Nautika opšta... > Galerija - Gallery

Кад потону лађе...

(1/4) > >>

LSI:
Добро вече свима.
Већ сам почео да отварам ону тему у којој вас извештавам о дешавањима у марини у Старом Сланкамену, али у последњем тренутку, помислим да ово завређује нову тему.
Не толико по томе што није за тему о Старом Сланкамену, већ више због оног о чему намеравам да пишем.

А желим да вам опишем како то изгледа кад вам саопште да вам је потонула лађа!
А баш то ми се догодило у среду ове недеље.

Неки су о томе већ чули нешто, али већина није, па сам помислио да није лоше да пишемо и о томе.

И ево приче...

На почетку ове приче дао бих мали увод.

У петак, 26. јула, припремајући обележавање мог 65. рођендана и стицања услова за пензију, једна од ствари које сам урадио, била је да оперем чамац. И заиста сам га опрао онако, поштено. Сијао је као нов. Опрана палуба, опране коморе. Па још на сунцу све проветрено и осушено. Милина за око...

Следеће недеље, дакле од 29. јула до 4. августа, било је сунчано време уз два јача пљуска који су пали средином недеље.
Викенд и први дани ове недеље били су без кише и сунчани.

Е, сад почиње прича!

У уторак увече, 6. августа, преко надзорне камере у марини, на телефону сам погледао предвече и видео чамац уредно везан уз понтон.

Ујутро, 7. августа, нешто после десет сати пре подне, позвао ме је председник марине и рекао ми: "Лазо, брзо дођи. Чамац ти је потонуо!"

Као да ми је све у животу потонуло.
Оставио сам све што сам радио, ускочио у ауто и појурио у Стари Сланкамен.

А тамо ме је дочекао овакав призор:

LSI:
Наравно, моје прво питање било је како се то догодило и када?
Одговори су били да нико не зна како и зна се само кад је примећено да је чамац под водом.

Наиме, ноћни чувар, који је и ујутро био у марини, изјавио је да нико није прилазио чамцу, да није било никаквих ненормалних дешавања.
Један од чланова марине, враћајући се чамцем у марину, пролазећи поред мог понтона видео је чамац под водом и то пријавио чувару, који је вест пренео председнику марини, а овај ме је позвао.
Рекло би се: све по протоколу!

Одмах по мом доласку, почиње организација вађења чамца из воде.
Наша марина располаже добром опремом за такве ствари и одмах је допремљен сервисни чамац с краном, председник марине је заронио у воду да би конопац везао око носача мотора да бисмо могли да почнемо с извлачењем.

Роњење је било потребно и да би се причврстили конопци на прамцу и операција је почела. Центиметар по центиметар, чамац је почео да излази на површину.

Ово што ћу сад написати, скоро да и није од значаја, али хоћу да вам покажем шта све може да се деси кад ствари крену како не треба.

Дакле, прихватим се ја руком за ону жуту цев од крана, коју можете да видите на слици, а нешто ме опасно и жестоко убоде у брид леве шаке, испод корена малог прста.
Само што ми очи нису испале. Да ли је била оса или стршљен, не знам, нисам видео.

Идемо даље са извлачењем. Ево пар слика те операције:

LSI:
Када су се бокови издигли изнад воде, убачена је пумпа великог капацитета и за неколико минута, чамац је био без воде у кориту (део по коме се гази и где се седи).
Потпалубље и коморе за одлагање ствари били су пуни до врха.

Чамац смо одвукли до рампе и подигли на приколицу и почела је форензичка истрага.
Обилазили смо око чамца, покушавајући да видимо где цури, где из потпалубља избија вода кроз корито, не бисмо ли тако видели где је вода ушла у чамац.

Али воде није било.
Корито чамца није пропуштало воду.

Шта сам могао, већ да помоћу исполца и сунђера избацим сву воду из потпалубља и осушим коморе на сунцу.

