Крајем деветнаестог века Феликс Каниц приликом разгледања прве Трајанове табле у Ђердапу, из 100. године нове ере установио је: „Овај споменик уклесан у стену на српској обали налази се наспрам угарске Оградине. Табла је од војног пута, усеченог у стену, до касетиране надстрешнице висока четири метара, а са ивичним украсима широка осам метара; поље с натписом високо је 1,62 метра, широко 3,57 метра, а његов рам, који на ужим странама прелази у 0,83 метра широке троуглове носе два крилата генија праћена делфинима“ (72).
Грчка митологија памти да је пред Посејдоновим насртајима Тројна богиња Месец, називана Амфитрита уточиште нашла на планини Атлас. Један од гласника, од Посејдона јој послатих, био је у лику делфина, способног убедити Амфитриту да удовољи Посејдоновим намерама. Амфитрита се јавља и у облику псоглаве богиње смрти Хекате, какву представу имамо на једном коштаном предмету са Лепенског Вира. Хеката је и ноћна богиња чаролија, што лута са душама умрлих, праћена стишким псима. Иначе делфин – краљ међу рибама, као жртва метаморфозе изведене по Дионисовој одлуци, бива родоначелником доброте међу дотад злим Тиренцима (73). Остатке крупних кости водених немани и козорога, старе 29.000 година, скупа са фрагментима прастарог наковња – претече античких Гвоздених врата, археолози су 2005. године открили у тешко приступачној пећини, тик изнад места где је постављена ова Трајанова табла.
Са значењем наде у поновно рођење, Роберт Гревс забележио је веровање да се Јелисејска поља, део античког подземног света – Тартара, налазе на излазу из делте Дунава у Црно море (74), следствено чему би имало смисла северну границу Тартара, идентификовану са реком Стиг, мајком Силе и Власти, тражити у подручју ђердапског залеђа, и данас званом истим именом – Стиг. Као женски пандан богу Дагону, феничанском двојнику Посејдоновом, божанство доњег – подземног света еуфемистичког назива Баба, присутно је на улазу у област Ђердапа, кроз име горостасне стене Баба Кај, чиме је управо обележена гранична област њене владавине.
Познато је да је Амфитрита често боравила у овом рубном пределу подземног света, што указује и на Посејдонову присутност у близини. То се да врло ефектно уклопити са детаљем да према легенди, трећи део Дунава Истар извире из Ахиловог извора, са падина Карпата у близини Херкулових стубова, у реону Ђердапа, а на острву на крају делте ове реке налази се Јелисеј, по коме лута душа великог јунака. Веселин Чајкановић мисли да споменуто острво има исте карактеристике као и „Платонова Атлантида, која поседује све потребне карактерне црте другог света...а у тај други свет треба рачунати и Хиперборејце, 'с оне стране северног ветра“ (75).
На нашим просторима лик Ахила овековечен је рељефом који је Феликс Каниц видео у Великом Градишту – „Ахил вуче Хектора везаног за кола, са зидинама Троје у позадини“ (76). Ахил слови за древног пелашког светог краља, сина богиње мора, који убија сина Мрачног духа године у опадању, у време зимске краткодневице. Обреди убијања светог краља сваке године у хомољским селима Србије садрже јаке корене ритуала, својевремено везиваног за Ахила.
За даља истраживања митске прошлости захвално било детаљније анализирати повезаност имена Ис-тар, одреднице за водену богињу и реку, и место њеног утока у Црно море, Тар-тар, знајући да је њена сестра Ерекшигал била господарица света сенки. Не делимо олако изнета мишљења Луиса Спенса, попут оног да име града ЈС – келтски епоним за место ситуирано у близини Бретање, што се пише са ИС – чини скраћеницу од Атлант-ИС (77), но у склопу претходно изнетих детаља евидентна је повезаност господара вода и подземног света реком Истар, којом је Херкул отпловио са Герионовог острва Гада-Еритије-Ада Кале, до града Тартеса у Сунчевом златном пехару – барци, попут оне приказане на праисторијском амулету од бронзе пронађеном крајем протеклог столећа на обали Дунава у ђердапском предворју, код Старог Костолца (78).
