Nautika opšta... > Ono što niste znali...

Potop

(1/1)

Dule:
Представе о златном веку људског рода, ишчезлог под налетом великог потопа – казне за огрешење о божије заповести, присутне су у културној баштини многих народа. И за Атлантиду се верује да је разорена силним потопом послатим од Зевса, пошто је скуп божанстава на Олимпу закључио да су Атлантиђани изневерили указано поверење. Тада су богата земља, њени градови, грађевине људи и њихово краљевство разорени до темеља, потонувши у дубоко водено пространство. Сматра се да је Платон исказивао „митолошки страх“ од великих вода, изједначавајући их са силама хаоса, а на уверењу о неизбежности потопа заснива се цела његова филозофија цивилизације (184). Револуција изазвана потопом, после стадијума растакања и декаденције моралне свести, подразумева „поновно оживљавање и поновно одгајање угашених обичаја правне свести и религије, у чему управо обитава вечито се враћајући кружни ток историје“ (185). Овоме би требало да следи прихватање квалитетније повезаности вере и ума кроз приближавање идеалу добра односно светлости.
У последњих пар стотина година појавиле су се претпоставке да се ишчезла Атлантида налазила на подручју данашње Грчке, Шпаније и јужне Француске, Апенинског полуострва, Британије, северозападне Африке, Шведске, Кавказа, САД, Новог Зеланда, Антарктика, Румуније омеђене Карпатима. Као донекле на назначеним подручјима, и у Ђердапској регији можемо препознати трагове легенди о великом потопу, нарочито у сегментима веровања да су том приликом људи претворени у рибе а да малобројни преостали припадници људског рода своје спасење дугују воденим божанствима. Сретен Стојковић још 1893. године помиње легенду о Ђердапској клисури за коју подунавски народи причају да су страхотни џинови провалили Ђердап раздвајајући јужне, Сибињске Карпате од планина североисточне Србије и пустили да читаво Бело море истече кроз њега, оставивши за собом плодно дно на коме је данас живот људски (186). Д. Ђокић забележила је веровање распрострањено у сливу реке Пек да је цар Тројан, бог подземног света, пробио Ђердап да би исушио Панонско море и омогућио људима да допру до злата из наноса реке Пек и њених притока (187).
На тлу опхрваном бујицом, што је у речи „текам“ садржан старозаветни атрибут богиње Тијамат, вавилонски бог сунца Мардук, „онај који враћа живот мртвима“, помешао је глину са својом крвљу и створио слуге божије. У старим грчким веровањима, људе је по божијем лику, од глине и воде креирао Прометеј, изумитељ кукастог крста. Прединдоевропска реч за блато је пон(и), у чему смо склони видети изгубљени смисао израза пон(т)ифекс максимус за врховног свештеника код Римљана. Управо то би могло указивати и на разлог боравка свештеника изнад воде при светом чину, што је већину писаца наводило да у некој форми моста виде корен звања римског верског старешине, мада је дрвена грађевина била тек у посредној функцији стварања смесе глине и воде – блата, припремљене да магијским радњама поприми живот (188). Нова научна открића могла би бити озбиљан ослонац тези о пресудној улози глине у настанку живота јер супстанца мешавине глине по имену монтморилонит значајно утиче на убрзање хемијских реакција неопходних за остварење кључних животних процеса (189).
Особито уважавање значаја земног материјала међу Римљанима можемо сагледати и кроз околност да у области зачетка таквог свештеничког звања постоји десна притока Тибра, Палија, чије се име изводи од латинске речи палус – блато. Зато налазимо вероватним да римски свештеник понтифекс – посредник између људи и богова – земље и одраза неба у води, своју титулу дугује успомени на стварање живог света од блата оплемењеног сунчевом енергијом, чији је сублимирајући знак свастика са окренутим крацима удесно. Најзад, пошто су богови на Атлантиду послали потоп, луке и храмови затрпани су блатом, када оно наново има улогу градивног ткива у стасавању нових цивилизација. Приликом следујуће Атлантове побуне против Зевса на страни Крона и Титана, његов разборити брат Прометеј сврстао се на Зевсову страну, али пошто је са Олимпа, мимо воље врховног божанства, украо ватру, људима претходно одузету за казну Прометеју изречену због преваре богова, Зевс је од иловаче, уз помоћ ветрова и Хефеста, створио најлепшу жену на свету Пандору, која ће људски род „даривати“ старошћу, тегобама, радом, пороцима, лудилом и страшћу. Зато човек, како помиње разборити индијански поглавица у одговору на понуду америчког председника, припада земљи, а не земља човеку; човек није изаткао мрежу живота, већ је само једна његова спона (190).
