola, kao da je neko pojačao boju na televizoru, nekako su naše stvari izgledale bledo naspram vaših…videlo se da ste iz inostranstva, pošto su tada samo najsrećniji imali po jednu-dve stvari “u boji” kao što su bile sve vaše, i to obično kupljene u Trstu!
Tata ti je izgledao potpuno drugačije od naših očeva… čekaj on je nešto radio pri ambasadi?”
“Yes, ataše za kulturu!”, odgovori Tamara.
“Uvek je bio nekako uredan i obrijan, čak i nedeljom! Neverovatno, sećam se da je uvek bio nasmejan, nekako dobro raspoložen…znaš kod nas je i dan-danas nepristojno biti takav, pošto ozbiljni ljudi moraju da imaju i ozbiljan, pomalo zabrinut izraz lica, čelični pogled, zagledan u ne tako svetlu budućnost. A mislim i da mu je brojno stanje savršenog niza belih zuba, prelazilo ukupan zbir svih zuba njegovih vršnjaka u zgradi.
Sećam se da ti je tata stalno išao na kej da trči i to u nekom belom kratkom šorciću, a sećam se i kada smo ga videli na rolšuama, e pokidali smo se od smeha! Ma valjala se cela ulica od smeha! “
“Balkan primitivs”, progunđa Tamara sebi u bradu.
“A znam i da ti je tata u Beograd poslat po kazni. Zaista, biti američki diplomata za vreme “hladnog rata” a ćerka ti ima tipično rusko ime Tamara, suprugin tata Srbin, a majka Ruskinja, oslobodioci Beograda i naravno komunisti…Sigurno je morao mnogo više da radi i da bude veći američki patriota nego što je to bilo potrebno drugima, lošijim od njega…”, reče Maša da malo ublaži onu šalu o rolšuama.
Ugasili su motore, usidrili se, a Maša je servirao hranu i otvorio flašu najboljeg vina koje je imao na brodu! Potezima profesionalnog šankera, izvukao je krpom nestvarni sjaj iz dve čaše za vino, pa su izgledale kao dve opne od sapunice, koje lebde između ovo dvoje ljudi…dok ih Amorova strela ne probuši.
“Opet sam se prejela…koliko ću samo morati da vežbam dok ovo skinem po povratku u New York. Serbian food terror! A i ja ne znam kada je dosta i da kazem ne!” reče dvosmisleno Tamara i nasmeši se.
Nije mu se dopala ova dvosmislena opaska!
Oduvek je voleo i cenio više nego drugi, na neki poseban način, a ona se trudila da to, tako retko lepo mišljenje o njoj, ne pokvari, pa se s njim pravila mnogo čednija i bolja nego što je zaista bila.
“Najbolji sport za skidanje težine ti je pecanje…sećaš se?”, upita je Maša.
Tamari zasijaše oči. “Da! pa koliko smo samo pešačili ili vozili bicikle do onog “našeg mesta” da bi zabacili štapove! Kako je bilo divnooo! Da li je onaj nasukani šlep još uvek tamo?”
“Verovala ili ne, jeste!”, reče Maša, a u stomaku mu se stvori osećaj kao da ga je neko udario pesnicom u pleksus i zaokrenuo je….
“Hoću da idemo tamo, hoću da pecam, molim te, vodi me tamo, plizzzzz!”, reče umiljato i priđe mu poljubivši ga u obraz.
“Važi idemo, imam štapove u brodu, a za mamce ćemo baciti sačmu za kedere sa šlepa…jedino nisi baš adekvatno obučena za pentranje po zarđalom šlepu…”
Prilazili su tom starom šlepu njihove mladosti, koga je Maša, prebledeo u licu, gledao kao utvaru.
Godinama je zaobilazio to mesto kao “kugu”!
Primeti to na njemu i Tamara, pa ga upita dali je ok : “Nešto si mi – little pail – u licu.”
“Dobro sam, valjda sam se i ja prejeo! Nego, hoćemo još jedno vino?”, povrati se Maša.
Pristali su, vezali se , a Maša je sklopio štapove i postavio ih na ogradu šlepa. Izneo je i dve stolice na rasklapanje, a od parčeta lima napravio je improvizovani astal, na koga je stavio novu flašu vina i papirne ubruse. “Lepotice, sedi i uživaj.”, ponudi je Maša, primaknuvši prethodno stolicu dami, kao da su u najotmenijem restoranu!
“Well …real gentleman-womanizer… dosta si ti toga naučio za ove godine!”, koketno mu reče Tamara.
Nije joj ništa odgovorio, samo se zagonetno nasmejao…
Tamara je sela i podigla noge na ogradu, a iz grudi joj se ote duboki uzdah “uhhhh that’s life” , a Maša je otišao na drugu stranu šlepa, ka obali, da nahvata kedere.
“Izgleda da su kockice složene tako, da se baš u Tamarinom društvu, posle toliko godina sretnem s demonima moje prošlosti…neko gore izgleda ima sjajan osećaj za sarkazam i ironiju!”, pomisli Maša prilazeći otvorenoj kabini šlepa bez stakla na prozorima, dok ga je prolazila jeza niz kičmu.
Kabina je bila gotovo ista, kao pre dvadeset i jednu godinu, verovatno je neko ovde spavao…čak je bila koliko-toliko sređena. Pogledao je kroz prozor na obalu i setio se kako je tu dovodio Tamaru, otkrivajući joj potpuno novi “tomsojerovski” svet, koji ona nije do tada videla i doživela među zgradama New Yorka…
Seli bi na bicikle i posle nepunog sata vožnje nasipom uz reku, našli bi se se u pravoj divljini. Verali bi se i hodali po palom drveću, kačili se za lijane i urlikali kao Tarzan i Džejn.
Naučio ju je kako se hvata riba u kanalu kada se povuče voda. Našli bi neko parče isečenog bureta ili košaru bez dna, koja je ostala na obali od lanjskog ribolova, pa bi skinuvši patike zagazili u žitko rečno blato.
Prvo dobro zamutivši vodu, spuštali bi brzo košaru i rukama iz nje vadili zarobljenu ribu. Kakvo ushićenje i smeh! Vratili bi se kući blatnjavi , tri-četri sata kasnije nego što im je bilo dozvoljeno za izlazak. Ne bi se videli par dana pošto bi Tamara bila u kazni, a to je iščekivanje još više podgrevalo Mašinu ljubav prema njoj, iako je već bio zaljubljen “do ušiju”.
Za jelo su imali ringlove, žute divlje šljive s drveta, a išli su i da kradu kukuruze “purenjake”, a posebnu draž tom poduhvatu davala je priča da je čuvar njiva naoružan puškom i da je na neke dečake i pucao.
Po “purenjake “ su išli samo najhrabriji dečaci, a Tamara bi ga čekala na nasipu, dok se ne bi sav važan pojavio s majicom rastegnutom od plena. Potom bi kukuruze nabijali na štap i pekli na vatri koju su predhodno zapalili.
Toliko su voleli da provode vreme na reci, da je mesto na obali gde su sedeli, počelo da liči na mali kamp. Napravili su kolibu od granja i lišća, klupu i astal, a ložiste gde su palili vatru ogradili su kamenjem. Uz obalu se nalazio taj napušteni stari šlep, s koga se moglo uzeti mnoštvo korisnih sitnica.
Sa šlepa su i pecali, a postojala je i već spomenuta kabina da se sklone od kiše, ili da malo odmore. Mnogo puta mu se pružila šansa da proba s Tamarom “ono” o čemu su dečaci naveliko pričali u školi. Nikada to nije pokušao…voleo je i plašio se da nešto ne pokvari. Smatrao je da je ovo prava ljubav, čista, predivna, da ima vremena…Mada je i Tamara očekovala od njega da nešto preduzme, ma samo što mu nije nacrtala šta hoće, pošto su i devojčice o tome pričale, a Tamara nije imala šta da kaže. Želela je da i Maša navaljuje kao ostali dečaci, da ona bude ta koja će da postavlja granice dokle sme da ide…da ga uhvati za ruku i zabije mu nokte u nju, kada krene rukom dole, pa da popusti posle malo ubeđivanja!
To je htela! A posebno joj je smetalo što je videla i osetila pod rukom koliko je uzbuđen dok se ljube, a to je krio od nje kao da ga je sramota.
Povremeno su bežali iz škole, da bi odlazili na njihovo specijalno mesto!
Ko nikada nije pobegao s posla ili iz škole da bi otišao na reku, nikada neće znati kako se ceni svaki tako proveden minut i kako se u njemu iz sve snage uživa. Ma to je uživanje “vikenda” pomnoženo s deset!!
Počeli su i ostali iz kraja da dolaze kod njih, što Maši uopšte nije smetalo, sve do jednog dana kada su došla tri momka, starija od Maše i Tamare tri godine, što je u tom uzrastu bila velika razlika.
Miki, Darko i njihov predvodnik Caca! Došli su s dva bicikla, a Caca je imao motor – tada nedostižni Tomos automatic!
Pravi mali mangaši, koji su tukli druge iz zadovoljstva, a specijalitet im je bio ne toliko da povrede žrtvu, koliko da je ponize pred drugima. Mašu su jednom držali na zemlji i Darko mu je prdnuo na glavu. Cela škola mu se smejala. Kako se gadio tog ulagivačkog smeha mase silnicima! Ustao je s zemlje, uzeo kamen i Darka udario po oku, arkadi koja puče i iz nje poce da lipti krv. Mislio je da ga je ubio, ali nije! Pobegao je kući, a sutra ispred škole su ga prebili tako, da su mu formirali oblik i ožiljak na nosu za ceo život. Prvi su počeli da puše, obijali su komšijama šupe, školski kabinet tehničkog obrazovanja – uzeli gramofon i alat, i ulazili kroz krov u obdanište, samo da bi ga polupali.
Sada su došli kod Maše i Tamare.
“Doneli smo pivo i da pečemo kobasice jebeš purenjake, nabi to negde drugde,a ne na štap!”
Na Mašino iznenadjenje, Tamara se nasmeja prostakluku i uze ponuđeno pivo od Cace!?
Hteo je da zaštiti Tamarin delikatni duh od ovih prostaka, ali plašio se da ga ne ponize pred njom.U tome su bili stručnjaci! Imali su toliko devojaka, znao je da su sve naveliko radili, a posebno što su već pušili, što je bio neoboriv dokaz da su “skinuli mrak”. Dan je prolazio kao u agoniji! Ali izgleda samo njemu!? Tamara, kao da se dobro provodila, ali to nije bila “njegova” Tamara, ova je imala grč na licu razvučen u osmeh. Smejala se glupostima , a najviše ga je povređivalo što je pogled zelenih očiju, koji je bio rezervisan isključivo za njega, jer on ga je i otkrio, sada upućivala Caci!
Rešio je da je kazni i nije se s njom čuo, ni video, deset dana.
Deset dana teške bolesti, patnje, nespavanja i pitanja, po pet puta dnevno – da li ga je neko tražio, pošto se tada ili zvalo na fiksni telefon koji se obavezno nalazio u predsoblju, ili dolazilo na vrata stana…
Nije više mogao da izdrži…ako ona hoće takvu ljubav – dobiće je! Može on da bude sto puta gori od onih džibera! Nazvao je telefonom! Javila joj se mama pa je spustio slušalicu. Nazvao je ponovo!
“Izvinite nešto se prekinula veza, da li je Tamara kod kuće?”
“Eee Mašo, nije, mislim da je otišla tamo na onaj šlep, na ono “vaše mesto”, e deco kako ste mi slatki, pa ne javljaš joj se deset dana, nemoj da mi ćerki slomiš srce ti mangupe jedan!”, reče mu Tamarina mama kroz smeh.
“Ipak me voli!”, pomisli Maša.
“Pa naravno da me voli, volim i ja nju, uspeo sam! Sigurno je odlazila na šlep svih deset dana i patila za mnom, čekajući da se pojavim. Nije smela onako da se ponaša s onim džiberima. Mada mu u momentu, uprkos likovanju nad uspehom, bi žao što je njegova prva i iskrena ljubav patila zbog njega!
To mora da prestane odmah, biće kao što je bilo do sada…ma biće bolje, vodiće ljubav s njom i nikome o tome neće pričati ništa, neće se hvaliti kao onaj čopor oznojenih petlića punih tetsosterona i sperme u svlačionici fiskulturne sale, kada se hvališu uspesima i pubičnim dlakama! Gadili su mu se! On ima pravu ljubav!
A u budućnosti ko zna! Rećiću joj da je volim, da ću je voleti čitavog života, da ću je oženiti jednog dana i da ćemo voditi decu na “naše mesto”!
Vozio je bicikl kao bez duše nasipom i ponavljao u sebi : “Tamara, volim te, volim te, volim te!”
Sitgao je do šlepa, popeo se na njega i najednom čuo Tamarino jecanje iz kabine!
“Mora da plače moja ljubav, ali tome je došao kraj – tu sam sada i zauvek!”
Prišao je kabini i imao je šta da vidi!
Tamarine skinute gaćice koje su joj visile oko članka gde počinju bele soknice, zalepljene bičeve kose od znoja na njenom čelu i Cacu koji je probadao kao kopljem kroz ružičastu bedeviju!
“Ne to se ne dešava!”, rekao je sebi! Otrčao je na obalu i nastavio da trči niz reku kroz blato!
Trčao je i trčao, ko zna koliko dugo, dok ga nije savladao umor i dok nije pao u blato.