На прамцу овог „костолачког бродића“ налази представа Посејдона у виду коња, животиње коју је по легенди управо он створио. Дивни бронзани коњ из другог века пронађен је на Дунаву, локалитет Дијана, као и фигура Нептуна са делфином на руци. Коњ има значајно место и у персијском предању. Када је Пурушасп на наговор злих духова покушао уништити пророка Ахура Мазде – Господара мудрости, тако што би био смрскан под ударом копита побеснелог крда „коњ са најснажнијим копитима и жутим ушима беше први. Пође први, пре челног коња, и заустави се пред Заратустром. Чувао га је целог дана, држећи остале коње далеко од њега. Дошавши први, оде последњи“ (79). Родоначелник породице Спитама, из које потиче Заратустра, био је Хаекатаспа – „перач коња“. И први изасланик Ахура Мазде праведни Сраоша, преузевши од сунчаних божанстава знамења оружје и коње, бива светом ношен од четири блистава ата без сенке, „бдијући над уговорима Лажи и Светога Духа“ (80).
О боравку Посејдоновом у граду Ег, чије име чини и корен назива античке подунавске насеобине Егете, али и кћери речног бога Асопа, Егине, Хомер пева: „Одмах се спусти оданде (са трачког Сама) с неприступног планинског врха/ кораком брзим, а горе високо се тресле и шума / све под стопама божјим Посидона кад је корач'о./ Трипут коракне ногом и четвртом стигне до циља,/ у граду Егу, где двор му у морској лежи дубини/ славан, и златан, и блистав, и саздан да вечито траје./ Онамо стигавши он медоноге упрегне коње,/ брзе к'о ветар, грива на врату беше им златна;/ потом се у злато он обуче и прихвати блистав/ бич од злата исплетен и на кола попне се своја./ Погна уз таласе коње, и весело стану се под њим/ играт“животиње морске, познајућ' свога владара,/ све се од радости море расклопило, коњи су брзо/ летели, није се медна осовина сквасила нигде,/ коњи лакоскоки њега доведу до ахајских лађа“ (81).
Римски војсковођа Марко Крас 29. године пре нове ере приликом похода на Мисију освојио је територију Сегетике, за коју се углавном претпоставља да се налазила у реону притоке Дунава Цимбрице. Свега пар десетина километара узводно, област данашње Брзе Паланке, постојало је и подунавско насеље Егета за које има основа сматрати да своје име дугује богињи плодности Сегетији. То такође указује на могућу повезаност са Гетима, племеном као и Трачани, толико блиским Мисији, да има гледишта да је Мисија тек географски појам подручја насељеног мешавином ових двеју етничких група. Један сачувани фрагмент дешавања из времена Красовог похода илуструје обичај становника Мисије да пред битку својим боговима жртвују коња, прастари Посејдонов знамен, не би ли атрибуте једног таквог божанства задобили за себе. Пред налет моћних римских легија, они „сместа заклаше коња испред бојног реда и заветоваше се да ће утробама убијених вођа почастити и богове и себе“ (82). Други пример из истог окружења показује инверзни процес сједињења људске и божанске енергије. Краљ Трачана Диомед хранио је коње људским месом. Због тога је од Херкула био кажњен тако што су га, скупа са Семелиним братом Полидором, коњи раскомадали. Платон у „Федру“ описује наднебески свет идеја, доступан не чулима већ путем умног разматрања, који походе Зевс, војска богова и демона и поворке душа које ту бораве већ пре своје земаљске егзистенције: „Душа пре рођења личи на возара (= ум) који управља двама крилатим коњима (= срцем и вољом). У богова возар и оба коња су добри и племенити, а код људи возар има људску природу, а од коња један је леп, добар и племенита порекла (= срце), а други има супротне особине (= воља). Душе у својој преегзистенцији прате богове у поменутом обилажењу, али се само одабране могу за тренутак уздићи са боговима у онај наднебески свет, и ту се, гледајући идеје, нахранити истином, па се вратити на своје место. А која се душа „кривицом возара“ напуни заборава и злоће, та губи крила, пада на земљу и улази у какво тело.“ (83).
