Доро, добродошли у друштво.
Приближних смо година, а рекло би се и животне филозофије. То ценим на основу детињастог нестрпљења које извире из сваке речи ваше написане поруке.
Добро је то.
Мислим, добро је бити детињаст у нашим годинама.
Живот је сувише озбиљна ствар да бисмо га озбиљно схватили. Може човек и да полуди од тога. Зато је боље, читавог живота, бити помало луцкаст, детињаст, нестрпљив... и уживати у животу који нам је дат баш такав какав је.
Разликујемо се, ипак, нас двојица мало. Ја сам мало раније "сазрео". Био сам мало млађи кад сам схватио да је дошло време за: имати лађу или да ме нема!
И исто тако сам гледао огласе, обилазио марине, читао шта о свему томе пишу искуснији...
То ми је све веома помогло, нарочито то што су писали искуснији, јер ми је било лакше, после, да учиним оно што сам ја хтео, а не оно што су ми искуснији саветовали.
То је најбољи пут да се потроши највише пара, којих ни ја нисам имао у то време (узгред, ни сад их немам али може се...).
На тај начин човек може да дозволи себи да направи најблесавије грешке због којих после не може никог другог да криви, а себе - па ко је још себе кривио?
А и како да човек не погреши кад је жеља толико много, а пара никад доста?
Како човек да зна шта је за њега права мера, кад поред њега сваки час прође нека лађа на којој види неки део о коме је баш тих дана размишљао?
Само, има ту једна ствар коју сам ја касније, анализирајући своје понашање, приметио. Готово по правилу, на свим тим лађама које пролазе крај нас, примећивао сам баш неке одређене делове. Тек касније, схватио сам да нисам видео скоро ни једну лађу која је имала баш све што сам ја желео. Схватио сам да нема савршене лађе!
И заиста, тек кад сам схватио да су лађе исте као и жене, да се свакој дивимо и да сваку желимо, углавном, због једног детаља, због лепих очију, због осмеха, због... Ух, скоро да почнем да пишем песму...
Дакле, не знам ко је нашао у животу жену која има баш све о чему је у животу сањао.
И тако, увек ће нам недостајати још по неки центиметар дужине, ширине, висине, тоалет, кухиња, складиште за конопце, чекрк за сидро...
Тако сам ја, пре просветлења, купио чамац, мали, леп, с кабином... Довољно снажан мотор...
И уместо да одмах почнем да се возам (а говорили су ми људи), ја сам га растурио, почео да надограђујем кабину, продужио корито... И тако сам га три и по године прерађивао. Три и по године ми је био украс у башти и на крају сам за све те радове потрошио три и по пута више пара него што сам га платио при куповини.
Кад сам коначно запловио, и кад сам се уверио да сам све довољно добро урадио, закључио сам да тај, прерађени чамац, није за мене...
То вам је као кад после више година брака схватете да вам се не свиђа како се ваша жена смеје или што не воли исте филмове на телевизији... Страшно!
Мада, са лађом је, ипак, лакше. Увек можете да је продате. Можда не за исте паре које сте у њу уложили (то скоро никад нећете успети) али бар је се отарасите, а ви наставите да тражите своју савршену лађу.
Е сад, пошто је мој коментар већ нешто дужи од ваше поруке, овде ћу стати. Надам се да сам био довољно јасан.
Желим вам сву срећу. И само храбро и не обазирите се на злураде коментаре. Такви смо ми, дечаци...