Plakao je! Urlao da to nije istina, da to nije ona!
Onda je pao mrak! Ovako blatnjav nije ni mogao ni hteo kući!
Otišao je do šlepa da proveri još jednom da li je to ona, ali tamo u kabini više nije bilo nikoga! Seo je na krevet kao blatnjavi zavežljaj svih ljubavnih propasti sveta i tuge.
Ni sam ne zna kada je i kako zaspao i koliko je dugo spavao.
Kada se probudio, izašao je iz kabine. Tamara više nije bila tu! Nisu tu bili ni ostaci predhodnog dana, ni flaša vina, ni štapovi…samo njegov brod koji je toliko voleo. Upalio je motore i isplovio, a iz jutarnje magle pored njega prođoše dva bela labuda s labudićima koji su ih pratili.
Podesio je na ručnom časovniku datum i vreme koje je stalo.
Pa, srećan mi rođendan!
Marko Korica
-
"Ko nikada nije pobegao s posla ili iz škole da bi otišao na reku, nikada neće znati kako se ceni svaki tako proveden minut i kako se u njemu iz sve snage uživa. Ma to je uživanje “vikenda” pomnoženo s deset!!"
У овој причи има неколико момената због којих бих је прочитао поново. Ипак, изабрао сам овај, не зато што сам бежао са часова из школе. Не, ја сам пре био штребер него мангуп, тако да сам први и једини пут за време школовања побегао са часа социологије у гимназији. И то, не зато што сам хтео да будем мангуп као други, већ зато што је био на мене ред да одговарам а нисам хтео да "пукне брука" - нисам имао појма...
Не, разлог је био други, један фебруарски дан 1973. године кад сам већ био студент прве године.
Те јесени, на почетку године, упознао сам једну од оних "Тамара" које упознате једном, заволите је једном и онда је волите целог живота.
Случајно смо били у истој групи на вежбама - удеси то тако Бог понекад. Чак се и не трудите много, а све вам се коцкице саме сложе. Вежбе као вежбе. Аналитичка хемија. Кога то занима? Ко да слуша асистента кад је ту она, кад вас гледа испод ока и несташно вас штипка за руку...?
У једним тренутку, асистент изговори моје, па онда њено име и, уз осмех, замоли нас да напустимо вежбе.
- Идите ви мало да прошетате. Није данас ова вежба за вас! - да, тако нам је рекао.
Покупимо ми наше ствари и, испраћени кикотањем читаве групе, изјуримо из лабораторије.
Држећи се за руке, и не знам кад пре, стигосмо до Рибарског острва...
Да, не рекох, опет је Бог учинио да тај дан буде први сунчани дан тог хладног и магловитог фебруара. На сунцу је било предивно. А на Дунаву, који је те године био прекривен дебелим ледом, пуцале су санте.
Да ли сте некад гледали санте које Дунав гура пред собом? Да ли сте видели санте изломљене, набацане, рекло би се, без икаквог реда, дуж обале како стружу једна о другу?
Ко је то видео и чуо, по једином сунчаном дану после низа мразних дана, а при том је био заљубљен, али онако - стварно... То се не заборавља. Питање је само колико често се сети тога?
Хвала, Марко, што сте ми помогли да се овог, не нарочито лепог мајског дана, сетим једног давног, сунчаног фебруара на који чувам успомену свих ових година.
Sent from my Redmi Note 7 using Tapatalk
-
Ko ne plovi ili ne šeta pored reke, ni ne zna koliko je reka lepa u jesen, zimu ili rano proleće. Tada je možda i najlepša, pošto se silnici raziđu, ispare svi mirisi oktana, mešavina dvotaktola, roštilja, krema za sunčanje…i ostaje samo devičanski čista reka sa svojim mirisom i vazduhom koji može da se pije, a koji kada se udahne duboko na nos, zatvorenih očiju, ne ide u pluća, nego direktno u dušu…
114 114 114
-
PIJACA (neobjavljena priča za novu knjigu)
Za buđenje joj nikada nije bio potreban budilnik sa navijenim zvonom. Spasa kad god da je legla i ma koliko bila umorna od prethodnog dana, kao po pravilu ustajala je u pet ujutru leti i najkasnije do šest zimi. Navikla je tako još dok je radila u davno propalom gigantu Prva iskra Barič, koji se nalazio nedaleko od njene kuće u Obrenovcu.
Po ranoj smrti muža, ostala je sama. Ćerka, prava lepotica i tada najlepša devojka u toj maloj opštini, je prvim izmoljenim odlaskom na more u Sutomore i jedva sakupljenim parama, otišla za Italiju sa nekim producentom, daleko starijim od nje. Spasa ga nikada nije upoznala, a sve ređa pisma i telefonske pozive ćerke, zamenila su komšijska ogovaranja i priče o bogatstvu, propasti, uspehu i potucanju njenog jedinog deteta.
Nikada se nije predala !Mala jednospratna kuća sa dvorištem ispred i baštom iza, bila je pravljena i sklepana da zadovolji najelementarnije potrebe skromnih ljudi, a njen pokojni suprug čim bi to postigao, tu bi se njegov rad i trud zaustavljali i potom bi uz pivo i vinjak sedeo i uživao u tome što je napravio, kao kada bi dete uživalo u nedozrelom, nakiselom plodu koje je ubralo. Sve bi izgledalo kao siva, jalova pustoš bez draži i lepote da nije bilo Spase. Takva pustoš se nalazi i u životima, jelu, piću i razgovorima tih ljudi.
Spasa skrušeno i skromno nije pristajala na to. Poput ćutljivog gerilca, ali bez imalo otpora, ubacivala je po koji list lovora u bledi krompir paprikaš, dodavala razne travke i začine koje je sama gajila u najjednostavnija, sirotinjska jela, dajući im poseban i specifičan ukus.
I poput pravog mađioničara koji iz praznog šešira izvadi zeca ili nestvarno lep buket šarenog cveća, Spasa je umela da bukvalno od najskromnijih namirnica, napravi gotovo pravu malu gozbu! Zasadila je cveće u dvorištu ispred kuće, a beznačajno parče oker-braon zemlje iza, pretvorila je u pravu malu baštu u bojama! Čega tu sve nije bilo! Zelene salete koja se šarenila ka ljubičastoj boji po ivicama, mladog luka belog i crnog, šargarepe, zeleni, paštrnaka, po koji krompir i cvekla...i jedno drvo trešnje sitnih belih, preslatkih plodova koji su dušu dali za slatko koje je stavljala svake godine. Svakog dana je brižljivo okopavala, plevila, i čuvala svoju baštu, a komšija Dane, izbeglica ličanin, iskopao joj je mali bunar (gradska voda joj je bila preskupa) da može da zaliva svoju baštu i donosio joj redovno konjsku balegu za đubrivo, jer je radio kao konjušar pri konjičkoj policiji.
Kako je ostala sama, bez posla i sa penzijom koja nije mogla da pokrije ni troškove režije i nekoliko šarenih tableta (za šećer, pritisak i oticanje nogu), ta bašta joj je postala jedini mogući izvor prihoda.
Prvo je prodavala na maloj improvizovanoj tezgi ispred kuće , ali kako se niko nije zaustavljao magistralom, uz sramljenje i uporno Danetovo nagovaranje jedva pristade da ode na pijacu. Dane je inače kao dodatni prihod pravio predmete od drveta, daske za seckanje, varljače, kašike za med i prodavao ih je na veliko nakupcima po gradskim pijacama...
-Ja ću da te vozim Spaso!- nagovarao je Dane- Inače idem da prodajem ono moje, povezem i tebe, pa kad završim i krenem kuć, pokupim tebe i ideš sa mnom!U moju Ladu može da stane sve! Ma može još dva puta koliko nosimo!
Nije hteo da čuje da mu Spasa da deo novca za gorivo!
-A vala pre bih auto tim benzinom zapalio, nego sipao u njega!-rekao je jednom i to nije bilo više postavljano kao pitanje, niti je Spasa više nudila novac. Smislila je da mu napravi i pokloni slatko.
Spasa tu noć nije mogla oka da sklopi. Morilo je kako će se snaći, bilo je sramota da trguje, bilo joj je neprijatno od ljudi...Ali nije se imalo gde! Morala je!
Ustala je u sred noći i pod mesečinom počela da bere iz bašte povrće. Nije znala koliko će se prodavati, pa je prvo ubrala malo, pa potom još malo, pa još malo...Dok nije obrala celu baštu!
Uzela je i četiri preostale tegle slatkog od belih trešanja, dve flaše njene domaće orahovače, sve je uvila pažljivo u staru novinsku hartiju i pre svitanja bila ispered kuće čekajući Daneta i svoj prvi pijačni dan.
Ko je to nama poranio Spaso!?- vikao je Dane prodornim dinarskim glasom kroz otvoren prozor bordo Lade karavan.
Otvorio je gepek i ubacio joj stvari.
Poneo sam ti dupli sto na rasklapanje!- rekao joj je u autu dok su se vozili- Nemaš ti sve ukupno robe ni za tri-četiri hiljade dinara i ne isplati ti se da plaćaš tezgu.Nemaš računa tako! Stavićemo sve na kraj pijace... A i bolje ti je da nisi među onim nakupcima.
Stigli su na obrenovačku pijacu. Gužva je bila ogromna. Dane je jedva pronašao mesto za Spasu, rasklopio astal i postavio joj robu.
Aaaaa joj Spaso, ja zaboravio stolicu na rasklapanje! Na čemu ćeš sedeti ceo dan?
Neka, stajaću.-odgovori pomireno Spasa.
Gde ćeš stajati sa tim svojim nogama (bile su otečene)? Idem ja da ti nađem nešto da sedneš.
Spasa nije ni izgovorila „nemoj“ a Dane se pojavio sa ogromnom kockom-kamenom od ivičnjaka. Ljudeskara ga je nosio u ruci kao da je od stiropora!
Evo, sedi na ovo, samo nađi neki karton pa stavi preko...Pa ćemo da vratimo kada dodjem po tebe. Odoh ja da razdelim po tezgama ono moje, pa odoh na zemunsku pijacu. Dolazim po tebe oko dva.
Prodaja je krenula polako. Mnogima je bila simpatična bakica (izgledala je kao veoma stara baka, a Spasi je bilo tek 65 godina) koja prodaje očigledno drugačije povrće nego što je bilo po tezgama nakupaca – savršeno,orano, istog oblika, boje, veličine i sve jednako bez ukusa.
-Koliko ti je veza zeleni?- upita izazovna devojka koja je gurala kolica sa bebom, koja su izgledala Spasi kao da je svemirski brod koji je upravo ispred nje sleteo, a devojka kao vanzemaljac koji ga vozi i ima veće grudi od avgustovskih obrenovačkih lubenica...
-Šezdeset dinara- odgovori Spasa.
-Toliko je i na tezgama...Jel ćeš da mi daš za četrdeset?-reče i upita ravnodušno i pruži joj dve novčanice po dvadeset dinara, a da Spasa nije ni pristala na tu cenu.
Spasa uze ćutke novčanice i ubaci u kesu uz zelen i jendu salatu za dete. Da časti.
-Neću, neću, izvadi...Kupili smo već salatu!- odgovori mlada vanzemaljka.
-Ova vam je domaća, za dete.Ne košta ništa...to je za dete...
Vanzemaljka uze kesu bez reči, okrenu se i ode kao uvređena.
Naišao je stariji par predivnih primeraka muža i žene. Iako su već bili u poznim godinama (bili su sigurno stariji od Spase) izgledali su sveže, srećno, obučeni lepo i skladno i držali su se za ruke.
Dobar dan gospođo-obrati joj se muškarac- Da li vam je ovo orahovača?-upita podižići flašu ka suncu.
Jeste!-odgovori Spasa dok je sa prijatnošću gledala ovaj nesvakidašnji par.
To ste vi pravili? Da li može da se proba?
Jesam, prošlogodišnja je. Nemam iz čega da vam dam da probate, jedino da otpijete iz flaše...
Vidi ima i slatko od belih trešanja!- ushićeno primeti žena- Isto takvo je moja mama pravila! Kolkio dugo nisam ovo videla! Ajde da kupimo!
Koliko vam je ukupno slatko i orahovača, uzećemo sve četiri tegle i ove dve flaše?
Spasa se zbunila i nije mogla da izračuna...-Orahovača vam je po 300 dinara, slatko po 250...-Lomila je prste i računala.
Čovek se iznenadio tako niskom cenom, ali izračuna i dade tačno Spasi koliko je tražila da je ne uvredi neuzimanjem kusura ili čašćenjem.
Spasa je bila presrećna! Odjednom je i bol u otekllim nogama nesta, a srce je počelo da joj jako udara! Posle dugo vremena, večito pomireni izraz lica joj pređe u zadovoljni osmeh. Uplašila se tog osmeha kao da se opekla na peglu!
Dobar dan gospođo?- Prišla su joj dva mlada uniformisana lica. Momak i devojka, gotovo deca!- Da li imate dozvolu da prodajete na ulici?
Nemam-promuca preplašena Spasa.
Mi smo iz komunalne policije! Vi se bavite nelegalnom trgovinom, van označenog mesta pijace i bez plaćene pijačarine...Moramo da vam zaplenimo robu i napišemo kaznu!
Dobro sine, kada se mora...- reče Spasa ne znajući šta da radi.
