Autor Tema: Antički kanali Dunava  (Pročitano 2287 puta)

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Dule

  • Gost
Antički kanali Dunava
« poslato: 22, 02, 2009, 03:09:33 pre podne »
Ђердапски теснац једно је од могућих места Херкуловог подвига раздвајања стеновитог планинског масива, у нашој верзији правећи пролаз којим је давнашње подручје Панонског мора повезано са Црним морем. Исти јунак је са острва Еритија – Ада Кале, у близини стубова названих по њему, догнао „Сунчано стадо“ на обалу реке пошто је примакавши суседно планинско стење, начинио камени мост. Сведочанство о реченом налази се у чињеници да је Ада Кале имало раздробљену структуру тла, на чему почива веровање да је вештачки створено од великих камених блокова покривених слојем земље. Приликом археолошких ископавања пред потапање острва услед изградње хидроелектране Ђердап, румунски истраживачи наишли су на трагове темеља сачињених од истоветних камених громада од којих је саздано и острво. То их је, скупа са остацима стеновите преграде допируће готово до краја речног корита, навело на закључак да је у антици Ада Кале било део великог бедема – бране, у склопу изградње пловидбених канала скренутим речним током. Један марљиви проучавалац старина 1857. године, обишавши дунавско острво сажео је своје импресије у реченици : „Аустријанци су чудесно са многим лагумима и сводовима подземним на њему град сазидали“ (7). Ова слика указује на постојање инфраструктуре из ранијих времена, која је потоњим градитељима омогућила релативно брзи довршетак фортификацијских радова.
На остатке канала, налик оним помињаним у Платоновој причи о Атлантиди, српски инжењери, ангажовани од Министарства народне привреде наишли су 1889. године: „Комисија је изашла на лице места код Сипа да прегледа пројекат који ће се у Дунаву извршити и нашла је да се од Сипа па на 2.800 метара узводно налазе трагови старога прокопа – „римског“ – 60 метара широког на крајевима; данас постоје насипи од неких 10 метара висине, који су ограничавали поменути канал – дакле, један канал на овој страни и у истој дужини постојао је већ у стара времена“ (8).
По Каницовим мерењима из 1889. године, дужина канала који је од стеновите обале био удаљен у просеку 150 метара, износила је са благом кривином избоченом према југу 3220 метара. Дно му је било широко 57 метара, висина два, већим делом вештачки створена насипа, износила је 14 метара. Канал је у подножју имао ширину 10 метара, а размак између њихових круна био је 75 метара. Ради заштите јужног насипа од јаких потока Косовице и Кашајне, изграђени су на три места камени зидови дебљине 1,2 метра, да би њихове воде одбијали у страну. Крајем XIX века од ових, како Каниц запажа – као стена чврстих брана – још су се видели 61,5 метара дуги, два метра високи остаци, а на Кашајни је постојао део зида дужине 25 метара (9).
Посматрајући доиста задивљујуће резултате потхвата измештања тока Дунава, изградње канала у реону села Сип, даје се приметити да извођење тако грандиозног дела није могло бити резултат напора римских легија у једном релативно кратком раздобљу. Сувише је мало времена, енергије, донекле и знања концем првог века нове ере њима било на располагању, да бисмо их данас означавали неоспорним ауторима подухвата.
У односу на пут уз Дунав, у деоници којом је усечен у стеновит масив, такође дело далеких предака из најстаријих времена, располажемо записом на првој Трајановој табли из 100. године н.е, како је овај „просекао брегове, уклонио гребене, изградио пут и уклонио окуке које би могле сметати пловидби“. Међутим на другој његовој ђердапској табли, вишеструко мањег формата од прве, постављеној у реону Сипског канала, немамо китњасти панегирик Трајановом подвигу, попут оног на првој, већ лапидарну констатацију „Савладавши опасне препреке учинио је Дунав пловним“ – мало за једно тако велико дело као што су пловидбени канали (10).
Ни Трајанов савременик и пријатељ Гај Плиније Млађи у писму римском хроничару Каминију, упућујући га које императорове подухвате треба величати, нити не наговештава ђердапске канале и скретање тока реке као његову заслугу : „Веома је добро што се спремаш да пишеш о рату са Дачанима. Јер где можеш наћи грађу која би била тако савремена, тако обимна, а најзад и тако поетска и, уз све стварне чињенице, пуна прича? Описаћеш непознате реке које теку том земљом, нове мостове подигнуте изнад тих река, ливаде изнад понора, описаћеш краља кога су истерали из његове престонице и напослетку отерали у смрт, али који је до краја живота остао одважан и храбар.“ (11).
