Skoro svima je poznato da je u zimskom periodu najtopliji sloj vode iznad samog dna. Upravo u tom sloju vode borave i kreću se sve vrste riba, čemu treba prilagoditi i tehniku varaličarenja, koja se obavlja povlačenjem varalice iznad samog dna, uz česte kontakte sa dnom. Za ovaj metod varaličarenja potrebna je dobra koncentracija i strpljenje. Na tekućoj vodi najčešće korišćene varalice pri voj metodi su džigovi pa je zbog njih ova tehnika i dobila naziv džigovanje.
Ako se ribolovac nalazi na obali, pre izbačaja džiga treba uzeti u obzir brzinu toka, dubinu, kao i vreme potrebno da varalica dotakne dno i dovede se pravilnom putanjom i potrebnom brzinom do željenog mesta. Kada je izbačaj izvršen, potrebno je osetiti dodir varalice sa dnom, koje se detektuje osećajem preko štapa ili po naglom opuštanju strune, što je znak za početak navođenja varalice na određeno mesto. Vođenje se počinje sa podignutim štapom i kada džig, nošen tokom, prođe nizvodno od ribolovca spuštanjem štapa ili odmotavanjem strune treba sprečiti izdizanje džiga sa dna, jer zatezanje strune znači da se džig kreće sporije od rečnog toka i da zbog povećanog otpora teži izdizanju. Održavanjem kontakta džiga sa dnom, varalicu treba dovesti u identifikacioni prostor grabljivice, odnosno u zonu napada. Ovom tehnikom imitiramo ranjenu polu živu ribu koja predstavlja lak plen za grabljivicu.
Prilikom vođenja i navođenja u zonu napada grabljivice, potrebno je izazvati nadražujući efekat, koji se postiže laganim podizanjem varalice za nekoliko desetina centimetara i jednakim spuštanjem, uz povremene kontakte sa dnom. Inače, kontakt sa dnom treba izbegavati i on se obavlja samo radi orjentira. Vrsta i težina džiga moraju biti precizno odabrani, odnosno prilagođeni uslovima u kojima lovimo, dubini vode i brzini toka.
Osnovu džigova čini udica sa olovnom glavom, pri čemu je telo od plastike ili silikona. Izrada džigova je jednostavna, što ih čini 40 do 50 puta jeftinijom varalicom od voblera. Česta kačenja za prepreke i kidanja varalice su neminovna u dubinskom vođenju varalice, ali zbog niske cene džiga to ne predstavlja problem kada se treba odlučiti za varaličarenje na terenima visokog rizika, kao što su potopljena stabla ili kamenjari. Na našim vodama najčešće su u upotrebi dva modela džiga „Tail“ (tejl) i „Shad“ (šed). Tejl je varalica od meke plastike crvolikog tela sa repom u obliku znaka pitanja. Pre upotrebe kroz telo se provuce udica tako da rep ostane slobodan. Neki tejlovi bolje i izazovnije radi ako su navučeni na udicu tako da luk ili krivina udice bude kontra okrenut od krivine repa, a neki su izazovniji obrnuto navučeni, tako da krivina udice prati krivinu repa. Idealan rad ovih varalica možemo podešavati blagim zakretanjem tejla oko udice. Njihov rad treba proveriti u plićaku gde ga vidimo golim okom. Za idealan rad tejla potrebno je da i njegov rep bude ravan, a ne iskrivljen što je uzrok dužeg stajanja u kutijama i kesama. U tom slučaju potrebno je samo da iskrivljeni tejl stavimo u poluključalu vodu i nakon par sekundi barenja izvaditi i postaviti na ravnu površinu. Tako ga ostavite da stoji 7 dana, nakon čega je spreman za upotrebu. Šed je varalica u obliku ribice sa spojlerom na repu. Izrađuje se od meke plastike ili silikona i natiče se na udicu tako da radni deo repa ostane slobodan. Od dužine i debljine radnog dela površine i ugla papuče, kao i žilavosti materijala, zavisiće i visina frekfencije i amplitude vibracije. Neki ribolovci više koriste šedove, neki samo tejlove. Moje je mišljenje da treba posegnuti za što češćim menjanjem varalica, jer tako menjamo i vibraciju koja tog dana nije privlačna za grabljivicu.
izvor....Vladimir
