Лепа прича.
Могло би се рећи да су ово неки амерички Којадиновићи.
Људи који су пронашли свој животни пут.
Неко ће рећи: то је живот од данас до сутра.
Можда и јесте.
Али зар и иначе не живимо од данас до сутра? Зар заиста толико утичемо на то како живимо потпуну свесно и сами? Или у свему томе има још нешто, нешто што се дешава спонтано, нешто што чини да неки људи усагласе своју "фреквенцију" и живе у потпуном складу са природом?