Autor Tema: Dan posle  (Pročitano 1081 puta)

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Dule

  • Gost
Dan posle
« poslato: 22, 02, 2009, 03:22:06 pre podne »
„Уколико нам остане непознато шта смо заправо ми сами,
да ли бисмо икад схватили која је то вештина помоћу које човек постаје бољи?“

– Платон, Алкибијад –
Свет саздан од тмине, воде, ветра и бездана, како сведоче легенде о постању, створен је уз употребу десет речи, а живот интеракцијом Сунца и Месеца. Ствари су попримиле обележја облика светлости, заустављене у једној структури којој је истина небо а стварност простор. Језик је постао живот људи, свесни и несвесни, видљиви и скровити (210). Оно што је уследило као дело садејства људи и богова, неретко је било недовољно да поспеши представе о њиховој бесконачности. Морајући да се уместо вечношћу задовоље временом, мада створени по божијем лику, житељи старих цивилизација тражили су у далекој прошлости основу мишљењу да постоји благороднији живот од оног управо њима досуђеног. Мит о Атлантиди део је притајених страховања од одмазде за олако потрошено време, али и настојања да се проникне у тајне општења са стваралачким силама. Много више него један географски појам, континуирани систем термина од којих сваки чини елемент неког другог система, Атлантида је могући пробни камен за потврду примењивости теорије цикличних кретања на људску историју. Је ли она довољна потпора закључку о самоограничавајућем дејству сунчевог годишњег циклуса, рађања и смрти земаљске вегетације односно доминантном значају великог, космичког циклуса са низом понављајућих рођења и смрти свих ствари на временској скали, како то указује Арнолд Тојнби, као на Платонову фасцинацију (211)? Прихватимо ли могућност истовременог постојања у истој просторној равни материјалног израза низа метафора званих Атлантида, подразумевајући чак и разнородност истоимених божанских сила, чије је уточиште Правда, не само као бесконачан број понављајућих, неоспорно људској свести непојмљивих, сукцесивних светова што је за Платона било једино оправдано, већ и као одређен број светова, довољно моћних да паралелно постоје у било ком моменту, приуштићемо себи слику о припадности свакога од нас великом митском миљеу чији су заједнички именитељ загонетке ношене далеким сећањем на изгубљени континент или идентитет, ма где се он скривао. Виђено очима посматрача данашњице, Бог-демијург, попут великог уметника, ствара места са истовременим прошлостима и садашњостима; места чија је нужна двосмисленост њихов једини контекст и једина антрополошка димензија, и једина прича коју уопште могу да испричају (212).
У космичком поретку, према којем се пресликава морални поредак, праведници су разапети између Светлости и Таме, а људске радње помно су одмерене, као што је била одмерена и правда Господара премудрости (213). Између човека и Бога и даље постоји пролаз идентификован као Гвоздена врата Атлантиде. Можда је баш то трећи део „светог тројства“, са смислом информације, фундаменталног посредника између енергије и материје, градивног елемента стварности, што би значило, у крајњем исходу, да не постоје ствари које су само оне саме и ништа више. Гвоздена врата чине симбол прелаза из оног што се зове садашњост у оно што сматрамо прошлошћу, разговетно позиционирање постанка „ради поништења неповратности времена“ односно етичке индиферентности богова (214)?
У раби Нахмановој причи о седам просјака, један уопште није слеп, али по његовом виђењу, цео свет није вредан трептаја једног ока, други уопште није глув, али погрешан свет није достојан његова слуха, јер свет је сав једна грешка, а трећи уопште није нем, али су му непотребне све људске речи, осим оних у славу Бога, синонима доброте, праведности и моћи (215).
« Poslednja izmena: 30, 04, 2009, 13:35:37 posle podne Dule »