Autor Tema: Екологија у песми  (Pročitano 781 puta)

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Van mreže LSI

  • Drekavac sa Srednjih voda
  • ********
  • Poruke: 6479
  • Pol: Muškarac
    • LSI
  • Brod tip: AQ 575
  • Marina: Nautički klub "Stari Slankamen"
  • Veličina: 5,75 m
Екологија у песми
« poslato: 06, 01, 2018, 10:13:27 pre podne »
У теми о екологији, увек је лепо кад човек види слику која "говори више од хиљаду речи". Али ја сам одлучио да вам данас, уместо слике, понудим хиљаду (па добро, не баш хиљаду) речи. Речи је исписао Драган Симовић, чији блог можете наћи на интернету. Из његових писанија, ја сам одабрао за данашњи дан баш ово:

Вилинско појање на светим водама Дунава

Док корачам левом обалом Дунава, кроз шуму белих и црвених врба, осећам присуство невидљивих пријатеља из виших светова.
Осећам их у ваздуху, осећам их у води, осећам их у крошњама дрвета на ветру.
Препознајем их по светлуцању и пуцкетању у ваздуху, по изненадним мехурићима у води, по малим вртлозима и светлацима над водом.
Дунав је, уистини, света река наших предака, наших белих и плавих вилењака.
Откривам места тишине, места исцелења, места моћи.
Све је тајинствено и тајносано у свако доба године, у свако доба дана.
Када с јесени и у проћеће дува кошава, тада ова света река пројављује своје тајне, открива своје моћи.

Дешава се, у неким тренуцима, да изиђем из Времена и Простора и уђем у Вечност.
Док седим на пању уза саму воду, у вечерњи сутон плаветно-зелен и румено-љубичаст, из свог унутарњег бића јасно видим све што је минуло, све што ће бити.
Видим Дунав у Доба девичанства, у Доба праисконо, у Доба наших великих предака.
Са Дунавом разговарам преко језгра своје унутарње душе, онако како разговарам са сваким ближњим.
Размењујемо узајамно своја божанска, исцељујућа и животна дејства, размењујемо узајамно своје божанске и духовне моћи.

Када дува кошава, и када се крошње белих и црвених врба свијају до земље, тада тајносано чујем дивотну вилинку из виших духовних светова.
Чујем појање и свирање, чујем сва могућа праискона глазбала, чујем све могуће тајинствене музикалне направе вилењака и других невидљивих бића – чувара Реке, чувара Природе.
Упознао сам Душу Дунава, као што је и Дунав упознао моју Душу.
Дунав за мене није само река, само једна од река; Дунав је за мене Биће; али не обично Биће, већ Биће духовно, Биће одуховљено, Биће посвећено.

Док тихујем на светим водама Дунава, тада Време стаје и престаје.
Тада Времена нема; постоји само Овај Тренутак, само Ово Вечно Сада, само Вечност.
Ако сам болестан, Дунав ме исцељује; ако сам обхрван немирима, Дунав ме смирује; ако сам тужан и сетан, Дунав моју тугу и сету преиначује у радост и блаженство.

У вечерњи сутон, на широком источном ветру, мрешка се и зрцали плаветно-зелен и црвено-љубичаст Дунав, подно плаветно-зелених и црвено-љубичастих облака.
Изгрева пун Месец, огроман, румен и жут.
Гледам Месец над водом, гледам Месец под водом, и гледам Месец по крестама валова, распршен ширином и дужином до пурпурних и малинових брежуљака у даљини.
Високо нада мном кликћу и светлуцају галебови, мала и велика и највећа јата галебова.
Док у јатима прелећу понад свете воде, над крошњама белих и црвених врба разлеже се моћан вихор од тисуће и тисуће њихових моћних и румено-златних крила.

Никада нисам усамљен на Дунаву.
Свуда су око мене мила и дивотна невидљива бића.
Крилати-лепршајући пријатељи из упоредних и оностраних пространстава.
Некад ми се укажу као светлаци, као свици, као мајушне муње, а некада као мехући над водом, као жубор и жамор у крошњама белих и црвених врба.
Шапућу ми, певуше ми, свирају ми на врбовим и ветровим струнама, на паучини и влатима трава.

 У последњи сутон и сумрак, враћам се лагано дому своме, док пун Месец, огроман, румен и жут, корача са мном упоредо.
Дунав ми довикује из даљине, моћним валима бијући у обале, бијући у бубањ равнице, свирајући у ветрове и  вилинске гајде.