Nautika opšta... > Ono što niste znali...

Bik - sveta životinja

(1/1)

Dule:
Света животиња Атлантиђана – бик, био је предмет жртвовања Посејдону од стране десеторо краљева сваке шесте године, будући да представља симбол његовог такмаца Зевса. И у другим срединама ова животиња ужива велики респект. Тако су стари Египћани сматрали да се Озирис, заштитник култа жита – свете биљке коју је пронашла његова сестра Изида – њени су знамени месечев срп и клас жита – преобратио у бика, а по предању Озирис је водио борбу са својим братом Тифоном – Сип(оном), божанством зла и таме, сазданим од сплета змија, присутним и на фигурама откривеним у Лепенском Виру и са магарећом главом, каква је представљена на античком сакралном предмету са локалитета Чезава – Ђердап. У имену божанства Асираца и Феничана могло би бити скривено порекло назива места Сип, смештеног уз речне канале из прадавних времена. Ово поготово из разлога који Н. Денсусиануа наводе тврдити да се митски бој између Озириса и Тифона одиграо на обронцима Карпата, где се иначе налази и насеобина Сип (53).
По богу таме у антици се гвожђе називало Тифоновом кости, што би могло дати потпунији смисао изразу „гвоздена врата“. Његово име било је синоним за неко снажно и превентивно обуздавање, противљење или мењање. Не чуди ни помињање бога Тота на једном натпису пронађеном крај Караташа, будући да је његов култ познат по мистеријама „црног обреда“, донекле сличним обожавању Кибеле трансформисане у црни камен, представу препреке на улазу у подземни свет, каквим је пролаз дунавских Гвоздених врата обиловао. Тот је код Египћана био и божанство Месеца а његовим именом означаван је, попут Јанусовог у Римљана, почетни месец у години. Утолико је интересантнија коинциденција да два бога из великих религијских система са истоветним улогама мерилаца временских почетака, егзистирају на подручју Гвоздених врата.
Озирис је владао свим земљама од извора Дунава до Индије, те се не треба чинити изненађујућим његово присуство на Ђердапу, нарочито у виду свете животиње – бика. С. Гацовић на основу истраживања обичаја у културама Влаха и Торлака североисточне Србије, закључује о идентичности поступања Изиде у миту о господару стварања Озирису и обредних радњи, још увек заступљених у овом делу Србије, кроз „повојнице“ за дете или младог Бога, или повијање заборављеног божанства оличеног у деблу бадњака мушком кошуљом – извукавши Озирисово тело из ковчега сраслог у велико стабло (стуб), обмотала је стуб платном, како су то и Јевреји чинили са својим Ашерама, наговештавајући ускрснуће принципа Добра – Озириса (54).
Стотинак километара од Кладова удаљена резиденција римског владара Галерија, саграђена на локалитету Гамзиград почетком Четвртог века, у оквиру пода сале за ручавање садржи прекрасан мозаички приказ бога Диониса. Зевсов син седи на гозби са пехаром вина у подигнутој десници, окружен лежећим леопардом и лозом. У пределу стомака оцртавају се силуете главе једног бика. Владар света богова Зевс, односно Зеј, како правилнијим сматра Милош Ђурић – значи: Зеј цар –, за свог наследника по орфичком миту одредио је управо Диониса. Исти мит му, оличеном у белом бику, придаје значење Нове године. Бежећи пред Титанима који су га даривањем огледала намамили себи да би га уништили, како је то Хера од њих захтевала, Дионис се, не би ли им умакао, претворио у бика. У овом облику Титани га растржу на комаде и једу, али његово срце Атина спашава и предаје Зевсу-Зеју, који гутајући га ствара „новог Диониса“ – уводитеља законитости и правног поретка међу људима. Због свог злочина Титани су громом претворени у пепео из којег је изникао људски род, делимично са добрим особинама наслеђеним од Диониса, а делом са лошим, пореклом од Титана. Отуд дуализам душе и тела (55).