Krupni momak je uzimao njenu tek ubranu salatu, luk, veze zeleni...Kako je pokupio samo sa jedne strane, mali sto na rasklapanje prevagnu na drugu, prevrnu se u momentu i sve je završilo na asfaltu...Devojka policajka primeti to, ali je nastavila ravnodušno da piše Spasi kaznu.-Da li ćete da je platite odmah ili uplatnicim? Ako platite u roku od sedam dana imate pedeset odsto popusta- govorila je Spasi predajući joj kaznu.
Koliko je ovo sine, ne vidim bez naočara? –upita Spasa udaljavajući papirić od očiju.
Sa popustom kao platite odmah šest hiljada dinara!
Nije imala toliko para ni kod sebe, ni kod kuće.
Okrenula se i krenula, ne znajuću gde da ide...Pomislila je na Daneta ali on nije bio tu.
Čekaj, čekaj!- odakle si uzela ovaj kamen? -upita mladi rmpalija policajac.-Ovo je ivičnjak! Uništavanje javne imovine...za to je predviđena novčanakazna od 3000 dinara, ako se plati odmah... Ako ne to ti je duplo...
Spasa izvadi iz džepića opasane stare kecelje ceo svoj pazar, i rukom punom zgužvanih novčanica ih dade policajcu.
Evo ti sine sve, kolko ima –ima, nemam više...
Okrenula se i pošla niz ulicu u pravcu gde je mislila da joj je kuća...Ali nije bila tamo.
Marko Korica
12.07.2020
-
Ево, трећи пут почињем да пишем коментар, па обришем.
И сваки пут кренем да псујем и државу и државне службенике, па онда себи кажем: - Рекли смо да на форуму нећемо политизирати - па онда опет све обришем.
А ова прича боли.
Боли истином о нашој стварности.
Колико је таквих Спаса у овој држави?
И на њима се кола ломе, на њих се сва "правда" овог света сручи у виду закона који спроводе тамо неки униформисани послушници.
И знам ја, реда мора да буде. И држава се мора поштовати.
Али кад видим како пролазе Спасе, а како нечији родитељи обрћу милионе евра на оружју, како пољопривредници, узгајивачи органске конопље, машу службеним легитимацијама тих истих служби које Спасама одрезују казне на лицу места (а може и уплатницом у року од пет дана), кад видим како гологузе, како их данас зову: блогерке и инфлуенсерке, ботоксираних усана и силиконизираних груди, купују станове у "Београду на води" е, онда ми дође да цео свет отерам у...
Да, рекли смо и: - Без псовки!
Извините.
Морао сам.
-
Spasu sam napisao upravo zbog toga i svega što ste napisali u komentaru.
Spasa je napisana za spas duše u ljudima...
Hvala vam Lazo
-
Хвала и вама, Марко.
Свака је прича лепа онолико колико осећања побуди у читаоцу. А осећања могу бити најразличитија.
Кад човек у причи не осети ништа, онда или не ваља прича или нешто није у реду с читаоцем.
У свом писању, ја избегавам социјалне теме, патриотизам, родољубива осећања али човек не може да остане нем пред неким догађајима.
Тако се догодило да сам ових дана, "ничим изазван" написао нешто што нема везе са жанром ком припадају моји текстови.
Ево како је тај излет у мени непознато подручје изгледао:
20200709 – БУНА ПРОТИВ ДАХИЈА
Каква се то чује граја?
То се буни српска раја.
Притисле нове дахије
све наше српске нахије.
Дахија је и пре било,
шта се сада догодило?
Дахије су дуго тукле,
чини ми се сад су пукле.
Не боји се више раја,
тражи себи пут до раја.
Дахији је главном пошла,
не би ли му главе дошла.
Још дахија приче прича
али рају није брига,
доста јој је тога кича,
неће више да је бије!
Голорука пошла раја,
дошла прича до свог краја.
Проврела је крвца врела,
узаврела земља цела.
-
REČNI TOKOVI
Koliko njih je pokušalo, a mnogi su na svoj način i uspeli da objasne opčinjenost rekom, pecanjem, plovidbom i prirodom?
Koliko je poezije i proze nastalo, slika, crteža, fotografija, pa i koliko se maliganskih snovidjenja iznedrilo na reci i pored nje?
Mnogo je toga već rečeno i napisano – ali nije sve!
Svako ima svoju priču koju nosi u sebi!
Da li ume da je napiše, nacrta, pripoveda…da li ga ta priča proganja i u njemu stvara nemire ili blagostanje, zavisnost od reke ili nešto što se u društvu, uz vino, osobađa stidljivosti, pa počinje da pupi i cveta u bilo kojoj formi…kada se svi začude otkud to u vama…nije ni važno!
Nju je najlakše prepoznati kada uz zatvorene oči kao u transu, nesvesno, jednom rukom zagrlimo devojku, ili druga do sebe i pustimo glas “Duunaaaveee, Duunavee kraj tebe mi srce moje ostade…”
Da li ste primetili da tada svako lepo peva? Nije do vina ili drugih maligana! Ne! Tada pesma preskače glasne žice i dolazi direktno iz duše…
Znači, priča je tu uz čoveka i u njemu, uz reku, brod, štapove, a vezuje ga nevidljivim i neraskidivim nitima za njih.
I svako ima i neki svoj pristup.
Neko je ćutljiv, pomalo povučen u sebe, što nikako ne znači da ne zna, ili da je nezanimljiv – čak i obrnuto!
Takve “zatvorene“ ljude kada upoznaš, a oni počnu da se otvaraju, shvatiš da si pronašao zakopano blago mudrosti, riznicu znanja, dobrote, i iskustva. Da si pronašao druga i prijatelja.
E s takvima treba “ljudovati”, kaže moj dobri Stanko Popović! Kakav divan izraz!
Neko je opet galamdžija, od onih najpametnijih, što je sve njihovo najbolje i najracionalnije, oni tipovi što te ne slušaju dok pričaš, odnosno, čekaju da završiš, kako bi nastavili da iznose svoje izuzetno, neprikosnoveno mišljenje, koje imaju o svemu i svačemu i to ne samo o nautici, pecanju, prirodi! Oni jednostavno znaju sve! Mogu da ti objasne u nekoliko minuta, tvoje višegodišnje zablude, pogrešne odluke i životne greške. Jedinu grešku koju sigurno ne mogu da ti objasne je ta što ih uopšte slušaš!
Ali najtužnije mi je kada plovim nedeljom predveče, kada se vraćam brodom posle lepo provedenog vikenda, a rekom mi u susret plovi stotine konzervi i flaša, mahom dvolitarki od piva, kisele vode …
O kako su samo naivni! Pa sebi prljaju!
Reka je tu bila mnogo pre nas, a biće još najmanje toliko posle! Ona je gotovo večna!
Blagonaklono dopušta da je prljamo, zagađujemo, pregrađujemo, pošto je naš čitav vek za nju samo jedan tren. A dovoljno bi bilo, da, recimo, moćni Dunav zamahne jednim svojim krakom i da zbriše čitava naselja, nasipe, kolektore, brane! Da kaže mazna Sava bilo kojoj svojoj pritoci da samo malo nabuja! I onda samo naslutimo koliko smo nemoćni i koliko pogrešan odnos prema rekama i prirodi imamo!
Koliki je poluraspad poliuretana, polivinila i propilena? 200 godina? Za reku to brzo prođe, ali za nas ne!
Gledaće nam te flaše i smeće čukun-čukun unuci!
Neki su potpuno različiti od nas, a opet dobri i zanimljivi za druženje!
Setim se mog ponašanja “odbeglog iz Guberevca” dok pecam bucova u marini, s visoke obale, na stajaćoj, bistroj vodi koja svodi šanse za ulov ovog namazanka na minimum.
Puzim, šunjam se, krijem se iza drveta…Sve to posmatra moj komšija, vrsni štukaroš, sa svog broda i pita me šta to radim (u prevodu: da li ti je dobro Marko?).
Ja počinjem da mu objašnjavam kako je bucov plašljiv i vidi odlično, kako je voda bistra, a nema vetra, kako sam mu napravio sistem koji mora da počne da se namotava pre nego što padne u vodu…
A on mi na to reče “e da mu još i sendvič ne bih napravio” i okrenuvši se nestade u brodu.
Sjajno! Različiti pristupi provereno dobrih ljudi koji vole prirodu!
Neko voli da daje, neko da uzima, a neko je u simbiozi s prirodom, svako na svoj način!
Lično ne volim da dajem savete, posebno za pecanje.
Čak i kada pišem za “Ribolovački Magazin “ tekstovi mi nisu tipa, varalicu vodi ovako, najbolje je onako…
Ne kažem, takvi tekstovi su više nego potrebni, obožavam i sam da ih čitam, a treba biti potpuno nesebičan i prenositi neznanom čitaocu svoje znanje koje je sticano godinama, a napisano i pročitano u dvadesetak minuta.Takvi tekstovi su divni , ali ja ih ne pišem.
Kada neko pita, ok, kažem šta znam i ako znam, mada retko ko pita, sve je više onih što sve znaju najbolje…
Za vodu me posebno vezuju dve priče koje zamišljam i vrtim kao film u besanim noćima ili kada nemam knjigu, koja mi služi kao “tableta za spavanje”.
Prva je imaginarna, stvar čiste mašte, dok je druga stvarna i zaista se desila.
Prva priča vezana je za mog omiljenijeg pisca, kojeg nikada nisam upoznao! Nisam naravno upoznao ni Hesea, Čehova, Egziperija, Kafku, Ljermontova i Puškina, da ne nabrajam svoje omiljene pisce. Sve i da sam hteo, nisam mogao!
Ali ovog pisca sam imao prilike da upoznam, ali nisam hteo!
Upoznao sam mnoge ljude koje sam izuzetno poštovao!
Neki su me razočarali, neki nisu, ali rizik eventualng razočarenja ili razotkrivanja realne ličnosti omiljenog pisca sebi nisam želeo da priuštim.
Piscu koga volite i koga čitate po pedeseti put, morate da verujete!
On je u vama već formirana ličnost, delom verovatno idealizovana, ili su mu pripisane mane koje opraštate sami sebi, pa mislim da realnost tu nema šta da traži!
A možda nisam bio siguran u sebe…šta bih ja s njim razgovarao? Da li bi se on uopšte i družio sa mnom? I kako bi izgledao njegov veliki rad, uspeh i slava – naspram mog velikog rada, uspeha i promašenosti?
Znam da se družio s poznatim i pametnim ljudima…
Naime, pisac i ja nalazimo se u jutarnjim časovima , oko 10h, u kafani ispred kružnog toka kod Kalenića pijace u Beogradu.
Sedimo u bašti po prelepom letnjem jutru, karirani stolnjaci, stari i ponegde pocepani ali čisti, limene pepeljare, karanfidl, po koji suncobran s BiP reklamom i poliven beton koji se sprema, pijući vodu, za vreo dan koji ga čeka. Na stolu se nalaze i nestvarno crvene rotkvice, jos mokre od pranja i tvrdo kuvana jaja.
Služi nas konobarica u klasičnoj socrealizam uniformi i belim “borosanama”, punačka je i s brčićima (obavezno posle treće loze pitati: jebeš li šta brko?)
Ispijamo po jednu lozovaču (dobro, možda dve ili tri) i vodimo lep razgovor.
Potom odlazimo na Adu taksijem, koji je naravno žuti Mercedes, popularni ”ciganjski san” (nadam se da nikoga neću uvrediti, ali tako se zove) kojeg samo još boja drži da se ne raspadne.
Posle zagušljive vožnje zatvorenih prozora, koje nipošto ne smemo da otvorimo pošto taksistu ubija promaja, stižemo na piščev brod.
To je lepa Pasara – dalmatinka s motorom od 9.9ks.
Na njoj nema suvišnih detalja, taman je sređena da se na njoj opušteno uživa bez onoga “pazi ovo-pazi ono”, nemoj mrve, ne spuštaj tu štap, mamce, prosućeš vino, pazi na pepeo…
Jedemo hleba-masti-paprike i soli, mladi luk, rotkvice i pijemo malo mutno, domaće belo vino iz starinskog bokala i zamagljenih,velikih čaša za vodu od debelog stakla!
Plovimo lagano Savom, prolazimo pored Ade Međice, razgledamo splavove i sa simpatijama komentarišemo njihovu raznolikost i pokušavamo da formiramo likove vlasnika po izgledu splavova.
Naime, kučići su to videli od splavova i brodova! Svaki brod ili splav liče na svog vlasnika i obrnuto!
Vezujemo se za vrbu ispod čijih nagnutih grana pronalazimo hlad, zabacujemo štapove čisto iz zezanja, potom se kupamo, pričamo razne priče, ustvari ja slušam, pošto je moj pisac velika pričalica, puna duha i zanimljivih dogodovština.
Nailaze i ređaju se prijatelji u proplovljavanju…i druženje traje u nedogled….
Fenomenalan dan, koji nadam se, čeka još puno godina da bi se zaista odigrao…..” iz ništavila u slavu slava, iz beznjenice u raj, u raj , u raj…. Santa Maria della Salute.”
Doviđenja Momo Kapore /03.03.2010/.
Druga priča vezana je za mog oca.
Kao vrstan stručnjak u građevini i priznati inženjer tadašnjeg “Energoprojekta”, moj otac je stalno bio na putu. Nemirnog duha i velike dečačke energije odlazio je na višegodišnja putovanja, a mene su s vremena na vreme ispisivali iz škole i spremali na preseljenje – na koje nikada nisam otišao.
