Колико пута смо чули то?
Питање које нам тако једноставним речима ставља до знања ко смо и где нам је место. Које нас враћа у стварност и које нам каже да смо мали и у пролазу.
Данас смо се на Бежанијском гробљу опростили од чика Свете, Светозара Радмиловића, нашег пријатеља из марине у Старом Сланкамену. Опростили смо се од једног дивног господина, наутичара али пре свега пецароша и то посебно смуђароша.
У марини су говорили за њега да нема шансе да изађе на воду и да не донесе бар два, три смуђа.
За сваког је имао лепу реч и широк осмех.
Ја ћу га памтити по анегдоти - ово се заиста догодило прошлог лета: чика Света је ујутро сео у чамац и прешао на супротну страну Дунава. Привезао је чамац за потопљено дрво, на месту на ком је већ данима, као из продавнице, доносио смуђеве. И таман се спремио да забаци кад...
Тад је приметио да је заборавио да у чамац, поред све остале опреме, утовари и штапове за пецање!
Ваљда је то био једини пут кад се он вратио без смуђа.
Сви смо се слатко смејали кад се вратио и испричао нам шта се догодило.
Отпловио је наш чика Света, у неке друге воде... Ко зна, можда ће и тамо наћи неки свој Дунав и неко лепо место за пецање смуђа...? Можда нам се и оданде осмехује...