Управо на делу завршетка пута бистре воде, потичуће из извора смештеног у посуди блид по којој носи почетно име Блидерија, пролазећи каскадама низ подручја Алисар са изграђеним млиновима, чија је заштитница нимфа Егерија, у близини античког насеља Егета, и данас се својом лепотом размеће висока прелепа стена са ликом коњске главе. Као да подсећају на дивну приповест о Хиполитовом страдалништву, када је возећи коњску запрегу, лажно оптужен од Афродите, по Посејдоновој наредби страдао под копитама, из водених таласа насталог, разјареног бика. Ипак уз Дијанину помоћ, Хиполит бива враћен од Капије смрти и предат нимфи Егерији да, симболизујући светлост која се прелама кроз бистру воду, уз њу живи непознат и усамљен под именом Вирбије. Хиљадама година касније, неуморни трагачи за античким златом у окружењу Егете, данас Брзе Паланке, и даље настоје да приче о вретену од злата – Амфитритином обележју, златној преслици на којој је Суђаја испрела нову нит Хиполитове судбине, и златним колима којима је јездио овим пространствима, преточе у стварност. Ако су у бику персонализована начела правде у датом случају била злоупотребљена вољом једног бога, онда је разумљиво инсистирање на „усамљености и непознатости“ одређеног вида божанског милосрђа, исказаног превазилажењем слабости својствених нижим бићима, ношеног пламеном Дијанином светлошћу до злом неукаљаних водених пространстава. Што се трагача за златом тиче, занимљиво је да се у источној Србији, као индикатор места налажења племенитог метала, земаљског израза светлости, и данас користи траг ватре остављен у пепелу сагорелог дрвета: „Уочи дана одређеног за копање, на месту на коме се по предвиђањима налази закопано злато, трагачи тле засипају пепелом у кругу од два метра. Сутрадан се означено место проверава утврђивањем да ли је у њему отиснут нечији траг. Уколико се пронађе отисак људског стопала, ту се не сме копати, да неко не би настрадао. Ако се појави животињски траг, може се слободно копати, али тек пошто се на том месту закоље животиња коју ће копачи потом испећи и појести. Приношењем жртве, више силе би биле задовољне и допустиле да се злато пронађе“ (84).
Присуство, како каже Платонов извор, врховног божанства Атлантиђана, Посејдона на Ђердапу уочљиво је још на једном примеру. Због љубави са њим, љубоморна Атина је Медузу претворила у крилато чудовиште, способно да људе преображава у камен. Када је Персеј убио Медузу, из њеног тела изникла су Посејдонова деца – крилати Пегаз и Крисаор. Камеја са приказом Медузе из Трећег века нове ере, заједно са фигуром Нептуна-Посејдона, представљеног са трозупцем и рибом у руци, нађени на локалитету Дијана код Караташа, сврставају се у најлепше експонате Археолошког музеја Ђердапа у Кладову, живо нас подсећајући како је Медузин убица Персеј, син Зевса и Данаје и праотац Персијанаца, показујући њену одрубљену главу, окаменио Посејдоновог сина Атланта, преобразивши га у планину Атлас. И овај Медузин лик има сплет змија, симбола хтонских сила, које се до данас доживљавају као бића која комуницирају с људима. У селу Волуја, ђердапско залеђе, још 2006. године живи старац који „познаје њихов језик“. Како се овде верује, он има моћ наслеђену од предака, да звиждуком дозива змије или да их одагна уколико населе нежељено место (85).
Посејдоново обитавање на Ђердапу овековечено је именом горостасне дунавске хриди, ситуиране на месту које означава почетак краљевства Гвоздених врата – Баба кај – коњи, принчеви подземног света, како се назив даје протумачити путем прастарог влашког говорног извора.