На сличан начин и Трачани су исказивали приврженост вери у бесмртност духовне енергије коју су ослобађали комадањем човечијег тела. Такав случај забележен је у садржају гроба откривеног у близини бугарског града Казанлика . У његовој унутрашњости похрањени су остаци човека који је, тачно као у орфичким митовима, био раскомадан на делове, тако да су пронађене само нога, руке и доња вилица, а покрај њих 682,5 грама тешка маска трачанског владара из Петог века пре Нове ере Сеутуса III, изливена од 23,5 каратног злата, коришћена као посуда за испијање вина, симбола божанске енергије (56). Познато је да су Хикси божанство ватре, сунца и коња славили под именом Сеут.
Место налажења израза обожавања Диониса као родоначелника поретка и праведности, гравитирајуће регији реке Тимок, у античка времена називане Тимак, са именом изведеним од „thymos“ – „целовитост свих човекових својстава и његове чврстине“, локализована у срцу и дијафрагми, могло би указивати на један покушај остварења праведног друштва, везан за култ Посејдоновог сина Тималка /“снага поштована од човека“/. Паусанија приповеда да су, када је Агамемнонов син Хиперион, краљ Мегаре, због своје похлепе и осионости погинуо од Сандионове руке, грађани одлучили да њима више не влада појединац, већ да заведу изборну управу и да се редом једни другима покоравају. На њихово питање Делфијском пророчишту како Мегарани могу остварити напредак и благостање, одговорено је да ће им бити добро ако буду доносили одлуке „већином“ – „плеионес“ – што је и еуфемизам за покојнике. Схватајући суштину поруке као потребу за заштитничким моћима земних остатака Тима(л)кових, подигли су Већницу над његовим гробом. Из таквог веровања проистичу учестала предања о трагању за гробовима хероја и њиховом премештању са једног места на друго, како би се обезбедио жељени успех или просперитет заједнице (57). На сличан начин Атлантиђани у својим процесијама приликом ритуалног жртвовања бикова, специфичним обредним радњама у односу на срце и крв свете животиње, одају приврженост начелима поштовања закона и правног поретка почивајућег на божијој промисли.
Један Дионисов гест да се тумачити као „претварање награде у казну“. Његов некадашњи учитељ, сатир Силен, у време сукоба са краљем Мидом, био је заробљен и доведен пред владара Бригијаца/ Фригијаца. Живот је сачувао причајући му чудесне приче о Атлантиди „на којој има сјајних градова насељених срећним становницима џиновског стаса, који дуго живе и имају изванредно друштвено и правно уређење“. Пошто је, за награду, пуштен да се врати својима, Дионис у жељи да захвали за добар однос према Силену, на питање какву би награду волео, од Миде доби одговор – „Учини да се све чега се дотакнем претвори у злато“. А. Гамс мисли како је на овај начин Дионис казнио људску гордост и пороке, одакле вероватно и знаменита јеврејска сентенца да Бог често кажњава људе испуњавајући њихове жеље, за разлику од хришћанског православља које сматра да Бог не кажњава људе, већ то они сами чине, додуше уз његово допуштење (58).
Сличан детаљ препознатљив је у анегдоти за којом је локални хроничар посегао не би ли осликао менталитет становника Кладова с почетка Двадесетог века. Када је Александар Македонски „на врхунцу свог земаљског сјаја“ зажелео пред једним филозофом показати своју величину, понудивши Диогену да задовољи сваки његов прохтев, уследило је по владарев ауторитет поражавајуће тражење, да му својом сенком не заклања Сунце: „И заиста народ из овог краја као да је свакога дана слушао предавање о Александру и Диогену, о којима није никад чуо нити ће чути, из тог предавања прихватио је за себе Диогенов начин живота“ (59).
Черечење и прождирање Диониса преображеног у бика, али и раздвајање судбина његовог срца и тела пред налетима Титана, има још једно симболичко значење: Зевсовом сину намењена је улога дељења целина и раздвајања облика. Јулијан /331-363./ у „Химни краљу Хелију“ дајући за пример у чулном свету ваздух и воду као везу између крајности ватре и земље, сматра да се крајњи узроци, претходећи телима и раздвојени од њих, носећи зачетак рађања а да сами нису рађање, спајају у краљу Хелију, сједињују Зевсову стваралачку моћ, Аполонову складност енергије и Дионисову одељену стваралачку функцију (60). Овај римски владар из рода Флавијеваца, упамћен између осталог по томе што је севши међу сенаторе јавно изјавио да ће закони које прогласи и римског цара обавезивати, налазио је природним да слику древне врлине, поред Грка, чувају и припадници других народа – Сиријци, Арабљани, Келти, Трачани, Пеонци, али и између Трачана и Пеонаца ситуирани Миси „који живе на самим обалама Истра, одакле потиче баш и мој род“ (61).