Најзад, према једној верзији, Сипски канал и радови у његовом окружењу били су разлог измештања тока Дунава, што је могло створити претпоставку изградње великог моста код Кладова, али се основанијим чини мишљење да је овај канал рађен током малих водостаја, уз употребу природних приступа какве су чиниле оштре ђердапске стене издигнуте изнад воде. Да су градитељи из далеких времена пре римског цивилизацијског успона познавали вештину таквих радова уверава нас пловидбени канал великог персијског владара Дарија, којим је спојио Персију са Медитераном преко Црвеног мора током петог века пре Христа, или десетинама километара дуги зид и систем канала, укључујући и оне од Нила до Црвеног мора, египатског владара Сенусрета III /2096-2061. године п.н.е./. Када је Дарије 514. пре н.е. кренуо у поход против Скита, на дунавским обалама саградио је већи број мостова, оставивши их на чување помоћном одреду јонских Грка под командом милетског тиранина Хистије. Без обзира на неуспешан исход борбе са Скитима, велика налазишта злата и сребра пала су у персијске руке (12).
Иначе у овом делу Гвоздених врата пронађени су трагови присуства далеких цивилизација, много старијих од римске, о чему, поред осталог, сведоче антропоморфне статуете са приказима брадатих мушкараца, чији су заравњени делови темена вероватно били платформа за приношење жртава божанском уму својих патрона (13).
Персијски утицаји на овдашњем поднебљу имају такође упоришта у преузимању одређених културних елемената од стране њихових суседа старих Словена у далекој постојбини пре насељавања на Балкан. У прилог тој тези аргументи су: словенски термин „бог“ преузет од староперсијског „бага“; талас митраизма који је запљуснуо илирске и дакијске римске провинције почетком нове ере, затим у средњем веку манихејство на просторима Бугарске, Византије, Македоније, Босне, утицаји преко културе османских освајача и најзад ширење персијског језика, обичаја, литературе и деловање мистичких дервишких редова.
Човекова исконска тежња да свет природе редукује на енергију не би ли надоместио недостатке њеног стихијног деловања, људској природи недоступног за овладавање, у форми издвајања једне реке из њеног корита или тока, изградњом пловидбених канала, омогућавала му је осећати се делом божанске силе, довољне зауздати један израз „космичког нереда“. У нашој причи то се дешава на месту митског краљевства Гвоздених врата, зачетог Ждрелом и довршеног Казанима, данашњој истоименој дунавској регији између Голупца и Кладова, познатој и као Ђердап, што је незнатно измењен облик персијске речи за тешко савладиви део воденог пута.
Вавилонски мит казује: „У време када је ништа што се звало небо постојало горе, и када ништа доле још није добило своје име земље, пошто су Тијамат и Океан смешали све своје воде у једну“, Мардук је убио богињу Хаоса Тијамат убацивши олујни ветар у разјапљене чељусти спремне да га прогутају. Хаос је распршен када је Мардук копљем пробо надувану мешину. Тијамат распорена попут рибе спремане за сушење, разапета је и једном половином постала Небо, а другом Земља. Вавилонски израз за божанство непомичног небеског свода – Ану данас похрањен у називу Дунав/ Danubius, садржаном и у кованици за „божију реку живота“, сазданој из речи „дан-дану“, односно „зан“ – проистичућих од имена „Зевс“ или „Дие“, и „биос“ – живот, упечатљив је симбол у снази воде преображеног небеског пута. Њиме је и египатски Ра, светлосни оплодитељ Мајке Земље, небеским чамцем одлазио у сусрет свом сутону. Сличан подухват грчки Аргонаути начинили су пролазећи кроз Гвоздена врата Дунава у трагању за златним руном, тајанственим средством општења са божанским силама, проистеклим од Фрикса, чеда Зевса преображеног у овна /орфички знамен Пролећа/ и прелепе Теофане. У доба када Сунце улази у сазвежђе Овна, време пролећне равнодневице, по старозаветном предању Бог је створио свет. Велики грчки песник Пиндар /522-442.п.н.е./, овако описује Јасоново овладавање немирним водама :
„Златну чашу у руке узме вођа/ И на крми стане зазиват тад/ Зевса громовника, оца свих небесника;/ Хитне струје таласа, ветрове/ ноћи, стазе по пучини морској/ И дане ведре и повратку срећу добру зове./ Гром одазове се из облака, добре коби глас; / Сјајне сину зраке с муње небеске, – / тргају, цепају се. / Одлахне јунацима, у божији се они знак / Поуздају. Слатку наду / Гатар њима улива и кличе: / „Дед весала се прихватите сад !“ / Руке им окретне без починка сваког / веслима пљускат тргну. / Дахом југа Црном мору на ушће јурећ стигну, / Светиште онде свето Посејдону богу, / морскоме краљу, дигну; / Риђе стадо бикова трачких пред њима се створи / И нов од камена олтар, жртви саздан./ У голему срћућ опасност они / господару лађа се моле, / Бесну, грозну судару стена хитрих / Да се отму. Бејаху хриди две / живе, од удара вихора бучна брже / Склапаху се оне, – ал пловидба /полубогова им крај и конац / Учини сада.“ (14).
