U okviru ove teme pisano je o više različitih lokaliteta na i duž Dunava ali ne sećam se da je pisano i o Lepenskom viru.
Čak i ako jeste, verujem da ovaj biser arheologije koji imamo zaslužuje da se ponekad podsetimo šta imamo, a ne umemo da iskoristimo. U tom smislu, evo teksta koji sam u celini prepisao sa interneta:
Прапочетак на Дунаву
Лепенски Вир
Налазишта у Лепенском Виру јасно су показала да западне цивилизације не потичу са Блиског истока и Средње Азије, већ са обала Дунава.
На десној обали Дунава, у Ђердапској клисури, недалеко од некадашњег Доњег Милановца, налази се чувени археолошки локалитет Лепенски Вир.
У археолошкој науци подунавских земаља и научним круговима Старог континета познат је највише по својим добро очуваним људским стаништима и скулптурама, које су на овом каменитом тлу, уз обалу велике европске реке, настајале у периоду између 7000. и 6000. године старе ере.
Значи, пре осам или чак девет миленијума.
Ово изузетно значајно археолошко откриће, једно од највећих на Балкану у прошлом веку, непосредно је везано за име београдског професора и научника др Драгослава Срејовића, који је са својом екипом открио и научно обрадио ове археолошке драгоцности из времена праисторије.
Велика археолошка ископавања на подручју Лепенског Вира обављена су између 1965. и 1970. године, у време када је грађена брана Хидросистема „Ђердап“. Тада су археолози из Београда одлучили да формирају неколико истраживачких екипа и на просторима који ће се касније наћи под водама Ђердапског језера спасавају све што се спасти могло.
Један од главних мотива за тај подухват било је сазнање да у подунавском региону, на простору између Београда и Неготина, постоји чак 20 праисторијских локалитета. Међу њима и Винча, мало место на десној обали Дунава, у залеђу Београда, које је познато по свом нуклеарном институту, а у научној јавности још познатије као најстарије праисторијско насеље у Србији.
Ради спасавања још неистраженог и невидљивог подземног блага, за које се несумњиво знало да постоји, у оквиру Народног музеја из Београда, Института за археологију Србије и београдског Универзитета формирани су тимови археолога који су неколико година интензивно истраживали подручје Ђердапске клисуре.
Екипа др Драгослава Срејовића, како кажу његови сарадници, испитивала је једно налазиште старчевачке културе када је испод њега наишла на остатке још старијег насеља. Насеље старчевачке културе било је старо око 4.500 година, а ово друго испод њега, према проценама научника, није било млађе од 4.800 година. Тако је једна велика истина и скривена тајна испливала на светлост дана.
Угледни научници са Универзитета у Београду и Археолошког института напомињу да су већ прва научна саопштења о Лепенском Виру у основи пољуљала, а потом и оспорила тезу о почетку свега познатог о западној цицилизацији са епохом Сумераца. Јер, новооткривена налазишта у Лепенском Виру јасно су показала да западне цивилизације не потичу са Блиског истока и из Средње Азије, већ са обала Дунава, у Србији.
Сам др Драгослав Срејовић о томе је, између осталог, рекао:
- Чињенице показују да Европа није морала да прими са Блиског истока становништво и културу како би могла да превазиђе прошлост и нађе снаге за стваралачку будућност. Новооткривена култура Лепенског Вира је доказ да је овај подвиг учињен у Европи самостално...
Оно што др Срејовић, вероватно из скромности, није рекао, рекли су његови такође угледни сарадници: са откривањем Лепенског Вира старчевичка култура престаје да буде најстарија неолитска култура у овом поднебљу. Управо због тога што је овим археолошким открићем оспорена једна дуго важећа научна теза, одлучено је да се Лепенски Вир очува за науку и научнике у аутентичном облику какав је и откривен.
С обзиром на то да је због изградње хидросистема „Ђердап“ претило потапање овог локалитета, архолошки тим др Срејовића је одлучио да га комплетног - са свим људским стаништима, њиховим скулптурама, кућама, оруђима и свим другим што је на њему нађено - пресели на оближњи, знатно виши плато Ђердапске клисуре. То је и учињено, па је Лепенски Вир тиме трајније заштићен и свима и надаље доступан.
