Citirao bih nekoliko rečenica g-dina Branka Djurice, sa prve pripremne plovidbe za Panonsku regatu daleke 1975.godine u ranu jesen:
“Tu je – kao u Tisi – voda opet postala smaragdno zelena, a zlatna je jesen još treperila u beskrajnim kordonima vrba i topola..
Posle beskrajnih utisaka toga dana i raštanog kupusa na Lički način, što ga je pripremio čika Buda Krastavac, našim premorenim gradskim čulima godila je noć u vrećama za spavanje na palubi, pod vedrim zvezdanim nebom i uspavljujućim kreketom žaba.
Ovakav lagani povetarac miluje svakako pod istim zvezdanim nebom i na Tihom okeanu, pa ono sa Panonskim morem, koje eto, ima iste horizonte i zenit, ne izgleda baš kao šala. Da nije kreketa i udaljenog laveža iz nekog sela, tišina bi bila čak – nesnosna.
Treba li napominjati da i “panonski mornari”, kao i Odisej kod Kirke mogu zaboraviti na vreme u nekoj od slučajno otkrivenih ribarskih čardi. Uz svežu somovinu ili kečigu, uz gutljaj lakog rizlinga, ovde možete nabasati i na jednu od mnogih grupa nepriznate Tamburaške akademije nauka iz Deronja..
Treba li pričati kako je ujutru na vodi ukusan omlet sa slaninom uz vruć vojvodjanski hleb, kupljen od sanjivog seoskog pekara.. Ima li tako nešto na Akapulku ili na Havajima? Možda, ali je prilično daleko u svakom pogledu..”
Neka je sa srećom...