И у иранским култовима, практикованим такође на ђердапском делу Дунава, о чему сведоче рељефи Митре са биком, пронађени у старој Текији, ова животиња има статус свете. Попут Римљана, потоњи али и пређашњи житељи ђердапског Подунавља, укључујући Србе, посебно поштују сазвежђе Великог Медведа, називано: Волови, Волари, односно Волуари. Његових седам звезда припада богу Волосу, Велесу, господару стада и људских душа, чије име носи село Велесница, лоцирано уз Дунав десетак километара низводно од Кладова. Место крај Сипа на Дунаву, где су се по народним веровањима очуваним до средине двадесетог века, сакупљале натприродне силе, носило је назив Воловска бара, у непосредној близини античког Caput Bovis.
Окружење Велеснице, према Брзој Паланци, богато је налазима камених остатака античких приказа говеда, било као фрагмената рељефа или монументалних мермерних фигура. Из новијих времена, другог и трећег века нове ере, датирају статуе сиријског култа Јупитера Долихена на бику (62). Нарочито је важно да су у атару овог села пронађени керамички амулети у облику стилизоване воловске главе и рогова из периода старијег неолита, који имају паралеле у Лепенском Виру (63). На 29. Велесовој таблици, откривеној почетком Двадесетог века на тлу Русије, угравирано је предање о владару душа: „А ноћу Велес ходи Сварогом /Небо/ по млеку небеском до својих здања, и зором нам Врата свога храма отвара“. У словенској митологији, он је и бог Сунца и вегетације, а познији извори знају га као господара подземног света.
Један стари персијски спис, описујући начин досезања права припадника аријевске расе уз гранична подручја царства, управо бику придаје атрибуте њиховог заштитника – Господара мудрости – Ахура Мазде:
„За време владавине Каи Уса беше неки бик чије тело добри духови – јазати – учинише чудесним. Сваки пут кад би избио спор око граница између Ирана и Турана, повели би овог бика и он би показао тачну линију. Како су Туранци завидели Каи Усу што поседује то чудесно благо, решише да униште бика. Враџбинама и чарањима они успеше да окрену дух Каи Уса против бика. Каи Ус заповеди једном ратнику по имену Срит: „Убиј тог бика!“ човек пође да то изврши. Ево великог чуда које беше обелодањено о овом бику, како говори Религија – Бик му каза моћним гласом: „Не убијај ме, о Срите Седми! Ова стада ће се за то осветити: Заратустра, најправеднији међу живим бићима, доћи ће и казниће твој злочин према Религији... Мада мислиш, о глупи Душе: „Добићу све убијајући“, нећеш ништа добити убијајући, јер си ти неспособан да учиниш да ми умремо у тој мери, да не можемо да се вратимо у бића.“ (64).
Недодирљиве границе између Бога и човека детерминисане су кривицом, казном и наградом. Знамени ове културе итекако су видљиви у регији Гвоздених врата кроз богате археолошке ископине а Заратустрино учење било је и Платонов узор, те жртвовање свете животиње од припадника старог народа могло би значити ослобађање атрибута праведности, похрањених у божанском бику, тако неопходних за просперитет једне цивилизације са знаменима златног доба развоја људског друштва.
Персијанци су природу доживљавали као храм, за шта је регија Гвоздених врата сигурно погодно место, а управо поводом претећег савеза Дачана са дунавског залеђа и Парћана, Трајан се концем првог века одлучио за ратни поход на Дакију. То је као крајњу консеквенцу имало насељавање припадника римских легија пореклом из Азије, приврженика култова Митре и Ахура Мазде на подручју Ђердапа, чија су светилишта идентификована у Трансдиерни, Понтесу и Егети. Такви процеси одвијали су се и у време владавине династије Севера, па не чуди да су, како указују археолошка истраживања, међу становницима Подунавља били потомци Сиријаца избеглих овде после пада Палмире и Дур Еутопаса 270. године.
