Радоња је, уз Зорку из Шапца и Зорку из Суботице, Галенику (Фито-фармација), Жупу из Крушевца и Охис из Скопља, била велики произвођач средстава за заштиту биља. Све ове фабрике су радиле у исто време (све сам их снабдевао специјалним адитивима) и за све је било доста посла.
Онда су дошле "године које су појели скакавци", дошли су лопови и одједном су те фабрике постале непотребне, приватизоване, уништене... Колико знам, само је Галеника Фито-фармација, захваљујући директору који је сачувао од напада лопова опстала и ради и дан данас...
Уместо домаће производње, имамо увозне производе (тек неке од њих формулише неколико новоформираних фирми по лиценцама страних фирми, великих светских играча који монополишу тржиште), увозници увозе све и свашта (постоји контрола али слаба вајда...). То се немилице просипа по нашим пољима, а онда полако, подземним водама доспева у наше реке, у рибе и тако стиже и до нас. Тако се круг затвара.
Може то да се погледа и из другог угла.
Пошто наше државе нису хтеле да улажу у системе за пречишћавање отпадних вода и рециклажу, оне су позатварале фабрике. Покрао је ко је шта могао, вредни и добри радници постали су технолошки вишкови, млади у све већем броју одлазе у иностранство...
На тај начин, смањено је загађивање околине и тако смо ми, на свој начин дали допринос очувању и заштити животне средине.