Autor Tema: .  (Pročitano 4442 puta)

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Van mreže .

  • Veliki rečni berberin
  • ***
  • Poruke: 107
.
« poslato: 09, 01, 2018, 21:39:22 posle podne »
.
« Poslednja izmena: 24, 12, 2018, 14:16:27 posle podne Zox »

Van mreže LSI

  • Drekavac sa Srednjih voda
  • ********
  • Poruke: 7037
  • Pol: Muškarac
    • LSI
  • Brod tip: AQ 575
  • Marina: Nautički klub "Stari Slankamen"
  • Veličina: 5,75 m
Odg: ... мало сада...!!! :))
« Odgovor #1 poslato: 09, 01, 2018, 22:03:42 posle podne »
Како је ово леп текст?!
Како лепо осликава наше животе?!

За разлику од Моме, пре 35 година ја нисам себи говорио да ће за 40 година бити много боље. Тада је било тако да и нисмо желели да нам буде много боље. Било је довољно лепо. Нисмо мислили да треба да буде другачије.

Нисмо ми, али изгледа, било их је који јесу.

Пре 30 година почео сам да сагледавам сцену коју су нам припремали драматурзи.
Мој проблем био је што сам био једини у свом окружењу који их је предвидео. Због тога су ми говорили да сам луд, да сам страни плаћеник, да сам овакав и онакав.

Тек пре 20 година почео сам да размишљам о томе шта ће бити за неколико година, шта ће бити за много година.
Некако брзо стигле су те године које сам очекивао много касније. Нисам могао да замислим да ће тако брзо стићи.

Пре 15 година, после свега што се догодило, успели су да ме преваре.
Помислио сам заиста да је најгоре прошло, да је моја процена била недовољно добра и да ће ствари кренути набоље.

Врло брзо су ме разуверили и још једном сам схватио да немам појма о животу.

Последњих 10 година посматрам како се испод наших ногу отварају нови понори.

Последњих 5 година посматрам крај без краја. Таман помислим да смо стигли на дно Маријаниног процепа, кад видим - испод има још.
Не види се добро, засипају нас причама, бајкама, обећањима, цифрама...

Гледам око себе, људи све мирнији, безвољнији... Каква је то дрога којом нас засипају?
Понекад се питам, како то да само на мене не делује?
Или, можда и нисам сам?
Можда нас има још који испод Маријаниног процепа видимо још дубљи амбис, на чијем дну горе ватре пакла?

Можемо ли нешто да учинимо да станемо да пропадамо? Или је касно?
Не знам. Једини мир нађем кад седнем крај обале и посматрам таласе који одлазе негде далеко, у неко време које ће тек доћи.
И опет не знам какво ће бити то време. И опет се надам - биће лепше, биће боље.

Можда сам заиста полудео одавно? Да ли је то урођено или стечено?