Код баштиника наслеђа старих култура у млавском селу Кобиље, још се у народном сећању одржава представа о небеској трпези „горе украј неба,/ на изласку Сунца,/ у средишту муља,/испод грана Тисе“, за којом седе Луна, Марс, Јупитер, Меркур, Венера, како се памти кроз стихове Светачке песме (191). Боравак богова „у средишту муља“, испод грана дрвета живота, могао би бити израз вредности креативне енергије у „светом муљу“ похрањене.
Живот на Земљи настао је из глине: из дебелих наслага иловаче отпуштене су велике количине кисеоника од којих је потом уобличен ваздушни омотач планете. Тзв. „камбријска експлозија“ – настанак и убрзани развој мноштва животних форми, укључујући животињске врсте, пре 530 милиона година почива на нагомиланим резервама кисеоника из органских угљеника заробљених у дебелим слојевима иловаче, створене „уз асистенцију“ простих биљних врста (192).
Димензије пошасти упућене по пресуди људском роду, пластично су описане у асирско-вавилонском епу Гилгамеш /XIX – XVIII век п.н.е./: светлост се претворила у таму, планине су се сручиле на све људе, да брат брата више није препознавао, „И сами се богови уплашише потопа,/ побегоше и попеше се на Ануов Брег богова./ Шћућурени као пси гураху се међу собом./ Истар виче као жена у тешком порођају,/ завија лепи глас дивне богиње:/ 'Лепа земља прошлих времена постала је /блато, јер сам ја рђаво саветовала/ у Скупштини богова!'/ Како сам само могла у Скупштини богова/ да дам тако рђаву заповест?/ Како сам само могла да уништим/ све своје људе?/ Као у метежу битке однела их је поплава./ Зар сам зато дала да се људи рађају/ да сада као рибље легло испуњавају море?“/ (193).
Изузев кажњавања, потоп је имао значење колевке људске цивилизације, обзиром да је према мноштву митова људски живот зачет мешавином блата, воде и светлости духа господњег. Управо такав смисао има приказ клечећег божанства уз велику Трајанову таблу на Ђердапу с почетка другог века нове ере, обзиром да је то честа представа његовог положаја приликом стварања првих људских бића, а у конкретном случају сугерише нам надљудске димензије Трајановог подухвата окончања радова на изградњи или можда обнови у стени усеченог пута за извлачење бродова приликом узводне пловидбе Ђердапом, затим пловидбеног канала крај Сипа и импозантног моста, пар километара низводно од Кладова. Сличан клечећи став упражњаван је стотинама година на Ђердапу приликом обреда „привођења“ душе покојника небеској светлости. Пошто би откопали леш који је 40 дана провео у земљи, у клечећем положају приступајући обреду очишћења, „чувари предања“ умили би његово лице водом – изразом светога духа и изложили га јутарњој сунчевој светлости, да би после тога тело покојника било враћено у гроб (194).
Геолози разложно указују да је подручје данашње Србије и Румуније у праисторији било потопљено великим морем. Издизањем морског дна ово тле постаје плодно земљиште, да би у другом геолошком периоду прерасло у област повезивања вода двају великих мора, спојених на западу са Понтијским. Накнадним издизањем тла створено је подручје плодних низија, ишпартаних рекама које Дунавом налазе уток у Црно море. Ђердап се од мореуза преобразио у клисуру. Из новијих времена до нас допире прича о потопу који је на овај крај пустио Сребрни цар, заштитник подземног света и рудног блага. Када су рудари трагајући за златом открили Сребрног цара, упркос његовом противљењу, хтели су да га откопају. За казну, позване су околне реке Дунав, Сава, Пек, Млава и Дагудин да начине потоп (195).
