Sledeci dan nam je bilo u planu da poranimo i da u jutarnjim casovima predjemo taj deo do Srebrnog jezera. Kako sam ja do tada mislio da je voda naj mirnija ujutru, krenusmo pre 8 sati.
Dok smo se spustali kanlom duvao je opet ne preterano jak vetar i mislili smo procicemo bez problema.
Kad ono cim izadjosmo na Dunav zatekosmo talase kao na moru po ozbiljnijem nevremenu. Na nase iznenadjenje talasi su na mahove bili visoki i preko metar (a boga mi i metar ipo). Nas mali camac koji je pravljen za takve uslove, je po talasima isao skoro metar gore dole. Dalmatinka je ne pokazujuci nikakve znake slabosti i nesigurnosti, veoma sigurno razbijala te talase (postoji ona izreka za taj camac “cuvaj ti nju od obale, ona ce tebe od mora”).
Ipak mi vec posle stotinak metara odlucismo da se zbog bezbednosti vratimo u kanal. Jer u slucaju kvara na motoru ili kormilarskom sistemu, u takvim uslovima, moze svasta da se dogodi.
Tako da smo se nedaleko od ulaska u kanal privezali za tendu nekog potopljenog broda. Preko njega ozadjoh na obalu da potrazim nekog od mestana da vidim kada ce ovi uraganski talasi da se smire. Izasao sam na sam spic gde je sa jedne strane kanal a sa druge Dunav i na prvi pogled nigde zive duse. Ali ipak pronadjoh jednog pecarosa koji je ko za inat iz Zemuna i prvi put tamo, ali je dok je dolazio pokupio par saveta od iskusnih mestana. Kaze: “Slusaj teoriju, sto je zvezda vislja to je voda mirnija” .
Kako nemasmo drugih ideja sedosmo pored njega, na sam spic, da vidimo sta ce biti.
I tacno oko 1-2 popodne sve poce da se smiruje. Pa rekosmo sad il ko zna kad. I krenusmo po opet velikim talasima ali ipak dosta mirnijim uslovima za plovidbu.
I tako uzivajuci u voznji po talasima koji se zalecu u pramac (sve prsti talasi prelivaju palubu) stigosmo do Srebrnog jezera.
Naravno od Rama Dunav je ujedno I granica sa Rumunijom pa je obaveza drzati se nase strane reke (na GPS-u sve lepo ucrtano).