И ево сад опет једног детаља који нема везе с потапањем али може да се деси у таквој ситуацији.
Док сам са исполцем избацивао воду из крмених комора, помагао ми је Миле, чувар, који је сунђером избацивао воду и сушио, а био је ту и наш председник, који је тог тренукта нешто загледао пропелер.
У једном тренутку, чуо се звук као кад чеп искочи из грлића флаше. То се, ко зна зашто, чеп са наливног грла резервоара за уље (аутолуб систем), сам од себе одвио и искочио као из праћке, при чему је можда децилитар моторног уља прснуо као водоскок, који је, наравно, завршио на мојим панталонама и по кориту чамца!
Као што рекох, то није имало неке нарочите везе с потапањем чамца али је веома обрадовало моју жену!

Наравно, у међувремену сам позвао мајстора и замолио га да најхитније дође у марину и погледа шта се десило с мотором који је провео неколико сати под водом.

У том тренутку нисмо могли учинити ништа више и остало нам је само једно: окупили смо се на тераси ресторана и уз музику и пиво покушали да анализирамо шта се догодило.

Имали смо изјаву чувара, имали смо изјаву колеге наутичара и имали смо жртву (мој чамац и ја).
Недостајао је само узрок или починилац.

Како ништа паметно нисмо закључили, а како је претила опасност да ми потонемо у пиву, отишао сам кући да мало одморим, па да видим сутра шта и како...

Ево на слици детаљ са форензичке конференције на тераси наше марине.

LSI:
Прича се наставља следећег јутра.

У четвртак, 8. јула, свануло је дивно јутро. Искочио сам из кревета, на брзину доручковао и пошао у марину, али...

Е, сад да вас подсетим на онај убод у шаку од претходног дана!

Кад сам искочио из кревета, осетио сам да ми нешто није у реду с левом руком.
Погледам - а она отечена, модро-црвена, прсти дебели, непокретни!
Кренула у току ноћи нека алергијска реакција.
Видим, није лепо, али шта могу? Морам у марину, треба да дође мајстор...

Седнем ја у ауто с намером да одем до најближе апотеке и узмем нешто против алергије али кад сам сео, сетим се да нисам узео кључ од катанаца којима се закључавају коморе на чамцу, па се вратим у стан.

А у стану, кључа нема!
Вратим се опет у ауто и извршим претрес - нађем кључ на поду испод седишта.
Пошто је то решено, пођем у апотеку, купим Синопен и таман да кренем ка марини, сетим се да нисам понео канистере за гориво, а гориво морам да купим да бисмо испробали мотор, пошто сам пун резервоар претходног дана изручио јер је вода ушла и помешала се с безнзином.
И тако, вратим се још једном кући, узмем канистере и коначно кренем у марину.

Дочека ме лепо јутро у марини.
Отворим коморе, из њих избацим све што је у њима било (а можете само да замислите шта све имамо по коморама у чамцима).
Раширио сам све цираде, најлоне, кабанице, конопце, алат и све остало да се добро осуши и исунча.
Припремио сам две литре соне киселине; мислио сам да добро оперем корито од алги и шкољки, не бих ли боље видео где корито цури.
Поново са пријатељима загледам сваки део на чамцу и закључујемо да постоји само једна могућност да вода продре у чамац, а то је преко црева које служи за дренажу, за избацивање атмосферске воде са палубе. То црево читавом својом дужином пролази кроз крмену комору и доњи излаз је испод нивоа реке. Ту је могло да цури.

Одмах смо то проверили.
Зачепио сам излаз из црева, па га напунио водом. Гледамо црево, пипамо рукама...
Суво!
Нигде ни не влажи...

Дакле, и даље не знамо где је вода ушла у чамац.

У том, стиже и мајстор.
Одмах прилази чамцу и почиње да ради.
Прво је проверио да ли имамо струје - тастер за тримовање је одмах дао одговор на то. Иако је акумулатор био под водом, није дошло до било каквог кратког споја и акумулатор је био употребљив.

И сад почиње операција сређивања мотора.
Мајстор полако почиње да одврће и откачиње део по део, брише крпом, издувава воду, прска спрејом. Скинуте свећице, расклопљен алтернатор, испражњен сепаратор у филтеру за гориво...
Опран и очишћен резервоара, усуто ново гориво, прикачене "слушалице" и ја одврћем славино...
Нема воде!
Тог тренутка је у Сланкамену нестала вода!