У Тракији је Дионис представљан као бик, у орфичким митовима имајући значење годишњег доба крунисаног Новом годином, а велики чамац звани „Арго“ у облику месечевог српа ношен је приликом процесија код светилишта у Делфима – симболична слика земљиног одсјаја између „Месечевих рогова“, видљива сваки пут када се на хоризонту при заласку Сунца налази и српасти Месец.
Овна као средство умилостивљења божанстава подземног света, користили су и праисторијски житељи Рудне Главе, у близини Мајданпека. Ту су у рудокопу пронађени жртвеници који имају овнујске главе са маском, издужених рогова, попут оних са „Месечевог српа“, стари између 7.300 и 6.500 година (15). Једну представу Јасона садржи саркофаг из Дрмна, источна Србија: у левом бочном пољу Јасон са копљем окренутим надоле у десној, и освојеним златним руном у левој руци, као пандан фигури Персеја, покоритеља неукротивих природних сила, приказаног са главом Медузе у подигнутој десној руци и са исуканим мачем у левој (16).
Езотеричким дељењем речи кабалисти прва слова Библије „берешит бара елохим“ – у почетку створи бог, ишчитавају као „бара шит бара елохим“: он створи овна, он створи елохим /божанске силе/. Како Ернст Блох налази, реч „он“ тада је Пра-ништа које зрачи према нечему стварајући, а „шит“ – ован, јесте Адам Кадмон –„права тајна света и у исти мах кључ за њу – истовремено и макрокосмос и модел бога“ (17).
Мит о Аргонаутима карактеришу метафоре, не само из света јунака, него и из света животиња, космичке и метафоре из материјалних сфера оличених у стварима. Он је представљен као систем поларних метафора смрти и оживљавања космоса – тотема – ствари, које нису везане каузалном мотивацијом. Тако поседовати „златног овна“ значи поседовати „царство“, „цар“ је симбол за живот, „злато“, а „златно руно“ – „небо“ и „светлост“ (18). Да би се задобила превласт над „светлошћу“, Аргонаути морају убити змаја – симбол снага подземног света, мрака – који чува благо, при чему је пловидба вид прочишћења, потребног за допуштеност додира смртника са „златом“.
Талет /624-545./, један од седморице мудраца старе Грчке, учио је да је вода темељна и вечна твар из које све ствари настају и у коју се враћају. Трагови Платоновог наука о преегзистенцији, мада анатемисаног од православне цркве, кроз метафору о „дрвету живота изниклом уз светлосну рајску реку“ одржани су у средњовековној српској књижевности, где су вероватно доспели кроз дело Филона Александријског. И они воду сматрају местом каналисања небеских идеја, са атрибутима непропадљивости-вечности, почивајућих на бестелесној светлости (19). У Књизи постања Старог завета /1,3:22/ Господ рече: „Ето, човек поста као један од нас знајући што је добро што ли зло; али сада да не пружи руке своје и узбере и с дрвета од живота, и окуси, те до века живи“. Богомили пак уче да је стабло живота заправо жена а Адам је, окусивши га, постао свестан те истине, због чега је и прогнан из раја (20).