Ne kažem, išli smo na letovanja, zimovanja, poneki izlet i pecanje, o lepim igračkama da i ne govorimo, ali kao da ga nikada nisam bliže upoznao…Nikada nismo imali bliskost drugara, da porazgovaramo o nečemu ili da se udubimo jedan u drugoga. Ne mogu da lažem, oduvek sam to želeo i mislim da bih bio mnogo srećniji i sigurniji u sebe da sam to imao. Bar bi mi bilo lakše da se nosim s izazovima koje svako ima u životu u mladosti!
Čudno je i to što priče i događaje ljudi pamte iz mladosti, dok su deca, ali ova se odigrava kada sam ja odrastao čovek!?
Dogovaramo se jadno lenjo, letnje popodne da idemo da plovkarimo belu ribu u Belegišu na Dunavu.
Nalazimo se u kući u Starim Banovcima pa nam je blizu, a ima odličnih terena i može se do njih kolima.
Na iznenadni dogovor pakujemo, više “pabirčimo” pribor, šta imamo, prihrana hleb, mamci, sve što postoji…kopam gliste, a crviće ćemo da kupimo, kuva nam mama žito. Pakujemo i dve stolice na rasklapanje, jedan suncobran (mislim da je bio još dedin) koji kada se otvori, jednom trećinom više obećava kopanje očiju žbicama koje su procepale platno na krajevima, nego zaštitu od sunca!
U Belegišu svraćamo do mesare koju zovemo “kod braće” – pošto je drže dva brata i kupujemo par provereno najboljih sušenih kobasica. Pravimo šale s njima, kako se oseća prvi brat kada drugog pitaju čime se bavi – a on odgovara da “drži mesaru”.
Odmah prekoputa u prodavnici, kupujemo jedan hleb, paradajz, po dva piva, a po jedno uzimamo da popijemo ispred , na klupi na kojoj seljani sede kao u priručnoj kafani!
Pričamo s par meštana, raspitujemo se koga znamo, za zdravlje i novosti. Ko’živ, ko’mrtav? Ovde se ljudi još uvek interesuju jedni za druge!
Prolazimo crkvu i stadion, pa silazimo srtmoglavom serpentinom do Dunava, odnosno do velikog prostora koji čini belegiške ade. Kada je visoka voda veći deo je poplavljen, a kada se povuče ostavlja desetine ada, jezeraca, bara u kojima ostaje riba, koju savesni ribolovci kupe velikim mrežama “alovima” i vraćaju u Dunav (priznajem, lično sam jedne godine učestvovao u tome). Ili klinci iz sela “košare” ribu. Za one koji eventualno ne znaju, košari se tako što se probije dno pletenog koša-korpe ili odseče dno bureta, koje se spusti u predhodno zamućenu baru i rukom se vadi zarobljena riba. Bolja dečija zabava ne postoji!
Pošto je pesak “dunavac”, na kome bi mu pozavideo zbog beline i sitnog sedefa i onaj sa Sejšela, nadaleko poznat po kvalitetu, tamo se redovno kopa, što formira nove bare, a samim tim i puteve oko njih, tako da put do Dunava predstavlja pravi mali lavirint i izazov!
Postoji mogućnost da vozite pola sata ubeđeni da idete proverenim putem, kada odjednom nailazite na “slepu ulicu” ili na nov iskop.
Ali to je ono što ovoj vožnji daje neverovatan šarm i avanturistički duh!
Nalazimo mesto, koje ja odabiram i za divno čudo obojica konstatujemo da je dobro….
Raspremamo stvari, prihranjujemo ribu i spremamo se da i mi jedemo. Taman dok se riba namami na bačenu hranu.
Ali odjednom na nas naleće stampedo krava, koje nam umalo ne sruši auto u vodu!
Smirile su se. Gledaju one nas – gledamo mi njih i konstatujemo kako su lepe.
Kako im samo zavidimo na repovima koji na svom kraju imaju čekinju i služe kao “utepaljka” za nesnosne sive obade. Nisu ti obadi opasni, nemaju žaoku, ali ozbiljno zaboli kada pecnu!
Pecamo!
Riba radi i svaki zabačajem se vadi nešto lepo…Bodorke, kesege, babuške…ma kao u snu.
Otac mi velikodušno prepušta suncobran, a ja ga džentlmenski odbijam i on se nalazi u pesku pored nas – neotvoren. Posle pola sata pogledamo se i obojica praskamo u gromoglasni smeh!
Dva velikodušna džentlmena prže se na suncu!
Bravo Maki, bravo tata…svako vađenje dobija komentar ,a naročito onaj “ooohhooho vidi kapitalac” ili zezanje “vraćaj bre tu siću u vodu”.
Dan prolazi prelepo, osećaj bliskosti i drugarstva kao nikada do tada!
Taj jedan dan! Dan koji je nadoknadio sve propušteno, pre i posle toga. Dan kada sam osetio i doživeo ono što sam oduvek želeo!
A naročito osećaj blagostanja, onaj koji me uspavljuje čak pri samom sećanju na njega, i sada posle više od četrdeset godina!
Eto, to je voda, to je reka…To je moja priča!
Marko Korica
Calypso
-
Леп увод, лепа прва прича али топлина друге угрејала ме је у ово хладно јутро последњег новембарског дана.
Као да нам је свима, негде дубоко у нама, остала сачувана једна празнина коју никад нисамо сасвим попунили, а у којој смо чували успомене на наше родитеље. Ма шта да су чинили, ма какви да су били, ми смо их једнако волели и увек су нам недостајали.
Сада, са оволико година, питам се некад да ли сам могао више, да ли сам могао још нешто да учиним за своју децу да у њиховим сећањима та празнина буде мања? Да ли сам био довољно са њима? И наравно, одмах ту крене самоодбрана - није се могло више, требало је радити, требало је зарадити...
Није на мени да закључујем, није на мени ни да пресуђујем. То су питања на која ћемо одговоре видети само у погледима наше деце, међутим, имам неки утисак, који ми греје душу, ма шта да смо пропустили, деца ће нам то опростити. Јер једном и она одрасту и боље схвате зашто неке ствари нисмо могли или умели, док су она била мала.
Хвала ти, Марко на овој причи.
-
Lepo....
-
Odličan tekst clap ok
-
Hvala vam kolege 114 114 114
-
2020
"Neočekivano lep i topao dan za kraj novembra“, započeo bi svoj tekst neki novinarski diletatnt, pomislio sam ispijajući već drugu čašicu rakije, sedeći u bašti restorana „Gardoš“ sa pogledom na Dunav, Zemun i čitav Beograd, Avalu, Šumadiju i, u zavisnosti od toga koliko ste dalekovidi... Đerdap, Crno more, Istanbul...
Ali zaista, zaista, neočekivano topao, sunčan i lep dan za kraj novembra! Kao da neće ubrzo Nova godina, pahulje, zima, poledica, zaleđivanje mog prastarog klima uređaja, na koji se još uvek grejem, i otvaranje sa strepnjom januarskog računa za struju,- na koju se takođe još uvek grejem.
Zovem konobara i neumereno hvalim rakiju, kako bih se nekako opravdao za naručivanje treće...
Čekam je! Znam da će doći! Nikada do sada nije ni sekunde kasnila; mada mora da mnogima koji su se žalili dok je čekaju, časovnici nisu bili dobro podešeni, kao ni očekivanja od nje...
Pijem treću i konačno mi se onaj dobro poznati osećaj topline razliva kroz grudi! I prošli put, dok sam je čekao, napio sam se! Uhhhh, još kako se napio! Nije mi zamerila ni malo! Čak sam joj bio šarmantan... Da, šarmantan sam ostao i u narednih par meseci, govorio stihove bez imalo stida, pisao pesme, šaputao da je volim, upisivao njeno ime na svakom mogućem papiriću, odmah ispod svog potpisa. Znam, radiću to još dugo posle nje... Kada ode, a otići će! Kao i svaka druga! Pijuckala je i ona sa mnom, a onda je odjednom počelo da joj sve smeta.
- Seti se svog obećanja! - znala je da kaže kada bih poručio novu turu.
Gledam ka Dunavu i osluškujem njene korake, taj dobro poznati zvuk, poput časovnika koji odbrojava sekunde do njenog dolaska... Tik, tak, tik, tak... Okrećem se ka njoj! Oooo, Bože, koliko je još uvek lepa! Kao i ono veče! Zaista, vredelo je čekati je, barem zbog tog njenog izgleda, elegancije, decentnosti dame, tamnog kaputa do malo iznad kolena, lakovanih cipela s visokim štiklama i neke elegantne marame koja joj je virila ispod kaputa i preko revera.
- Jesmo li se mi već negde videli? – upita me kroz šarmantni osmeh koji je otkrivao savršeni niz belih zuba.
Ustao sam i primakao joj stolicu. - Je l’ ti odgovara ovde?
- Daaaaa, prelepo je, vidi se ceo grad! Bila sam ovde zimus, mada je bio mrak i nije se ovako lepo sve videlo!
- Predivno izgledaš! Baš si elegantna.
- Znam da sam možda malo preterala sa večernjom garderobom - preko dana, ali znaš i sam da se ja samo tako oblačim.
Pogledala je moje prazne čašice rakije na stolu.
- Oho, vidim da već „radiš“ !- reče reče kroz smeh.
- Šta bi sa onim obećanjem kada smo se upoznali? Piće samo vikendom i nema napijanja? Danas je ponedeljak?
- Draga moja, svi mi obećavamo svašta, čak i verujemo u to dok obećavamo, ali ti najbolje znaš koliko dugo ta obećanja traju! - završih i poručih novu turu.
- Ti ćeš crveno vino?
- Da može, hvala... A za obećanja znam! Zato ih, veruj mi, više ni ne slušam!
- A ti, šta je sa tobom? Šta je sa tvojim obećanjima. Šta je sa nadom koju si onoliko budila? - upitah je.
- Ne znam zaista. Niti obećavam, niti budim nadu, niti sam dobra, niti sam loša! Ne zavisi to od mene! To zavisi od tebe, drugih, od vas... Ja sam samo tu kao što je tu i vreme. Ne možeš me optuživati da sam kriva za bilo šta!
- Stvarno?
- Da, stvarno! Uskoro se razilazimo za stalno. Znaš i sam da me nećeš više nikada videti i da se nikada neću vratiti! I možda nije ni damski da ti kažem, ali jedva čekam da se to desi! Neka ti dođe druga, nova. Neka se ona malo nosi sa svim problemima . Meni je zaista dosta! Koliko god pisao prvih meseci i dalje moje ime na svakom parčetu papira ispod tvog potpisa, doći će ta druga i počećeš da pišeš njeno ime! Nadam se samo da i silna ljubav, radost i veselje neće preći u prezir i nestrpljivo čekanje da ode, kao što je kod slučaj kada sam ja u pitanju.
- I nemoj me, molim te, optuživati i pamtiti po lošem! Kakve ja veze imam sa okolnostima koje su se desile otkada smo se upoznali i dok smo bili zajedno?! Hoćeš da mi kažeš da sam ja kriva i za bolesti, viruse, ratove, migrante, terorizam, zagađenja, i za politiku i za ekonomiju... Za to što nismo otišli na more... Za zatvorene granice, neizvesnost! I kako me to sada gledaš? - upita
- Gledam! Gledam. Ne znam šta da ti kažem!
- Pa, imao si ih mnogo, Marko, pre mene! Hoćeš tačno? Imao si ih 46 i valjda si nešto do sada naučio!? Nisam ti ja ni prva, a ni poslednja, očigledno. I nemoj da se lažemo, molim te, nećeš me po dobrom pamtiti i ako sam ti dala 320 dana svog života i još uvek sam tu, koliko god me više ne voleo. I znam da jedva čekaš da odem, i znam da jedva čekaš da dodje dođe nova i da ćeš joj se radovati isto kao i meni, a verovatno i više. Da ćeš već prvo veče, možda, na nju potrošiti duplo više, da ćeš staviti njenu sliku na zid kancelarije, da… da... - zastala je malo i stpustila glavu.
- Da te ona možda neće razočarati kao ja! Ali videćeš i sam koliko ja nisam ništa kriva, da sam samo učesnik i posmatrač dešavanja isto kao i ti! Uostalom, da je bilo koji od vas ispunio barem deo datih obećanja sebi, po mom dolasku, možda bi shvatilo koliko ste samo vi krivi za ono što vam se događa u životu. Sećaćeš se ti mene još sa setom… Videćeš!
- Vidi, moraš i ti mene da shvatiš! Zaista su mi se prošle godine izdešavale svakakve stvari, mislio sam da gore ne može biti! Ti si mi davala nadu. Mislio sam da si ti prekretnica svega toga u životu! Da ćeš sve promeniti. Da će tvojom tvojim dolaskom sve biti drugačije i da sve ružno ostaje iza mene...
- Mislio si da jedna noć može nešto da promeni? Marko!? Da li je realno da to slušam od tebe!? Neću ti reći da sam mislila da si pametniji od toga, ali nisam znala ni da si toliko bio očajan! Mislio si da će jedna grandiozna proslava, jedna noć, prazna obećanja koja se svode na laganje drugih i sebe, jedno pijanstvo i moj dolazak, nešto da promene? Marko, zaista mi to ne liči na tebe! Znaš ti bolje od toga!
Sada sam ja spustio glavu ka zemlji, a zatim je podigao i pogledao ka Dunavu...
- Idi molim te... - rekao sam joj.