Лепенски вир се одликује и богатством откопаног археолошког материјала. Ово велико праисториско налазиште чини седам пространих насеља рибара и ловаца са њиховим настамбама, гробови накадашњих житеља који документују сложене погребне ритуале, затим обиље мајсторски израђених алатки од камена, костију и рогова, разноврстан накит, као и монументалне скулптуре од камена.
У најстаријим откопаним слојевима пронађени су остаци 68 некадашњих кућа. Све су грађене у облику трапеза. Уже стране биле су окренуте према ветру. Свака од тих кућа имала је камено огњиште, а уз свако огњиште налазила се и скулптура од камена. А у непосреној близини огњишта откопани су и скелети житеља ових насеља.
У својим Огледима о древној уметности, др Драгослав Срејовић изложио је и своје погледе на уметност Лепенског Вира.
- За археологију Лепенски Вир није тајна. Данас се поуздано зна да је ово место пре осам миленијума, негде имеђу 7000. и 6000. године старе ере било средиште једне од најсложенијих култура праисторије и да је ту, у дивљем пределу, на стешњеној и каменитој обали велике реке, остварена најстарија нама позната сакрална архитектура и монументална скулптура Европе. Такође је утврђено и како су изгледали творци ових јединствених споменика. Проучено је и њихово порекло, а на основу разноврсних археолошких налаза реконструисане су околности у којима су они живели и стварали.
Срејовић напомиње да све то ипак није довољно за адекватно објашњење о уметности Лепенског Вира. Јер, археологија не располаже методом за поуздано сагледавање свих оних збивања која мотивишу стварање уметничких облика, као ни за откривање њиховог правог смисла.
Према мишљењу главног проналазача и најбољег тумача овог праисторијског насеља, у природу и садржаје уметности Лепенског Вира тешко је проникнути и са становишта историје уметности или социо - културне антропологије, јер ни ове научне дисциплине не могу до краја да објасне уметничке споменике далеке прошлости. Посебно у случајевима када се они не могу сврстати у примитивну, предметну или фолкорну уметност, у колективно стваралаштво, или, како би се сликовито рекло, у "уметност без уметника". Споменици са Лепенског Вира не припадају ни једној од тих категорија.
- То нису невешта, почетничка дела, нису игра у доколици или муцање раног човечанства у служби примитивне магије или задовољења економских потреба, већ један савршено артикулисан говор о нечему што је од највешег значаја за људско биће - о смислу живота и устројству света. Због ове одлике уметност Лепенског Вира је у раскораку са својим временом. Она се не усаглашава са општим привредно - друштвеним приликама и духом епохе у којој је настала, односно са крајwе упрошћеном "предметном" уметношћу ловачко - сакупqачких заједница средњег каменог доба.
Између 7000. и 6000. године старе ере, у раздобљу кад се у Ђердапу, на Лепенском Виру, остварује сакрална архитектура и монументална камена скулптура, у осталим областима Европе живи се по природним заклонима или скромним колибама и шаторима, а уметност се своди само на покоју гравуру на кости или рогу...
У даљој елаборацији својих погледа и тумачења на најранију појаву уметности у овом поднебљу др Срејовић напомиње да је све те чињенице утврђивало већ само откриће Лепенског Вира, али да оне, због недовољне истражености средњег Подунавља, нису одмах уочене или се на неодговарајући начин тумаче.
Autor teksta je Spremo Dragiša - evo par podataka i o njemu:
Драгиша Спремо је рођен у Вршцу, професионални је новинар и публициста, у неколико мандата уредник ревијалних издања дневника „Гласа Српске“ ( „Недељног Гласа“ и „Гласа плус“), а потом уредник публицистике у Издавачкој делатности „Гласа Српске“. Радио је и у косовскометохијском листу „Јединство“. Аутор је неколико монографија и путописних књига.