Откровење Јованово у завршним сценама помиње „чисту реку воде живота, бистру као кристал, која излажаше од престола Божија и јагњетова“ /22:2/, те „насред улица његових и с обе стране реке дрво живота, које рађа дванаест родова, дајући сваког месеца свој род; и лишће од дрвета бејаше за исцељивање народима“ /22:3/. Оно је, повезујући земљу, небо и доњи свет у једну целину, уједно и синоним бесмртности.
Преко пута Кладова, крај Турн Северина у Румунији, као уосталом и на бројним местима данашње Србије – у близини Суботице, Баваништа, Бачке Паланке, Бешке, Ковина, код манастира Ковиљ и Фенек... постоје водице – култна места са исцелитељским моћима. На Водицама у близини зидина Турн Северина 1372. године свети Никодим Тисмански је подигао православни манастир. У народу су уврежене приче из давних времена о вилама и змајевима што посећују водице, чему подлогу даје веровање са српске дунавске обале, преко пута манастира Водице, да је ту живео Тројан, божанство подземних сила коме је приношена на жртву девојка управо на Тројановом мосту изнад Дунава. Победник над хтонским силама оличеним у змају, свети Ђорђе постао је светац заштитник Турн Северина, а њему је посвећен и православни храм у Кладову. Међу баштиницима таквих веровања сматра се да је лековита и исцелитељска моћ Водице постала приступачна људима пошто је свети Ђорђе, односно неки његов пагански претходник, ударио мачем по каменој громади.
Специфичан вид употребе воде у људском руком створеним, „интелигентним машинама“ презентиран је јавности од стране Михаила Петровића Аласа у Српском павиљону на Светској изложби у Паризу 1900. године. Ради се о изуму решавања одређених класа диференцијалних једначина путем хидроинтегратора – строја заснованог на принципу хидродинамике, да се при потапању тела у суд са течношћу њен ниво мења зависно од облика и величине суда.
Путовање молекула речним и морским токовима било је инспирација и Николи Тесли за стварање техничких уређаја који ће увећати људску снагу. Савршенство се ипак, по веровањима далеких предака, крије корак даље – у ковачкој радионици, којој су небо и земља пећ, а Творац велики мајстор. У време постања, попут античких канала, створи он свод који назва небом и растави воду под сводом од воде над њим, чинећи њен светлосни ток извором људског живота.
Коментаришући Талетову тезу о води као праизвору свега, Милош Ђурић упућује нас на став старих теолога који певаху о води као заклетви богова: „ту воду зову они Стига, јер најстарије је, веле, најчасније, а заклетва је најчаснија“ (21). Многа предања указују да је људски живот настао из стања уподобљеног потопу, када је, било прамајка или праотац људског рода, рукама захвативши воду и мекано блато, извајао нешто што би личило на самога ствараоца. Околност да је божанство морало макар за трен клекнути како би материју привело духу, дала је његовом продукту прилику да и сам буде делић безвремене стварности, попут чуна што опирући се речној матици настоји избећи крај воденог пута. И Тертулијан, позивајући се на Стари завет, указује како је обликовање самога човека довршено „од земље коју су воде, окупљене пре четири дана на своје место, остатком влаге учиниле блатом. Зато човек има, у првом реду поштовати древност вода јер су прадавна твар, потом достојанство, јер су престо божанског Духа“ (22).
До данашњих дана, кроз слојеве вишевековне традиције, очитава се обичај међу становништвом ђердапског Подунавља „пуштања воде“ прво мртвима, а потом небеским силама – Сунцу, Месецу и другим планетама. Идентичним радњама одликује се Митрин култ, заснован веровањем да је вода свети елемент. Управо зато, на дан хришћанског празника Велики четвртак, жене излазе на Дунав, чије је име неодољиво слично иранском називу за реку – Дану, приносећи на жртву планетарним силама 5, 7 или 13 камених белутака поређаних на платну потопљеном у воду. Тиме су са њима делиле фрагменте светлости рођене у воштаним свећама, погодне да покажу светлосни стуб којем је материја подножје а небески ум врх.
Код становништва са истих простора пре пар хиљада година, као уосталом и данас, зидине дунавског канала значе одвајање и спој космоса и хаоса – хармоније, изведене из божанске промисли кроз импозантни грађевински објекат, и стихије дотад незаузданих сила мрака похрањених у кориту велике реке.
« Poslednja izmena: 30, 04, 2009, 13:27:17 posle podne Dule »