- Idem, ali i sam znaš da to neće promeniti ništa, ni danas ni kada zaista odem za ovih nekoliko nedelja do 01.01.2021. Moraćeš sve to da menjaš sam u sebi, a i od samog sebe ne možeš pobeći 31.12.2020. I raduj se, naravno, Novoj godini... Simpatično je sve to. Nešto menjaj, nešto prihvati, nešto jednostavno pusti...
- Idem, Marko, budi mi dobar - reče mi kroz osmeh i posla poljubac sa dlana.
- Čekaj, 2020, nisi mi dala ni jedan odgovor!
- Nisi me ni pitao, dragi Marko, a i da jesi, sve ih već znaš i sam , kao i svi oni koji će ovo čitati! I nemoj da čekam ja. Čekajte vi 2021! I pamet u glavu, zašto mislite da vam bilo šta pripada?
- Zar ne pripada? Stani, molim te, stani! Ne odlazi sada od mene!
Okrenula se elegantno na visokoj štikli kao da je bestelesna! Podigla je ruku ka konobaru i poručila još jednu rakiju i creveno vino. Stala je iznad mene kao spomenik prekora uzaludnosti, strasti, lepote, davanja i uzimanja...
- Hoćeš da sedneš? - upitah je.
- Ne, hajdemo do ograde.
Uzeli smo čaše i prišli nestvarnoj staklenoj ogradi koja se činila kao opna od sapunice.
- Marko, nemoj pitati ovo ni mene ni 2021, molim te. Pitaj sebe i ljude oko sebe. Zašto mislite da vam sve pripada i da, ako to ne dobijate, da je nepravda, a da se sreća i dobre stvari podrazumevaju same po sebi? Dok se antički čovek zagledao u zvezde, srednjovekovni u Boga, vi ste se zagledali u sebe same! Sreća nije permamnento stanje, ma koliko banalno njoj težili, već stvar prepoznavanja trenutka, a sve ostalo treba da bude osećaj blagostanja. Sva vaša uverenja i ubeđivanja da morate da budete srećni, vode vas u očaj što to niste i sprečava vas upravo u uživanju u blagostanju koje ni ne primećujete da imate! A imate ga svi, pa i ti. Neko u manjoj, neko u većoj meri, ili drugoj formi.
- Vidiš me Marko? Očima? Rekao si da sam lepa!
- Vidim te!
- I? Je l’ malo? Malo li je, pa samo to? Nisi ni ti, ni niko od vas, potpisao ugovor da će život biti bez poteškoća! Stara sam ja dama, Marko, 2020. godina! Nekada ste jurišali mačevima, u oklopima, a danas aspirin ako boli glava... Bole leđa... I kakve vam distance smetaju sada, kakve gluposti? Distancirali ste se sa društvenim mrežama, čipovali pametnim telefonima koji znaju sve bolje od vas, pa čak i koliko ste koraka prešli...
- Nemoj da sam vam ja kriva za bilo šta, a naročito tebi , jer sam zamolila još onda, 2019, da mi te da, da te dovedem malo u red posle svega šta ti se izdešavalo!
Pogledao sam je u oči kao da je vidim prvi put, kao te ponoći dok sam je čekao u zadimljenoj kafani uz lampione i šampanjac. Ovaj put je imala oči anđela, a jedan crvenkasto-žuti list jasena pade preko cele ove priče, čekajući prve pahulje...
Gardoš je lep i zimi, svaka Nova se zaljubi u njega na prvi pogled!
Marko Korica
Calypso
15.11.2020
-
Odlično Marko, odlično. ok clap clap clap 114
-
Ja uopste ne mogu da ocenim da li je ovo kvalitetno stivo ali eto igre slucaja kao da mi se sa mislima poigravas i to sve u istinitu pricu o bas meni pretaces.....
-
Ja uopste ne mogu da ocenim da li je ovo kvalitetno stivo ali eto igre slucaja kao da mi se sa mislima poigravas i to sve u istinitu pricu o bas meni pretaces.....
Оног момента кад читалац осети у себи нешто, кад прича учини да нешто заигра у души и човек у причи препозна себе, онда се више не поставља питање да ли је штиво квалитетно или није - сигурно јесте.
Ово је једна веома лепа прича.
-
Hvala kolege 114 114 114
-
Evo jedne priče za snežni dan
PRVI SNEG
„Dokle će da pada ova kiša nije mi jasno?“
„Pa šta bi ti da pada, keve ti, početkom decembra!?“, odgovori Tanja svom dečku Vladi, koji ju je vozio kroz grad.
„Šta god, samo da ova kiša prestane! Neka padaju što se mene tiče i žabe s neba, ali ovo počinje da mi utiče na raspoloženje! I kako su nam ulice tako prljave? Jebo te, sećaš se prošle godine u Austriji! Auto nam je stajao deset dana na parkingu, padala je kiša, duvao vetar, sijalo sunce...i kada smo došli po njega jedva da je bio prljav! A pazi sad apsurda, mi jedini na planeti peremo ulice pijaćom vodom iz Gradskog vodovoda!? A ulice nam nikad prljavije! Pa da, kod nas sve mora da bude apsurdno! Definitivno onaj fazon, ako nisi poludeo – onda nisi normalan! Pazi, od ovoga jedino može da bude gora ona bljuzgavica, znaš ono kada dan-dva pada sneg i onda se bljuzga po ulicama narednih deset dana.“
„Tada su mi kola najprljavija!“
„I uostalom hoćeš li mi reći gde te vozim i zašto?“
„Skreni ovde ka Bulevaru i idi pravo do vrha, pa kod Đerma skreni levo!“, reče mu Tanja umesto odgovora.
„Evo stani ovde... ispred ovog bifea i čekaj me u kolima. Brzo ću ja...“
„Čekaj, da nećeš možda da ideš u ovu rupu od kafane?“, upita je Vlada. „O čemu se ovde radi?“
„Zar će lepa Tanja, odnegovano, vaspitano gradsko dete, mlada glumica u usponu da se vuče po ćumezima, a sa mnom nećeš na utakmicu!?“
„Obećao si da ćeš da me voziš i čekaš, zato molim te ćuti i nemoj da mi komplikuješ...Važi?“, reče Tanja namignuvši mu s oba oka, namreškavši svoj lepi nosić.
Ušla je u kafanu. To je bila jedna stara beogradska kafana, onaj tip malih kafana koje su gotovo iščezle iz grada, a mogu se naći još jedino po periferijama i provincijskim gradićima. Mali izlog ka ulici pored ulaznih vrata, za kojim se nalazio improvizovani pult za sedenje s barskim stolicama presvučenim bordo skajem. Za taj pult obično seda neko ko svrati samo na „po jednu“ - onako, maltene s` nogu. Četri okrugla stola sa stolicama i kariranim stolnjacima progorelim od cigareta, ali čistim, šank od inoksa i lamperije, na kome se nalazio već odavno zaboravljeni telefon, u koji, kada nekoga zovete ubacite žeton, prethodno kupljen od konobara, a kada dobijete veza, obavezno pritisnete dugme, a novčić „propadne“. Na taj telefon nekada su zvane i stalne maliganske mušterije od strane večito brižnih im supruga, mada je konobar odavno znao sve cake kako da izbegne odavanje drugara...
Bila je jedina devojka u kafani. Starija žena neodređenih godina, izblajhane i natapirane kose, s previše loše i jeftine šminke na licu, odmeri je od glave do pete.I zgleda neka stara noćna ptica...
„E ovakva sam ti ja bila kada sam počela da šljakam u Maži... kao ruža...“, reče sa setom i hvalom noćna ptica svom pratiocu i sasu čašu vinjaka na eks, potom otpivši i mali gutljaj piva ’da ugasi vinjak’. „Bato, donesi mi još jedan!“, viknula je konobaru, pokazujući iznad glave praznu, malu čašu. „A posle me je Mika-kocoš odveo za Pariz! E to je bio život! On se kartao noću, a preko dana škljocao praznim aparatom naivne strendžere na Jelisejskim poljima, a ja se kao gospođa probijala na filmu. Ej, pa Alen Delon, lepi Miša, pa Stevica Marković... Posle me je zajebao, mamicu mu jebem, uzeo mi sve stvari i pare što sam uštedela i otišao ...najebala sam ti bila k’o ’žuta’!“ Jedno dugačko, parisko ’uuuhhhh’ ote se noćnoj ptici iz grudi...
Tanja je odlučila da sedne za pult kod izloga, za kojim je već sedeo postariji muškarac...
„Jeli slobodno?“,upitala je.
„Kada bih rekao onu fucnutu foru ’slobodno je još od četrdesetpete’ ne bi valjalo....zbog svih skorašnjih ratova vaše generacije...“, našali se čovek. Ustao je i manirima koje niko ne bi očekivao na ovakvom mestu i od nekog od gostiju ovog bircuza, pridržao Tanji kaput i primakao šank-stolicu da sedne.
Odmah je došao i konobar, zainteresovan zatečenom situacijom i ulaskom ove lepe, mlade devojke.
„Šta biste?“, upitao je Tanju.
„Može jedan kapućino.“
„Kapućino ne trošimo, može nešto drugo?“, odgovori konobar bez ijedne grimase, očigledno naviknut na svašta...
„Šta gospodin pije?“, pogleda Tanja. „E to ću i ja, može jedna čaša belog vina!“
„Donesi joj lepu čašu s nožicom, nemoj ovu ’stolovaču’ ili ’špricerušu’ majke ti!“, doviknu gospodin konobaru... „Zar vaša generacija pije belo vino? Ja sam mislio da pijete samo pivo i koka-kolu....i kapućino...i kako beše...da... i eksere...Ono što je nama bilo hipi i trava, vama je rejv...“
„Izgleda da ja idem ispred svog vremena! Na koga li sam samo...?“, odgovori kroz smešak Tanja.
Očigledno je bio stalni gost u ovoj kafani! Izgledao je kao intelektualac, sklon umetnosti, koji je definitivno pamtio i bolje dane. Preko diskretno karirane košulje nosio je crni džemper, pa zelenu vijetnamku, farmerke i cipele koje su bile u potpunom neskladu s njegovim pomalo pohabanim izgledom, kafanom i gradom... savršeno blistave, lakovane, salonske cipele.
Iako se videlo da dosta pije i puši, poprilično je dobro izgledao. Jedva naglašen, niski stomačić, na vitkom telu, malo duža seda kosa padala mu je u pramenovima na kragnu vijetnamke. Za muškarca poprilično lepo i skladno lice...
„Oči sveznajuće stare kornjače! Čega se taj sve nije nagledao i šta je sve proživeo!“, zaključi Tanja, onako za sebe. Izgleda da joj je ovaj gospodin bio jako zanimljiv, pošto ga je gotovo netremice gledala!
„Hoćete još jednu turu?“, upitala je Tanja .
„Zašto mi persiraš? Reci mi Ti, molim te.“
„Zato što me je mama vaspitala da nepoznatim čikama obavezno persiram.“
„Pa valjda je i tata učestvovao u vaspitavanju, a tate bi trebalo da nauče sinove i ćerke da kada sednu s nekim u kafanu da piju automatski pređu na Ti!
„Tata na žalost nije stigao da me vaspitava!“, reče odsečno Tanja.
„Pa, znaš ono, kada te neko grdi, uvek kaže ’kako te je to majka vaspitala’, pa maternji jezik, pa majka domovina... vidiš majke imaju važniju ulogu od pomalo blesavih očeva...“
„Moj otac nije bio blesav, pa me nije vaspitavao – naprotiv! Bio je izuzetno obrazovan i učtiv, naročito za druge!“, odgovori pomalo oštro Tanja.
„Zašto pričaš o ocu u prošlom vremenu?“ upita gospodin.
„Zato što je mrtav! Umro je kada sam imala dvanaest godina.“
„Kako je umro?“, začudi se gospodin.
„ Kako je umro??? Hmmmm pa umro-umro! Kako bi se to inače umiralo!?“, odgovori Tanja.
„Vidi, pričaš s profesionalcem u toj oblasti, gledao sam smrti u lice više puta u životu, a tri puta sam zaista i umro. Čak mi je i religija, zbog svega toga dovedena u pitanje, ali znam sigurno da nikada neću biti budista! Pitaš se zašto... E pa kakve sam sreće, verovatno bi se po kazni reinkarnirao ponovo – u samog sebe! Hahaha!“, nasmeja se gospodin gromoglasno. „Čini mi se da mi je vera u Dionisa sve primerenija...“
„Ne vidim ništa smešno u tome što pričate i kako je moguće da ste već tri puta umrli, a sedite sada živi pored mene!?“
„Pa tako što čovek ne umire samo fizički! Znaš, fizička smrt je i najlakša, ni ne boli....samo odjednom ništa... mrak i tišina... najteže je kada nestaješ kao čovek, kao ličnost...evo ja sam nestao pre mesec dana po treći put! Oduzeli su mi katedru na Akademiji! Samo pssssttt... to ovde niko ne zna!“, reče gospodin tiho Tanji. „Dionis je tu opet umešao prste, izgleda da predavanja i on ne idu zajedno! Između ostalog, zamerili su mi i to da držim ista predavanja po dva-tri puta za redom, ali kako studenti drugačije da utvrde gradivo! Hahaha...“
Zagledala se u njega... osetila je odjednom neku žalost prema gospodinu, a kad je videla iskrzanu kragnu na njegovoj besprekorno čistoj kariranoj košulji, umalo se nije rasplakala.
