Приступајући значајним хидротехничким радовима у XVIII и XIX веку, посебно на Дунаву и Тиси, почињу озбиљна хидролошка осматрања и изучавања. Хидролошка осматрања која су вршена до XIX века нису имала систематски карактер, тако да се тим подацима касније изгубио сваки траг.
Прва систематска осматрања на територији Србије отпочела су у првој половини XIX века.. Прва водомерна станица на нашима просторима основана је 1812. године код војног утврђења Петроварадин – Нови Сад, на десној обали Дунава.
Потом следи оснивање читавог низа водомерних станица као што су: Бездан (1856. год.), Земун (1859. год.), Сланкамен (1888.год.), Нови Бечеј (1855.год.), Сента (1860.год.),итд. Пре оснивања ових станица вршена су осматрања водостаја, али она нису била везана за стални водомер. Тако нпр., у историјском архиву у Сремским Карловцима, постоје подаци о водостајима код Бездана пре оснивања сталне водомерне станице, али је непознато где је била локација те станице.
У периоду до Првог Светског рата, илустрације ради, на Дунаву је постојало 12 водомерних станица на којима су углавном вршена терминска осматрања водостаја.
Прва мерења протицаја на Дунаву, за која постоје писани подаци, почела су 1924. године код Бездана, Сланкамена и Ритопека.
Постоје подаци који указују да су мерења протицаја вршена још 1838. године (извесни Р.Вешерхли је мерио протицај на Дунаву). Такође извесни А.Хоспоцки је у току 1893. и 1895. године извршио серију од 8 мерења на Дунаву у профилу Текија – Оршава. Међутим, може се констатовати да су озбиљнија мерења протицаја воде на Дунаву, Сави и Тиси отпочела тек 1924. године. Илустрације ради, у периоду од 1924. године до II Светског рата, у профилу Бездан извршено је укупно 14 мерења, у профилу Богојево 19 мерења, итд.
По завршетку I Светског рата оснива се Генерална дирекција вода која поред осталог наставља и са осматрањем водостаја, мерењем протицаја и других хидролошких радова како на постојећим тако и на новоформираним хидролошким станицама. У периоду између два Светска рата хидролошка служба функционисала је у оквиру Генералне дирекције вода, односно почев од 1938. године у оквиру хидротехничког одељења
Министарства Грађевина.
Поред својих редовних делатности у погледу осматрања и мерења, при Министарству Грађевина вршен је и читав низ послова студијског карактера за тадашње водопривредне потребе, од којих су најзначајнији:
• Попис водених токова Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца
• Катастар водних снага Југославије
• Локалне ситуације са профилима за значајније реке на нашим
просторима
• Попис хидрометријских станица са измереним подацима
• Извештај о водостајима - годишњаци
• Извештај о поплавама. итд.
Неопходно је нагласити да подаци из наведених студија, елабората и годишњака и данас имају своју широку примену за решавање различитих водопривредних питања и проблема.
У предговору прве публикације “Извештај о водостајима главних река Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у току од1919-1924.”, стоји следећи став који на посебан начин илуструје тадашње захтеве и потребе за хидролошким подацима, као кључном елементу за израду инжењерских пројеката и студија: “ Генерална дирекција вода ће наставити са редовним пуликовањем хидролошких података који сачињавају главну основу за техничке студије, немењене националној изради пројеката хидротехничких радова свију врста, и да ће се извршењем ових радова успети да се умање, ако не сасвим уклоне, опасност од воде и добити од истих све благодети, које човек може постићи од укроћених и подчињених му вода”. Овим констатацијама ни сада не треба ништа додати или одузети.
За све станице на Дунаву које су основане у XIX веку па до I Светског рата, публиковани су подаци о водостајима у хидролошким годишњацима бивше аустроугарске монархије, почев од 1876. године. Ови годишњаци чувају се у Архиви Савезног Хидрометеоролошког Завода. После Првог Светског рата подаци осматрња водостаја редовно су публиковани у хидролошким извештајима Министарства пољопривреде и вода, касније Министарства Грађевина.
У току Другог Светског рата драстично је смањен број хидролошких станица и у значајнијој мери су прекинуте и друге активности у области хидролошке делатности.
Иако је крајем 1922.године у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца уведена извештајна служба,(на основу одговарајућих одлука Дунавске Међународне Комисије), интересовање за хидролошке прогнозе и упозорења у нашој земљи почиње да расте, нарочито после катастрофалних поплава на Дунаву у току 1926. године. Поводом ових поплава, у закључку извештаја Генералне дирекције вода, стоји: “У решењу низа проблема, који потичу из анализе узрока поплаве, било би од изузетне важности установити сарадњу између хидрометријске службе Мађарске и наше, у циљу размене потребних података ”.
После Другог Светског рата потписана је “ Конвенција о режиму пловидбе на Дунаву “, па је тадашња хидрометеоролошка служба прихватила задатак и обавезу о прикупљању и размени информација са такозваних “извештајних станица”, које су углавном биле лоциране дуж Дунава и његових непосредних притока. Упоредо са тим, почиње и издавање првих хидролошких прогноза за неколико профила на Дунаву и Сави. Све интензивнија пловидба на Дунаву и његовим притокама, чешћа појава великих вода и одбрана од њих, као и изградња великих водопривредних система, условљавала је проширење и модернизацију мреже извештајних станица и мреже станица за које се издају хидролошке прогнозе и информације.
Izvor:
www.hidmet.gov.rs
