Pre nekih dvadeset i nešto godina u Italiji sam kupio roštilj kakav je opisan u ranijim porukama: sklopljen liči na malo deblju akt tašnu, a kada se montira, poklopac se podigne i ima ulogu zaštite od promaje zajedno sa dvema bočnim stranicama. Rešetka se može postaviti u tri različita položaja po visini i napravljena je od nerdjajućeg čelika. Ispod rešetke, na dnu donjeg dela, postoji perforirana ploča od lima debljine oko 1,5 mm na kojoj stoji užareni ćumur.
Sve to stoji na četiri, takodje sklopive nožice, koje se uglavljuju po principu muško/žensko i fiksiraju se u za to predvidjene žljebove.
Isti takav roštilj nedavno sam video u Merkuru na Bežanijskoj kosi po ceni od oko 3.000 dinara. Čini mi se da je lim kućišta nešto tanji nego što je kod mog roštilja ali verujem da može dobro i dugo da služi.
Obratite pažnju ako budete otišli da pogledate - postoji još jedan, veoma sličan model.
Praktično sve izgleda isto, ali nožice i stranice se fiksiraju zavrtnjima (na mom roštilju se ništa ne "šrafi" - samo se ubacuje u odgovarajuća ležišta!) Taj model nikom ne bih preporučio jer nakon nekoliko upotreba, siguran sam da bi ti zavrtnji potpuno zapekli i posle toga zaboravite na mogućnost sklapanja i rasklapanja.
Za sve ove godine ne znam koliko puta je roštilj upotrebljen. Najkraće rečeno - bezbroj.
Svi oni koji su bliski sa krugovima koji se bave orijentiringom mogu da pitaju sve koji su u orijentacionom sportu posle 1995. godine šta misle o roštilju kluba LSI. Verujem da ćete čuti da je to najčešće korićeni roštilj za koji oni znaju.
Dim sa mog roštilja dimio se iz Donjeg grada ispod Kalemegdana i 1999. godine u vreme bombardovanja (napravili smo takmičenje usred kampanje NATO pakta i avioni su se spuštali prilično nisko da bi videli šta se to dešava, kakava je to grupa ljudi van skloništa okupljena oko roštilja, uz zvuk harmonike, bodrila takmičare koji su učestvovanjem na tom takmičenju iskazali svoj protest (drugačije i nismo mogli kad su stalno bili iznad 10.000 m).
Sve ovo vam pišem zato da biste mi poverovali kad vam kažem da mislim da o roštilju znam poprilično.
A da bi roštilj duže trajao, treba ga koristiti što više i što češće. Za sve ove godine nije se dogodilo ni jednom da ga posle upotrebe nisam pažljivo odložio. A to podrazumeva da sam svaki put ili sačekao da žeravica izgori ili sam je sam ugasio vodom, a zatim obrisao sve limene delove kućišta; rešetku bi žena oprala deterdžentom i sve bi čisto i suvo sačekalo sledeću upotrebu.
I još nešto, ovakvi roštilji su zgodni zato što je žeravica u zatvorenom prostoru i manja je opasnost od požara. Medjutim, nikada ne koristim roštilj ako kraj sebe nemam dovoljnu količinu vode za svaki slučaj - umeju varnice da se raspršte na sve strane!
A kad praznim roštilj, pepeo koji ostaje posle roštiljanja, uvek prekrijem slojem zemlje, a mesto na kojem sam pekao i par metara u krug dobro poprskam vodom.