„Izgleda da te čudi kako se pored svega i svojih godina, ovako dobro držim – za čašu...?“
„Ma bitno je da čovek ima za nešto da se drži u životu! Najgore je kada nemaš ništa, a ja to najbolje znam! Kada te ostave najvoljeniji, onda kada su ti najpotrebniji!“ reče Tanja kao da prebacuje nešto. Nije se znalo, da li se obraća gospodinu direktno ili muškarcima uopšte. „Teško je živeti s mržnjom!“
„Jeste teško, ali onaj ko sada mrzi, znači da je nekada voleo! Između ljubavi i mržnje je veoma tanka linija. Vidiš, ekvivalent ljubavi je mržnja! A mržnja vremenom prođe, pa posle budeš kivna na samu sebe, zato što si gubila vreme na mržnju prema nekom ko više nije tu! Uvek mislimo da će biti vremena za njega ili nju, ali život to tako uredi da ga nikada ne bude! Ustvari šta je... treba živeti i voleti odmah! E tu je hrišćanstvo pogodilo u centar... znaš... treba praštati, bezrezervno! I to najviše zbog sebe! Opraštaš i opraštaš i opraštaš... dok te voljeni povređuju... i šta dobiješ? Dobiješ samog sebe i voljene oko sebe! Sebe čistog i srećnog, nekog ko voli... a ko voli bude i voljen!“
„ To su samo teorije... a izgleda da ste dobri u tome! Sudeći po Vašem umiranju po nekoliko puta, deca su vam jedinstveni trostuki siročići.“, zaključi Tanja otpivši gutljaj vina. Htela je da pokaže gospodinu, da može da mu parira u razgovoru i teoretisanju.
„Za sve siročiće ovoga sveta!“, podiže gospodin čašu i nazdravi. „Bato donesi još jednu turu vina! Ali pola litre... nego znaš li kako se napija? Prvo se poručuje po litar, pa pola litre, pa po dva deci u čaši...e od tih dva deci se napije!“
Razgovor se nastavljao i postajao sve intimniji i dublji...
Primetili su i drugi gosti začuđujuću bliskost ovo dvoje slučajnih poznanika.
Kao da je neka nevidljiva aura lebdela oko njih dvoje, povezujući ih u čudan skup – starijeg prosedog gospodina i prelepu mladu devojku duge svilene kose...
„Gledaj ga samo, matori keša! Šta li sada laže ono jadno dete?“, reče ljubomorno noćna ptica.
„Ma i ona, vidi za koga se zakačila! Dok se poeni dobijaju na jezik... tu ti je profa na svom terenu, pa je možda i upeca, ali kada curica vidi da on nema ni cvonjka u džepu... ooodeeee!“, reče pratilac noćne ptice, mahnuvši rukom, kao da tera nekoga...
„Sramota, može bre otac da joj bude!“, dodade konobar za šankom.
„Ma znam ja njega...“, nastavi noćna ptica. „Švalerčina ti je to stara...Dok je bilo love živeo je kao car, znaš kakvu je ženu imao, ona glumica iz Narodnog pozorišta... kako li se zove... stade mi mozak... nije ni važno, ali pobeže žena na vreme od njega... Običan teoretičar, pijandura i kurvar, pa da je profesor na toj Akademiji još sto puta! Ne vredi ti on ništa...folirant jedan, pije samo belo vino...znala sam ja malo veću gospodu od njega, pa su pili i rakiju i pivo i vinjak i...“
Sedeli su ćutke i gledali kroz prozor. Izgleda da su sve reči bile potrošene...
Uhvatila ga je odjednom za ruku i stegla je.
Gospodin je spustio glavu, a niz obraz su mu se slile dve krupne suze... „Izvini za sve ... Nemoj...“, prošaptao je jedva zadržavajući suze. „Ne treba ti sada ovakvo razočarenje kao što sam ja...“
Tanja je zgrabila kaput i istrčala iz kafane samo u džemperu. Okrenula se shvativši da je zaboravila šal, ali ga je gospodin već držao u rukama, prislovivši ga na lice i usta... jecao je u njega...
Ušla je kod Vlade u kola i počela da plače... to nije ni bio plač, nego ropac...
„Šta se desilo?“ upita je Vlada, vidno uzrujan.“Govori šta se desilo!?“
„Je li te dirao onaj matori? Ako te je pipnuo – odvaliću ga! Šta si radila unutra, zašto si sedela s njim u onom ćumezu?“
Tanja se primirila. Obrisala je suze i zapalila cigaretu...“Ajde vozi!“, rekla je gotovo smireno.
„Neću da vozim dok ne dobijem neke odgovore i ne saznam šta se dešava!“
„Ko je onaj matori i šta ti imaš s njim? Zašto si onako izletela i zašto si plakala? Je li me varaš s ofucanim matoranom... ma ko ti je on!?“
„Budalo jedna... to mi je otac... moj tata“, odgovori Tanja.
Konačno je prestala kiša. Pretvorila se u prelepi, devičansko beli sneg, velikih krupnih pahulja...
Marko Korica
Calypso2
-
Као и оне раније, прочитао сам јутрос и ову причу. И ево, од јутрос, каним се да напишем коментар. Хтео бих да напишем нешто лепо али како написати нешто што би било лепо као што је сама прича?
-
Ponovo bravo Marko! Još jedna predivna priča za ovaj tmuran dan. Kao i sve pre nje vrlo životna priča koja u meni izaziva neko čudno osećanje. clap clap clap
-
Bravo! Moram da se pohvalim da sam u sgartu pogodio o čemu se radi...
-
Hvala kolege 114 114 114
-
Nisam bas ljubitelj slikanja hrane, pica i slicnih stvari po kaficima ali napravih izuzetak danas
(https://i.imgur.com/vczGFxO.jpg)
Hvala za zanimljive price, polako listam temu i citam uz kafu sta nisam procitao do sada.
-
Hvala na citanju 114 114 114
-
Bravo Marko... teške/sjajne priče, sjajni opisi, u ovoj kratkoj formi napraviš da doživim likove kao da ih znam 100 godina. Svaka čast...
Pozdrav sa Mediterana
-
Peeerooo prijatelju 114 114 114 hvala ti! Nadam se da si dobro i da ti je dobro na M!
-
Nadam se da si dobro i da ti je dobro na M!
Izolovani smo ovde kao na nekom ostrvu eek sunca i mora na pretek, ali bez domaće rakije ... ali to nije tema ovde :)
Samo nastavi sa pričama, nekima se vraćam, neke ne mogu da pročitam do kraja, neke varim danima, sa nekima se moj mozak igra mesecima posle čitanja... Bravo još jednom!
-
Kada prodje ovo ludilo objavljujem ("izdajem" mi je kao da izdajem državu ha)novu knjigu, a i staru sam ti ostao dužan 114 .
Uz dve poklon knjige ide i flaša dunje gratis 6589
Uživaj druže moj na M 114 i organizuj neko književno veče, da se i ja malo tako mučim 6589
-
Јавите на време кад буде то књижевно вече, па макар било и по дану.
-
Kada prodje ovo ludilo objavljujem ("izdajem" mi je kao da izdajem državu ha)novu knjigu, a i staru sam ti ostao dužan 114 .
Uz dve poklon knjige ide i flaša dunje gratis 6589
Uživaj druže moj na M 114 i organizuj neko književno veče, da se i ja malo tako mučim 6589
Dogovoreno!
Književno veče na Malti u najavi! Unapred se radujem 114
-
Ubrzo nadam se! Stvarno bi mogli, ne salim se 114
-
Јавите на време кад буде то књижевно вече, па макар било и по дану.
Namirisao dunjicu.... sajkaca sajkaca
-
Što bi bila akcija da odemo svi "đuture" brodom 114 kod Pere! Tipa krenemo iz Bara jedrilicom...Put Malte na književno veče...Evo nove priče za knjigu lol
-
Јавите на време кад буде то књижевно вече, па макар било и по дану.
Namirisao dunjicu.... sajkaca sajkaca
То се зове: искуство старог вука! Док то чуло мириса ради, нема короне.
-
Što bi bila akcija da odemo svi "đuture" brodom 114 kod Pere! Tipa krenemo iz Bara jedrilicom...Put Malte na književno veče...Evo nove priče za knjigu lol
Ја сам, малте не, већ видео Марка, Милету, себе, како окружени добрим друштвом читамо неке своје забелешке, дегустирамо охлађено пиво или вино (Милета само сокове, он је увек посебан) и ознојани уживамо у заласку сунца, псујући комарцима мајку и све по списку али опуштени и срећни јер знамо да само у крви и зноју рађају се највећа уметничка дела, кад...
Малта!
Хало, господо! Уозбиљите се мало, молим вас. Не приличи годинама таква неозбиљност. Добро, не кажем ја да не би било лепо али не приличи нам. Па ми, више, ни Дунава не можемо да се дочепамо (сад, како ко, али у просеку), а њих двојица уговарају дружење на Малти. У једном тренутку, помислио сам да је то неки њихов назив неког посебног места на нашој реци, кад... Права Малта! Медитеран! Од Бара... Еееее, што би рекао неко, за тај филму су улоге одавно подељене, а ми пензоси нећемо имати ни за карте.
Хајде, наставите ви да нас малтретирате и даље таквим неозбиљним предлозима...
Желим вам леп снежни дан који нам је подарила ова недеља.
-
Gosn.Lazo, bez tebe ne idemo!
A što se Milete tiče, mislim da je max 10 godina stariji od mene, tako da mu penziju ja ne pišem ali pamtim ha lol
Idemo, idemo...Ili barem da se uveravamo do proleća kada će nam Slankamen biti i Malta i Bar... lol
-
I ja se prijavljujem. Ne umem baš da pišem, ali zato mogu lepo da slušam i čitam. 114
-
Opaaa okupljamo se 114 114 114
sail sail sail
-
Niti vas licno poznajem, niti znam da pisem, imam govornu manu pa nisam ni za citanje... ali rado cu da slusam i fotografisem ako treba :)
-
Говорна мана никад није била проблем у нашем друштву.
После неколико пива већина нас добије говорну ману.
А лепе фотографије су сасвим довољан допринос дружењу.
-
Ma kakva govorna mana...Pa ja da umem da govorim, ne bih pisao lol
Ajde ti u ekipu blago meni 114 114 114 114
Ps. Pitaj LSI, on će ti potvrditi da ja imam i pisaću manu, pa mora da me ispravlja (hvala na tome 114 thumbup) lol
-
Evo i jedne moje davno napisane pesme. Mislim da je prikladna za ovaj januarski, zavejani dan 114
-
Račuunajte na mene, mogu da odvadim malo provijanata da ne preterate! sajkaca
-
...
Ps. Pitaj LSI, on će ti potvrditi da ja imam i pisaću manu, pa mora da me ispravlja (hvala na tome 114 thumbup) lol
Како год окренеш, увек ја испаднем најгоре дете у крају!
Али не љутим се ја (не вреди, не могу), а да вас уверим у то, ево један запис посвећен мом пластичном чамцу (јутрос записано):
МОЈ ДРУГ - ЧАМАЦ
Јутрос све се око мене од снега бели.
Издалека, чују се гласови весели.
Само у срцу мом царује велика туга.
Погледом милујем мог пластичног друга.
Летос смо секли таласе Дунава.
На Тиси је била забава права.
Како нас је само мамила Сава!
Снова нам је била препуна глава.
А јутрос, све је сасвим другачије.
Тишина. Тек неки галеб се чује.
Дунав тихо тече, чамаца нема,
а мој друг сам испод цераде дрема.
Дуж обале, вода се полако леди.
Ни пецароша нема дуж обале,
нема крај воде никог да седи.
За летом као да и врбе жале.
Са тугом у оку свог друга гледам,
тихо му кажем да га ником не дам.
Проћи ће зима, пролеће ће доћи,
да нас растави, нико неће моћи.
-
Ma kakva govorna mana...Pa ja da umem da govorim, ne bih pisao lol
Ja to stalno kazem za slikanje/cranjte- da znam da slikam fotoaparat mi ne bi trebao :D
-
Zankiki treba nam jedan da održava balans sa iskustvom 114 114 114
LSI prelepa poezija! E sada za ostalo...Ne znam lol, kao mlađi moram da slušam!
Imenjače ti spremaj aparat!
Srso ko kupi od Buse brod mora da ima čisto srce i dečačku naivnost lol (stvarno se šalim 114) tako da biraj poziciju na brodu!
Gde nam je trezveni pesnik Mileta? Ne javlja se! On nam je neophodan!
-
Ko da ne znaš, Mileta radi nešto na Krankiju sajkaca
Samo da ne ubacuje brodski motor lol
-
Što bi bila akcija da odemo svi "đuture" brodom 114 kod Pere! Tipa krenemo iz Bara jedrilicom...Put Malte na književno veče...Evo nove priče za knjigu lol
Ako se ne varam, prvi srbin koji je doplovio do Malte je kapetan Petar Želalić, kada je turcima maznuo "Krunu" i zapalio kod vitezova 1760 godine: https://sr.wikipedia.org/wiki/Petar_%C5%BDelali%C4%87
Znam da je u novijoj istoriji jedan Mikrotoner sa posadom iz Beograda (ako nisam nešto pogrešno zapamtio) iz Bara do Malte doplovio.
Nadam sam se da će i Aurora sa Mladenom doploviti na ovu stranu...
Iako sam na preko 600 brodova u ovih 6 godina bio i radio, i dalje mi neke lađe sa Dunava (dobro i Save i Tise) često kroz pamet plove...