Најстарији трагови људског живота на Лепенском Виру допуштају нам упознати се са веровањима у водена божанства, представљена у виду риболиких створења са телом рибе и људском главом. Бог са истим одликама, познат у Вавилону и на Балкану под именом Дагон, био је слављен међу становништвом обе дунавске обале на Ђердапу. Његово име везује се за семитску реч „даг“ – мала риба, али и хебрејску реч „дагон“ за жито. Ж. Андрејић, уз резултате својих истраживања далеке прошлости Србије, објавио је илустрације два експоната из српског Подунавља – једну чине модели жита од печене глине, пронађени у неолитским насељима, а другу статуа риболиког бога из 300. године пре нове ере, пореклом из Кладова (196). Тело божанства прекривено је рибљим крљуштима и асоцира на мит о потопу који је на људски род пустила богиња Истар, да би се из њега избавили тек људи који су добили одлике становника водених пространстава.
У односу на други квалификатив Дагона, поред тога што је господар речних дубина, он је и симбол плодности и сунчевог циклуса, изузетно нам се занимљивим чине антропоморфне фигуре откривене 1982. године на локалитету Конопљиште, код села Михајловац, на ушћу реке Замне у Дунав, у оквиру насеља старчевачке културне групе. Уместо очију, главе старог божанства имају зрневље жита, а зашиљени врхови лобања указују на клијање и раст свете биљке (197). Тешко је обичним људима указати на успешнију трансформацију сунчеве светлости него што је то житни плод. На праисторијском бронзаном торквесу пронађеном у Шетоњу, угравиран је двоструки мотив пшеничног класа, да би предмет потом био поломљен и укопан у земљу, ради умилостивљења родилачких сила (198). Делује доиста фасцинантно да двадесет столећа по Христовом рођењу, становништво у сливу средњег тока реке Пек у периоду ускршњег циклуса намењује за своје мртве хлеб Папуша – Лутка, у облику стилизоване човечије фигуре са назначеним очима од зрна кукуруза или пасуља (199).
Плављење и плодност као две стране божијег провиђења, пластично су изражене у веровању и материјалним траговима једне готово заборављене културе. Ако су обиља плодова атлантидске земље и вода били њена драгоценост, онда су припадници једне такве цивилизације морали посебно поштовање указивати божанству са атрибутима какве касније сусрећемо код Дагона. Могуће је да су и припадници културе Лепенског Вира своје храмове градили уз саму дунавску обалу не би ли божанствима ветра и воде, светлости и сенки, пружили доказе своје спремности да периодично плављење култних места прихвате као прилику за нови циклус живљења, пошто су њихова огрешења и жртве однешени потопом. На крају, како то Луис Спенс примећује, за самог Посејдона су Грци веровали да је пелашко или азијатско божанство које у нечему подсећа на асирског Еа или Дагона (200).
На питање шта се даље могло збити са душама смртних људи несталих под налетом атлантидског потопа, „преминулим из златног доба“, Платоновој тези био би близак одговор понуђен од Јакова Буркхарта, кроз коментар Хесиодових „Дела и дана“: постали су армија 30.000 бранитеља од зла – чувара смртних људи који, скривени измаглицом, корачају по земљи и дарују богатство располажући краљевским правом на дељење правде (201). Ово из разлога што је велики потоп управо био усмерен на саображавање несталне људске природе божанским законима, те би душе дотада настањене у телима становника Атлантиде такође било логично усредсредити на делање зарад елиминисања претпоставки даље деградације људског рода. Баш зато Хесиод их као невидљиве силе чини присутним на сваком путу и стази, на реци и извору, при свакој радњи, тако да „ноћи припадају блаженима“ (202). Налазећи их оличене у Дунаву, савремени песник слика њихова искушења пред Гвозденим вратима: „Хоћеш ли алком тешком ударити/ Гурнути ту капију међ стење ући/ Ил' ћеш опет кренути кроз ноћ и маглу/ Ил' ће ти срце пуно воде тмасте пући / Па да те галије тешке газе /Да гацају преко неба кано преко поља/Док ти ђердапске литице језик плаже/ Хоће ли ти будућност у мраку бити боља/ Стегнуће те међ хладне брдине/ Кад ти тешка отвори небо врата/ Кренућеш наг у Црно сама кожа и кости/ У нову смрт пун звезда пун светлости“ (203).