Шта сад можемо, него да чамац спустимо у воду па да мајстор свој посао заврши на води.
Да, али нема нашег Рајка, који би требало трактором да спусти приколицу с чамцем у воду.
А Рајка нађем у Сланкамену. Њему је тог јутра пукло неко црево на југићу и не може да стигне у марину!
И ето, седнем ја у ауто, па хајде у Сланкамен по Рајка.

Спустимо чамац у воду... Плива...
Гледамо да ли негде улази вода... Не улази...

Наставља мајстор свој посао и, после извесног времена, стартује мотор.

Мотор је без неког великог кашљања и штуцања упалио и после дотеривања карбуратора, мајстор ме позове да се провозамо.

Проверимо још једном све коморе - нема воде у потпалубљу.

Идемо у пробну вожњу.
Чамац лепо лежи, мотор реагује на гас, трим ради.
Нас тројица у чамцу, 4.800 обртаја на пуном гасу, брзина 33 км/сат.

Вратимо се у марину, оставимо чамац уз обалу, попијемо пиће, платим мајстора и он журно оде (чекао га је неки други посао али је код мене дошао због хитности - рекао ми је да у таквим ситуацијама, кад се мотор нађе у води, веома важно да се што пре изврши сервис).

Мајстор излази из марине, ја се дохватим славине - стигла вода! Е, сад више није ни било важно, али остаде ми чамац неочишћеног корита.

Вратим се до чамца, гледам га и мислим се: лепо изгледа; ако га оперем од песка, биће и лепши, можда га неко купи!?

А онда ми дошло жао.
Па, како продати чамац који тако лепо плива на површини овог нашег лепог Дунава?
И при том, ни кап воде из Дунава не улази у чамац.

Ево како је изгледао у том тренутку:

LSI:
Сад је већ стигло подне.
Сунце упекло, а ја псујем и сунце и чамац и Дунав... Све ми криво.

А онда одлучим да све то није вредно секирације, придружим се друштву на тераси.
Лепо домаћински ручамо, залијемо то пивом и тако стигне и пет, шест сати предвече.

По ко зна који пут, уђем у чамац, а он сув, што каже мој пријатељ Армин - као пустиња Мохава!

Приче о чамцу и потапању не престају.
Тражимо разлог, тражимо узрок.
Чак, одлучујемо да вратимо снимак на надзорним камерама, да видимо шта се дешавало у критичној ноћи и претходног јутра, али...
Испоставља се да је хард дикс у квару! Ништа од снимка...
Први пут, откако смо камере поставили да нам је требао снимак и нема...

И тако, остаде мој чамац уз обалу да преспава још једну ноћ.
Јутрос ми пријатељ јаваља да је чамац сув као барут.

После свега, закључујем само једно - у потпалубље може да уђе само атмосферска вода, киша, и то преко поклопаца на коморама. То сам знао и раније али никад није ушло толико воде да би угрозила чамац.

Претходног дана сам већ, уз помоћ пријатеља, поставио заптиваче испод поклопаца на коморама на прамцу, сад тражим за задње коморе.

А како корито није бушно, остаје само једна могућност.
Неко је "нагазио" угао на крми и гурнуо га под воду. У том тренутку је могла да наиђе велика количина воде и оптерети крмену комору што би довело до потонућа.

Ако било ко има било коју другу идеју, био бих му захвалан да је изнесе, јер ја заиста не видим ни једно логично објашњење како је могло да дође до потонућа моје лађе.

Ето толико о овоме. Можда није баш као Калипсове приче али јесте прича и то прича о нечему што може било коме да се деси. А кад се деси, онда се увек десе и неке друге ствари (убод инсекта, алергија, заборављени канистери, изгубљен кључ, уље на панталонама...). Али све то прође, остају наше лађе, остају нам пријатељи и живот иде даље.

Navigacija

[0] Indeks poruka

[#] Sledeća strana