Tako da je sve moguće 25648
-
Malo poezije iz Slankamena, da se razbudimo na Bogojavljensko jutro 114
https://www.youtube.com/watch?v=Z-b--T_ebu0
-
Bravo Marko, odlično, baš predivna pesma. ok llll 114
-
Јао, шта нам ради ова зима!
Ако овако настави, сви ћемо се погубити.
Ево, данас је Богојављење. Кажу, требало је ноћас, у поноћ, погледати у небо и пожелети неку жељу.
Ја сам тако и урадио, чак сам и жељу у стихове ставио али...
Или жеља није била добра, или стихови нису били добри, тек, нисам ја приметио да ми се жеља остварила. Мораћу ја то догодине поново.
Погледајте ви да ли је до песме, да знам за следећи пут...
САТ
Већ дуго нисам чуо сатове
који откуцавају у поноћ.
Такве, ваљда, више и не праве.
А причало се да имају моћ.
Кад такав сат у поноћ откуца
и принцеза из бајке нестане.
Тад срце почне брже да куца,
пре него што изненада престане.
Баш такав сат ја већ дуго тражим.
Хоћу да на њему време вратим.
Желим да куца само за мене,
да вратим године изгубљене.
Да опет крај мене она буде,
да уз њу опет заволим људе.
Ал' сата таквог нема па нема,
около - све празно и ноћ нема...
-
Odlična 114
-
Dabome da je odlična. clap clap clap
-
Ovo je sad već natpevavanje. 114 114 114
-
Srso, ovo su pripreme za Maltu 114
-
Posto smo ja i Laki resili da organizujemo zajednicko knjizevno vece, sa zajednickom poezijom, moracu i ja da se ukljucim:
САТ
Већ дуго нисам чуо сатове
који откуцавају у поноћ.
Такве, ваљда, више и не праве.
А причало се да имају моћ.
Кад такав сат у поноћ откуца
и принцеза из бајке нестане.
Тад срце почне брже да куца,
пре него што изненада престане.
Баш такав сат ја већ дуго тражим.
Хоћу да на њему време вратим.
Желим да куца само за мене,
да вратим године изгубљене.
Да опет крај мене она буде,
да уз њу опет заволим људе.
Ал' сата таквог нема па нема,
около - све празно и ноћ нема...
I mene po nekad sat probudi
Pa radim ono sto i svi ljudi
Odem da pisam pa opet krevet
I mirno spavam do osam devet...
-
Свестан моралне, материјалне, кривичне и било какве друге одговорности, одричем се било каквих ауторских права и ограђујем се од овог што је Душко написао.
-
Hahahahahahahahahahahahahahahahahhahahahahahha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha ha hahaha hahaha hahaha hahaha hahaha hahaha stri stri stri stri stri stri
-
Marko,
Ja i Laki smo opasan tandem... Doduse on pise cirilicom, ja latinicom, ali to nam ne smeta da zajednicki pravimo extra pesme, gde se jasno vidi ko je autor koje strofe...
Ostajem u cekanju daljih zajednickih poduhvata, jer ekipa koja pobedjuje se ne menja !!!
PS
Zamolio bih Lakija da postavi naj drazu mi pesmu SUNCOKRETI, koju smo kasnije zajednicki dovrsili !
-
Laki da te lektoriše prvo roll4 i ne uzimaj lebac Borisu Bizetiću više ha za sve ostalo se vidimo u Slankamenu, a onaj crveni poklon moramo da zalijemo 114 114 114 114 tako da ti si na potezu
-
Марко, ја са тим дотичним господином, осим што ми је веома драг пријатељ, немам баш ништа заједничко.
Он, мада веома неозбиљан и пише врхунску поезију, неко је коме ја нисам дорастао. Никад ја нећу досећи његове уметничке висине.
Зато се ја бавим неважним, животним стварима.
Ево овако нешто ја пишем:
20210120 – ВАКЦИНАЦИЈА
Недавно је почела вакцинација.
То је сад наша нова фасцинација.
Сви о вакцинама причају,
сада већ све о њима знају.
И како су направљене,
и коме су намењене,
и ко не сме да их прими…
Док све то слушам – позли ми.
Нисам знао да смо паметни оволико!
Где смо стекли образовање толико?
Али има нешто од свега важније,
противимо се вакцини најснажније.
Та, неће нама неки Били да каже…
Знамо ми добро да он опасно лаже.
До милијарди му је његових стало
али изгледа да му је и то мало.
Сад би и чип испод коже да нам стави,
хтео би да види шта нам је у глави.
Били, Били, паре ћеш бацити џабе,
мозга ћеш више наћи у мале крабе.
Стижу вакцине и из далеке Кине.
За њих нам кажу да су врло јефтине.
То не морају да нам наглашавају,
дуго нас они ценама спасавају.
Питају неки да ли су ефикасне?
Личи ми то на оне вицеве масне.
Јер као што кажу да нема код бабе,
ни у медицини нема ништа џабе.
Али сад вадимо кеца из рукава,
из Русије, стиже нам вакцина права.
Док се региструје и док до нас дође,
и ова епидемија можда прође.
-
haiku :D
-
haiku :D
Није то хаику.
Пре бих рекао - куку!
-
al vas je krenulo thumbup clap clap
-
Nisam dugo objavljivao tekstove na forumu, pa da osvežim malo temu jednom kratkom pričom... 114
BRODOLOM
Nismo smeli da se igramo ko može duže da izdrži pod vodom na dah.
Oboje smo se udavili.
A čudno, opet svako za sebe misli da je pobedio! I šta je značilo ono: ko može brže i luđe da vozi brod, ko je spremniji da vozi po ivici reke koja se survava u Hadovo carstvo! Ko je spremniji da balansira na pola gasa nad ambisom kraja sveta? Pirova pobeda! Brod je počeo da tone...
Stojimo na obali kao obesna deca, praveći se da nas nije briga. Neka potone! Ja sam srećan i pokazaću celome svetu da me nikada i nije bilo briga!
Da me ne dotiče! A kada potone, shvatićemo da ga više nema.
Raj tada brizne u plač, počinju kiše!
Oboje smo smešni pešaci u ganc novim, belim brodskim patikama na kojima su nam toliko zavideli.
Voleli smo i te patike, ali ih sada ni ne primećujemo, shvativši šta smo uradili... Gacamo u njima po baricama, mokrih nogu, a plovili smo rekama i morima!
Mogao je da plovi, čeznuli smo za takvim brodom čitavog života... ali mi nismo bili posada za njega...
-
Добро позната прича - умем брзо да зезнем ствар а после се дуго и натенане кајем. Браво, Марко! Мислим да ће се многи препознати у ових неколико редова.
Послато са M2101K6G помоћу Тапатока
-
Da osvežim malo temu Laki...Ako se čita, postaviću još neki redak... 114
-
Čita se, bravo !
Послато са SM-N980F помоћу Тапатока
-
Dobro ti to radis, Marko.
Radovacu se produzeetku teme...
-
Marko samo udri. Svi smo se nešto ućutali na forumu, razmrdaj nas malo. clap clap clap 114
-
POŠTOVANI PUTNICI
Poštovani putnici, približavamo se beogradskom aerodromu, molimo vas da ispravite naslone na sedištima, zaklopite stočiće ispred vas i ostanete vezani u vašim sedištima, sve do potpunog prestanka rada motora. Temperatura u Beogradu je devet stepeni Celzijusa, oblačno je i bez vetra. Pozdravljam vas u ime posade i hvala što ste leteli sa nama.
Ponovo je gledao Beograd posle toliko godina. Činio mu se kao ogroman svetleći ćilim iz hiljadu i jedne noći, koji je neko prostro po neravnoj zemlji. Mislio je da će nekoliko popijenih flašica vina, koje je vešto pokupio šarmirajući stujardesu i putnike oko sebe koji ne piju, odagnati ovoliko uzbuđenje i drhtavicu, ali nije.
Izgleda da sam predugo potiskivao ovu nostalgiju! - pomisli. I koliko je uopšte godina prošlo? Dvadeset, trideset, četrdeset? Nikada mi nije išlo to računanje vremena! Možda je zbog pića, možda zbog obaveza i selekcije šta mi je važno, a šta ne?!
Koliko mu se puta desilo da mu prijatelji prepričavaju neku zgodu ili doživljaj, opisuju kako su se proveli zajedno, pominju imena i likove iz detinjstva, mladosti, sa prošlogodišnjeg letovanja... On bi ih gledao, odobravao, smejao se, a nije imao pojma o kome se radi i uopšte se nije sećao da je bio tamo!
Možda imam nešto... Nije sebi dozvolio da završi to pitanje crnih misli! Uostalom, sećao se do detalja svakog događaja koji mu je značio! Sećao se operacije slepog creva, bolnice, mirisa joda, bežanja iz škole na Savu, svojih ljubavi, prvog čamca, ljudi koje je voleo... bakine kuće, dvorišta...!
Sad kad su tu, nad Beogradom, mogao je gotovo da dodirne ta svoja sećanja! Učini mu se da može da natoči čašu vode sa dedine česme i da joj oseti ukus!
Da! Ta voda je zaista imala ukus! - pomisli setno.
Sleteli su, a pilot je nagrađen gromoglasnim aplauzom.
Da sam pilot, verovatno bih ih pitao da li su sumnjali u mene, pa se toliko raduju što sam uspeo da sletim? Uostalom, ni jedan avion nikada nije ostao u vazduhu! Čemu onda onoj Eriki strah od letenja, kad bi svi ustvari trebalo da se plaše padanja...
Svi su ustali napravivši kolonu ka izlazu, udarajući jedni druge u glavu ručnim prtljagom iz gornjih spremnika... Iskoristio je to vreme da posedi još malo i zagledao se u neko žuto svetlo u daljini, na pisti.
Uključio je telefon i, pročitavši poruke dobrodošlice raznih operatera, shvatio po prvi put u životu da nije imao nikoga kome bi se javio da je sleteo!
Stan koji mu je ostao od roditelja biće ispražnjen tek naredne nedelje, koliko je trajao rok podstanarima da se isele. Rezervisao je breko Bookinga sobu u hotelu Metropol, nekada nedostižnom i nikada dosanjanom snu za njega! Iako je boravio po najboljim svetskim hotelima - Sheraton, Four Seasons, Hilton... ni jedan nije budio takvo uzbuđenje kao korišćenje sobe u Metropolu u Beogradu. Odlasku u Metropol se baš radovao!
Metropol, pa onda u Tabor na večeru, a onda do Save da prošetam i posedim na nekom od splavova i popijem ono vino od koga se čovek napije! Uvek se napije od čaše! - pomisli. Nikada od litre!
Prvo flaša, pa pola litre, pa ako može u bokal od dva deci... i na kraju samo čašu, ali samo pola da napravim špricer! E, ta čaša napija! Možda bih ovo mogao da patentiram i da upućujem mlade kako da piju!?
Uzeo je prtljag, mada, koliko god da je putovao, uvek je strepeo da li će ugledati svoj kofer na traci...
Setio se i prvog bilborda koji je video u Beogradu, na proputovanju do mora. Nalazio sa pored autoputa, kod Geneksove kule i reklame JAT-a: Doručkujte u Rimu, večerajte u Njujorku! Mangupi su dopisali sprejem: a prtljag vam u Tokiju!
Prošao je policiju i carinu, gde mu je prelepa plavooka devojka sa uzbudljivim opasačem koji joj je stezao uniformu i isticao uzani struk, poželela dobrodošlicu!
Hteo je da se vrati do fri-šopa, da joj kupi parfem, da je pozove na večeru u Tabor, da joj kaže da je lepa, da hoće da se zaljubi u nju, da je vodi na sva mesta na kojima sigurno nije bila, da joj otkrije Beograd koji sigurno, uz svoje vršnjake, i ne zna da postoji, da je drži za ruku, da se okupaju u Savi, da je nauči da pije belo vino, da joj recituje, da joj napiše pesmu, da pate oboje kada se ne vide i ne čuju par dana zbog onog njenog vaterpoliste, da je nauči da vodi ljubav bez fitnes instruktora, da čeka treći izlazak u grad samo da je poljubi... Sve je to hteo, ali nije uradio ništa, osim što joj se osmehnuo i rekao joj da ima lepe oči!
Samo se osmehnula i uzela ubačene pasoše porodice sa musavom decom, neurotičnom majkom i ugojenim ocem, koji su stajali iza njega i kojima se mnogo negde žurilo.
Izašao je u hol aerodroma za međunarodne dolaske. Okretao se oko sebe i gledao ljude kako mašu jedni drugima. Neki su se grlili, neki plakali, neki su se lažno osmehivali i proklinjali dan kada su se vratili i opet videli sve one od kojih su nekada otišli.
Prošao je pored pristiglih putnika i onih koji su ih čekali, kad mu priđe nekoliko snažnih ljudi sumnjivih lica!
Izgledali su kao prevaranti iz najmračnijih ulica podzemlja, secikese sa pretećim licima koja su prozrela život. Takva lica nije video ni u najozloglašenijim kvartovima Pariza, Njujorka, Londona, u kojima je stanovao kada je počinjao svoju svetsku skitnju i karijeru.
Na momenat se uplašio i pomislio da imaju nameru da ga napadnu!
- Taksi! Treba li vam taksi? Taksi! Dokle idete, gospodine? Jedan od njih pokuša da mu uzme kofer iz ruke i da ga otme od ostatka bande, na šta ga on odgurnu!
