Ни мало ме не чуди што су нас такве приче одушевљавале и будиле машту док смо их читали као клинци.
Оно што ме чуди је исто оно узбуђење какво смо осећали као клинци, које осећамо и сад док их читамо већ у позним годинама!
Да ли то значи да, осим што имамо много више година, ништа друго се није променило у нама? Остали смо исти они клинци?
Ако јесмо - онда нека такви и останемо. Лепше је тако.