У тзв. „Хермесовим смарагдним таблицама“ богу Тоту, „сину Атлантиде“, приписује се стварање горостасних врата у предворју утробе Земље : „Високо изнад улаза подигао сам капију, пролаз који води према Аменти. Мало је оних који би се усудили да прођу кроз портал“. Упућујући се ка „Гвозденим вратима“, Тот оставља поруку људском роду: „Пази и чувај заповести Господа. Нека ти је поглед увек упрт према светлу. Држи се заповести и буди оне, и ја ћу бити са тобом, да ти помажем и да те водим светлу. Сада се предамном отварају врата. Силазим доле у таму ноћи“ (204).
Кажњавање није привилегија само људског рода. У јеврејском предању о разлозима зашто Месец, као један од два „свећњака“ сија слабијом светлошћу, по интерпретацији Ханса Бидермана, када му је Творац објаснио да постоје два подручја, овај и онај свет, те да постојање обе светлости указује на поларитет, Месец пошто му је дато веће подручје – онај свет – изражава незадовољство што нема јачу светлост од Сунца. Тада Господ рече: „Преда мном је све јасно и отворено. Ти мислиш да ћу тебе начинити великим, а Сунце смањити. Како си имао лоше намере у вези са Сунцем, ти си тај који треба да буде мањи, а твоја светлост има бити шездесет пута слабија од светлости Сунца“. Тада Месец каза пред Господом: „О, Господару света! Била је то само једна једина лоша реч коју сам изговорио, а због ње треба да будем тако строго кажњен. Следи одговор: „Једног дана поново ћеш бити велики као Сунце а месечева Светлост биће као и Сунчева“ (205). Сличан приступ у својим веровањима имали су Прасловени, преузевши од Скита – Иранаца култ „саумирућих/ смерди“, познат у Русији у IX веку, али и широко распрострањен у североисточној Србији (206). Вук Караџић је својевремено значење речи „смрдипоток“ објаснио: „код Голупца у нахији пожаревачкој поток, који се, као што се онуда приповеда, тако прозвао од многих мртваца, који су онде још пре Христа негде изгинули“ (207). Ради се о реликту обичаја жртвовања – одласка у смрт елитних сабораца племенског вође, у пратњи сени умрлог господара. Веровало се да је овај специфични израз „потопа“ који погађа репрезентативни део племена или рода, предуслов стасавања новог култа вође у одређеној заједници. Место чињења такве жртве у атару подунавске Мале Врбице, у близини Трајановог моста, крај кладовског рита, и данас се зове Смрдан, а нарочито је занимљив истоимени потес у реону кладовског села Грабовица, ситуиран између потока Мртвица и Новаковог потока (208). У последњем случају поток Мртвица може се довести у везу са колективним „саумирањем“, док име Новак слови за ознаку митског јунака који ослобађа друштвену заједницу сила зла, како је забележено и по предању о борби са алом у области реке Черне.
Незадовољство богова својом творевином исказано великим потопом, уместо настојањем поступног довођења људског друштва до оног степена историјског развоја на којем ће општи морални принципи бити примењиви, у случају Атлантиде, ипак не негира тезу да највише вредности минуле епохе могу бити ослонац покушајима да се смисао живота пронађе у превладавању егоизма кроз етичке норме.
Концентрични кругови што настају приликом утапања ствари, носе симболику урањања у воде смрти али и „чудесног израњања из њих у духу учења о смрти и поновном рођењу, које изражавају кружни или прстенасти таласи“ (209). Круг иначе означава и Сунце, симбол Добра, али и симбиозу Бога и неба. Много столећа доцније у Јеванђељу по Луки /11,52/ биће записано: „Тешко вама законици што узесте кључ од знања“.

Navigacija

[0] Indeks poruka