- Ne treba, hvala! - pokuša da se odbrani od nasrtljivca, ali bezuspešno! Navaljivao je i dalje, prateći ga... Izašao je pred aerodromsku zgradu, na ulicu, i među mnogobrojnim taksi vozilima ugledao momka koji je držao parče kartona na kome je pisalo TAKSI. Nije se gurao ni sa kim, izgledao je skladno, lepo, nekako je odudarao od svojih kolega taksista, od prljave ulice, od ovog grada... Bio je obučen u sivi đubretarac, imao je kratku bradu koja mu je uokvirivala dečačko lice, mali pogrbljen nos, skladne usne i krupne, vlažne oči večitog sanjara! Iz sive kape virili su mu pramenovi crne kose koja je dosezala skoro do ramena.
Imao je neodređeni izgled nekog mladog askete, iskušenika, pesnika, arhitekte, dizajnera, studenta književnosti ili slikarstva...
Prišao mu je i osetio neverovatnu privlačnost!
Bože, da li postajem peder? - pomisli.
Dešavalo se da mu se u erotskim maštanjima nađe i muškarac koji sa njim zadovoljava partnerku, ali nekoliko puta kada je to pokušao da sprovede u delo, sva maštanja su mu padala u vodu. Gadio ih se, njihovih dodira, blizine, dlaka, stenjanja, znoja koji bi kapnuo! Divio se ženama kako mogu i hoće sa njima... Da sam žena, sigurno bih bio lezbijska kurva!
Prelepi mladić mu i sam priđe i kulturno upita:
- Treba li vam taksi?
- Treba!
- Dokle idete? - upita mladić ignorišući negodovanje ostalih taksista, kojima je uzeo potencijalnu žrtvu.
- Do Mertopola!
- Dobro! - odgovori, stavljajući kofer u gepek.
Krenuli su autoputem prema gradu. Seo je na prednje sedište! Nikada, čak i dok je imao profesionalne šofere raznih firmi sa kojima je sarađivao, nije voleo da sedi pozadi, na zadnjem sedištu, i uvek bi mu bilo pomalo neprijatno kada su ga dugo čekali u kolima.
- A vi ne živite ovde? - upita momak.
- Ne! Već dugo ne! Ali odlučio sam da se vratim.
- Dobro! Dobro je ovde, izvinite na slobodi što vam kažem, ali možda i ne znate gde se vraćate...
- Možda, ali gledam na televiziji, čujem od raznih ljudi...
- Da, televizija... Izvinite, ali nije im baš za verovati! Ja taksiram već tri godine! Po završetku studija, mislio sam da ovo radim najviše godinu dana i da odem negde! Ali... - nije dovršio rečenicu.
Gledao je mladića iz profila! Kako je polako padao mrak, delovao mu je kao anđeo kroz koga prolaze večernji zraci proleća!
Čudno! - pomisli. Imam neverovatnu želju da ga zagrlim! Da li bih mogao da ga volim? Ne! Nikako, ne na taj način! Pa šta bih radio sa muškarcem? Nije seksualna privlačnost! Šta je ovo, za boga miloga? Zaljubljujem se u ovog dečaka paperjaste brade, ili ga volim na neobjašnjiv način?
Učini mu se da mu od svega toga nije dobro!
- Da li možete da stanete negde, u neki restoran? Ostavite, naravno, taksimetar da radi.
- Mogu! Hoćete na pumpu da stanemo, imate kod Zmaja i restoran?
- Može! Ajde i ti sa mnom da popiješ kafu!
Ušli su u restoran na pumpi.
- Jednu kafu...
- Kakvu hoćeš?
- Produženi sa mlekom i jedno vino. Koje vino imate? Mhhmmm, odlično, to sam pio i u avionu! Može!
Sedeli su na visokim stolicama, za malim okruglim stolom.
- A šta si po zanimanju, pored taksija?
- Ja sam završio PMF, matematički odsek, ali ne mogu da radim u školi i da se izdržavam od učiteljske plate, pa taksiram... Ali planiram da odem odavde. Nemam realno ništa što me vezuje! Mada i ovo sa taksijem, znate, ako ne kradete, baš je mršavo...
- A one tvoje kolege kradu?
- Ma ne znam... - reče neodređeno. Valjda ne, ali žale se ljudi na ogromne račune...
Očigledno se radi o lepo vaspitanom mladiću, koji čak ni očigledne prevarante neća da ofira i da priča direktno loše o njima! - pomisli.
- A kako te ne vezuje? Imaš li devojku, porodicu, familiju, drugove?
- Imam... mislim, imam devojku.
Popio je dug gutljaj kafe i naginjanjem šoljice pokazao da bi voleo da krenu...
- A porodicu? - upita ga, mahnuvši devojci za šankom da mu da još jedno vino...
- Imam, ustvari ni nemam baš, nego možda bismo mogli da krenemo! - odgovori mladić.
- Nemaš porodicu?
- Imao sam majku, ali umrla je prošle godine...
- Izvini! - rekao je ugledavši veliki bol na momkovom licu. A otac?
- Nema oca! Nego, molim vas da krenemo!
- Nema šta da brineš! Koliko možeš da zaradiš za noć? Onako realno?
- Pa, ako dobro radim, oko trideset evra, kad odbijem gorivo...
- Daću ti sto evra da me voziš večeras, bez obzira gde i bez obzira na vreme! Može?
Momak je spustio glavu, pogledao u pod i naglo podigao pogled uzustivši: sto pedeset! Pocrveneo je u licu od stida i slobode!
- Dvesta! - odgovori on. Ali idemo i malo izvan Beograda.
- Može! - reče momak i pruži ruku u znak dogovora.
Do hotela su se vozili gotovo ćuteći.
- Sačekaj me ispred. Idem da ostavim stvari, pa idemo dalje.
- Hoćete da vam pomogmem oko kofera?
- Ne, nema potrebe, samo ti sedi u kolima i čekaj me.
Ušao je u hotel, koji više nije bio onakav kakvog ga je on pamtio. Bože, da li sam se zaista onoliko plašio ulaska u ovo zdanje? Učinilo mu se sve mnogo manjim nogo što je pamtio. Mnogo manjim nego kada su njega i njegovu simpatiju uz prezriv pogled jedva pustili da popiju čaj sa rumom, i kad se prebrojavao da proveri da li će imati dovoljno novca da plati račun u ovom svetskom svetilištu.
Odneo je stvari u sobu, presvukao se, a onda superiorno, bez straha, naručio flašu Pošip Čara, da mu je donesu u sobu! Rum-servis!
Gledao je Bulevar Revolucije, a danas Kralja Aleksandra, sa distance petog sprata hotelske sobe i čitavog života, sa čašom u ruci.
Osetio sa kao stranac u svom rodnom gradu. Koliko se sve promenilo! Njegov grad je počeo da liči na svaki drugi grad na svetu. Otvorio je prozor i udahnuo beogradski vazduh... Dobro je! - pomisli. Još uvek isto miriše! Popio je punu flašu i izašao napolje. Taksista ga je čekao pored kola.
- Hoćemo? - upita ga učtivo, otvorivši mu zadnja vrata.
- Hoćemo! - reče, sedajući na prednje sedište.
- Gde želite da vozim?
- Vidi, da li možeš da me voziš za Pančevo?
- Mogu, nije problem!
Vozili su se putem sa dve trake... Posle dugog ćutanja, uz muziku sa radija koja nije imala nikakvu vrednost i značenje, progovori:
- Odvezi me, molim te, do luke Pančevo. Hoću ponovo da je vidim.
- Nemate problema, samo ne znam da li ćemo baš moći kolima da uđemo tamo. Znate, to je privatizovano...
- Nema veze, odvezi me da se setim odakle sam krenuo u svet. Vidiš, moj brod je bio u Pančevu. Toliko sam želeo na njega, da sam došao nekoliko dana ranije, ali brod nije stizao jako dugo, zbog vodostaja, tako da sam morao da iznajmim sobu u Pančevu i da ga čekam. Tu sam upoznao najlepšu devojku i moju najveću ljubav u životu! Ona je, iako mlada, bila vlasnica cele kuće! Uzeo sam sobu i zaljubio se u danu u nju! Malo je falilo da i ne otplovim, mada su tada ugovori za brodsku službu bili jako ozbiljni i nije moglo da se nećka ili da se predomisli. Oooo, Bože, koliko je samo bila lepa! Duga crna kosa koja je u loknama padala preko ramena, plave, najplavlje oči koje sam ikada video! Čini mi se da sam ceo život tražio nju u drugima! Da sam lutao ulicama, trgovima, gradovima, državama, svetom, tražeći nju! A ona mi je bila sve vreme ovde! I prokleti novac i prokleti život! Neću u luku, vozi nas da pojedemo i popijemo nešto! Koja je najbolja kafana ovde? Da li znaš?
- Ma znam, gospodine, kako ne bih znao... Hoćete kod Saleta u Citadelu? Čuvena je!
- Vozi tamo! Bravo, sinko, to je pravi restoran!
Večerali su, a on je momku prepričavao razne dogodovštine, pominjao uspehe, padove, putovanja... Osećao je začuđujuću bliskost sa tim izuzetnim momkom, a i on sam je pokazivao veliku prisnost i zainteresovanost za njega!
- Stvarno je bilo sjajno! - rekao je. A sada ćeš me odvesti do moje prve, najveće i jedine ljubavi! Sad shvatam zašto sam se vratio! Ovo je jedini smisao! Ona je jedini smisao svega i trebalo mi je da provedem ceo život u lutanju i sticanju, da bih ponovo došao na tačku odakle sam krenuo! Vraćam joj se kao kraljević i prosjak! Ja sam prosjak ljubavi! - sricao je pijano, dok ih je ljubazni gazda ispraćao iz restorana.
- Gde da vozim, koja ulica? - upita momak.
- Ne znam ti ja ulicu... ajmo ispočetka... vrati se do mosta, pa nam ostaje Hotel Pančevo levo, pa pravo... ajde, govorim ti, a ti vozi... Na semaforu desno... čekaj, vrati se, levo, pa desno...
Momak je prvo negodovao ćutke, a potom je potpuno letargično zaćutao, kao da je bio u nekoj anesteziji.
Lutali su ulicama...
- Sada pravo, e to je ta... vozi... stani! Tu smo! To je ta kuća! Tu je ona! Sinko, - reče već pripit, ajde zazvoni na kapiju i pitaj da li je Mila tu. Možda se udala, nema smisla da ja idem. Ajde, molim te, imaš još pedeset evra od mene!
Momak ga je gledao potpuno bledo! Bez i jedne reči, upali auto i krenu...
- Gde ćeš?
- Nije ona tamo!
- Ko nije tamo?
- Mila, ona koju tražite!
- A kako znaš!?
- Znam, ja sam iz Pančeva! Hoćete da vas odvezem do nje?
- A ti znaš gde je?!
- Znam! - odgovori kratko i hladno momak. Pre koliko ste otišli na taj brod?
- Ne znam, ja sam u svađi sa vremenom... mislim... pa ima... jedno dvadeset sedam godina...
Taksi se zaustavio u mračnoj ulici sa jednim škrtim žmirkavim svetlom na udaljenoj banderi...
- Ona vam je tamo, gospodine! - reče mladić vodnjikavih plavih očiju, pokazavši bradom ka prozoru suvozača, gde je on sedeo.
Pogledao je kroz prozor, zaškiljivši očima da se naviknu na mrak...
Sa njegove desne strane nalazilo se groblje!
- Mila mi je mama, gospodine! Samo je vas imala... I mene! - ispravi se.
Pogledao je svog sina kao što se gleda sin prvi put u životu!
- Vozi! - rekao je, poželevši da mu stavi ruku na rame...
Marko Korica Calypso
-
Ех, кад Марко напише причу...
Послато са M2101K6G помоћу Тапатока
-
Počne da pada kiša...
Hvala 114 llll
-
Bravo, uzivao sam Marko!
Послато са SM-N980F помоћу Тапатока
-
Bravo Marko. clap clap clap
-
Hvala ti Marko,
divna je priča!
-
Hvala drugari na lepim rečima 114!
Pero, da ti šaljem novu knjigu "Ona" na Maltu?
-
Bravo maestro!
-
super k5
-
2024
Dragi moji,
zaplovite novom godinom.
Na Titaniku su svi mahom bili zdravi i bogati, tako da će nam sreće trebati najviše! Da...
Potom zdravlja!
Ne cenimo ga dovoljno dok ga imamo, pre nego što ga olako izgubimo!
One feničanske izmišljotine u papiru ne bi bilo loše imati, taman toliko, koliko svakome treba, a da ga ne promeni...
Da ga ne pokvari...Ali može malo i da pretekne!
Mirno more, Dunav, sigurnu luku...
Vetar u ledjima, sunce u oku i toliko važan osećaj lične slobode!
Jako sidro sa dugačkim lancem do pramca.
Da vas nešto za sigurnost vezuje i ne odnese matica.
Malo vina!
Svako neka odabere svoj božiji nektar!
Važno je, hoće bude sivo bez boja.
Dve čaše, dve knjige, osmeh...
Pogled dva oka u kome možete da se ogledate. Otkucaje nečijeg srca na dlanu...
Recite nekome da ga volite ili makar pomislite na to.
Plimu dobrote! Neka krene kao talas od vas!
Sve vam to želim i još mnogo toga...
Srećna vam Nova godina!
Marko Korica
-
Ni ja ne bih rekao bolje stri
Šalim se!
Svaka čast za tekstove i u potpunosti se slažem sa porukom
Svima želim lepu i zdravu 2024. godinu!