О Трајановој опчињености златом, али и о интензивним дачко-парћанским везама говори део преписке са Гајом Плинијем Млађим, путем које га овај извештава да је пронашао извесног Калидрома, римског роба, заробљеног од Сусага у Мисији, да би га потом Децебал послао на поклон парћанском краљу Пакору. Упућујући избављеног роба Трајану, Гај Плиније Млађи шаље му с њим на дар и груменчић злата за који је овај тврдио да га је донео из рудника у Партији (65).
У близини Сипског канала римски историчари уочили су постојање војне насеобине Капут Бовис – Говеђа глава, што би могло указивати на постојање приповести из старих времена, попут оне о Герионовом стаду, догнаном од стране Херкула на обалу са острва Еритија-Saan-Ада Кале-Гад, или пак о старој популацији која је исказивала још у даљој прошлости посебно поштовање према овој животињи. Нарочиту знатижељу, али и машту последњих година поспешује чињеница да су управо ту, на обали реке уз антички Капут Бовис, пронађени огромни рогови праисторијског говечета (66).
Попут божанстава, тако су и изрази појединих њихових својстава у чулном свету, у датом случају бик као света животиња, имали своје парњаке. Код Атлантиђана то је могао бити слон – симбол „старачке“, наслеђене мудрости и ненасилне унутрашње снаге, услед околности да се његове кљове, односно рогови – како се мисли у антици – спуштају одозго надоле, везујући се за славу подземног света богова, за разлику од бика чије рожнате израслине свој раст усмеравају ка небеским силама. Обе творевине периодично отпадају, симболизујући циклични ток кретања времена, а под дејством ватре, специфичног енергетског израза Светлости, могу попримити другачији облик. У непосредној близини Трајановог моста код Кладова, пронађен је већи број бронзаних фигуралних представа слонова, а то би могло бити знамен на изнети начин поштовања култа цикличних кретања (67). Потпора нашој тези о везаности рожнатих творевина усмерених ка небеским сферама за божанство светлости, а оних које расту ка земљи за божанство света сенки, дала би се наћи и у веровању Римљана, уколико се оно стави под призму питагорејске теорије о цикличним токовима живота, да у сазвежђу Козорога и Рака на небу постоје двоја врата: „Сматра се да код њих душе умрлих с неба на овај свет долазе и да се с овог света на небо враћају – зато се једна зову људска а друга божанска“ (68).
Врстан познавалац грчких митова Роберт Гревс мисли да се египатска легенда о Атлантиди, такође позната и као народна прича, не може свести само на обичну маштарију, те указујући како се Платонова верзија Солонових сазнања заснива на познијем предању, налази довољним за прихватање хипотезе о њеној локацији на Криту тек пар подударности: „Неколико детаља у Платоновој причи, као што је жртвовање бикова на стубу и уређаји за топлу и хладну воду у дворцу Атланта, потпуно доказују да су описани Крићани а не неки други народ“ (69). Уз резерву да су родоначелници Крићана, Пелазги живели на подручју Ђердапа, стоји чињеница да, изузев што је и у непосредној близини Ада Кала, на месту Ђеврин било извора топле воде, затим код античког утврђења крај ушћа Бољетинске реке у Дунав, али и огромних резерви вода врло високих температура испод великог подручја подунавских кладовских насеља Милутиновац и Брза Паланка, и што у већем броју случајева у овоме крају наилазимо на реликте посебног значаја бикова, има још обиље аргумената опредељујућих да подударностима из приповести о Атлантиди и далеке прошлости Ђердапа, дамо равноправно место, ако не и предност у односу на друге верзије распростирања мита о златном добу људске прошлости (70).
У Борхесовом виђењу ствари, сумрак Римске империје на обале Дунава донео је секту анулара или хистриона, која је ширила учење да се не може догодити у садашњости оно што није већ било у прошлости, или неће бити у будућности, почивајуће на тврдњи да нема разлике између горњег и доњег света, односно да земља утиче на небо, зашто и јесте Демостен проповедао прочишћење блатом, практиковано у орфичким мистеријама (71). Јесу су ли водени наноси ове горопадне реке један велики мит изнова улили у њене стеновите ђердапске обале?

Navigacija

[0] Indeks poruka